Gostujući kod Ivana Ivanovića, Ivica Dačić je doslovce ovako opisao svoju posetu Sarajevu: "Ja sam otišao u Sarajevo i razgovarao sam sa najvišim bosansko-hercegovačkim političarima, imali smo super razgovore, zagrlio se i otpevao sa Halidom Bešlićem pesme, i onda su me napali kako je to neozbiljno. Pa šta je trebalo? Da pucam iz topova na Sarajevo? Pa to smo radili ranije, pa smo propali".

Piše: Tomislav Marković, e-novine

U vreme sveopšteg poricanja zločina, kada se bivši i sadašnji predsednik Srbije utrkuju u negiranju genocida u Srebrenici, kada su sve patriotske snage upregnute u zataškavanje i prikrivanje krvave uloge koju je država Srbija imala u ratovima devedesetih, kada se čak ni koljači ne sećaju šta su juče klali, našao se jedan div-junak da u par usputnih rečenica poništi sve nadljudske & podljudske napore srpske elite na brisanju zločinačke prošlosti gumicom marke "Zaborav &  falsifikat & sin". Gostujući kod Ivana Ivanovića, Ivica Dačić je doslovce ovako opisao svoju posetu Sarajevu: "Ja sam otišao u Sarajevo i razgovarao sam sa najvišim bosansko-hercegovačkim političarima, imali smo super razgovore, zagrlio se i otpevao sa Halidom Bešlićem pesme, i onda su me napali kako je to neozbiljno. Pa šta je trebalo? Da pucam iz topova na Sarajevo? Pa to smo radili ranije, pa smo propali".

Priznati zločin i biti istovremeno duhovit nije mali poduhvat, ali uz ajhmanovsko odsustvo empatije prema drugim ljudima, ništa nije nemoguće. Šta je Dačić zapravo rekao u iznenadnom nastupu iskrenosti? Dakle, pucali smo iz topova na Sarajevo, ali nas to nije nikuda odvelo, pa smo propali. Držali smo grad pod opsadom 1425 dana, ispalili smo 64.490 čahura (oko 329 dnevno), ubili smo 11.541 ljudsko biće, od toga 1.601 dete, počinili smo 115 masovnih ubistava; ranili smo oko 50.000 osoba; snajperima smo pobili 225 osoba, od toga 60 dece, a ranili njih 1.030; redovno smo granatirali i snajperisali redove za hleb i vodu, srušili smo ili oštetili ogromnu većinu građevina; sve to nam je bilo malo, pa smo tvrdili da naše žrtve same sebe granatiraju, i da svako malo insceniraju neki masakr, a za tela koja smo raskomadali govorili smo da su obične lutke bez krvi i mesa. Na kraju se ispostavilo da masovni zločini nisu najbolja politička strategija, pa smo propali (to što nas zapravo nisu skinuli sa vlasti jer smo ubijali naokolo, ovom prilikom možemo da ostavimo po strani).

Sad su došla druga vremena, preživeo sam lustraciju koje nije ni bilo, ponovo sam na vlasti, i to ne kao Miloševićev portparol i mali od palube, već kao premijer i ministar policije, tako reći glavni baja. A pošto smo empirijski utvrdili da se ubijanje ne isplati, onda možemo i da zapevamo. Pevanje i ubijanje su samo dva legitimna oblika političkog delovanja, a pravi političar se prilagođava okolnostima, u tome je tajna njegove dugovečnosti.

Ali, eto, sad su došla druga vremena, preživeo sam lustraciju koje nije ni bilo, ponovo sam na vlasti, i to ne kao Miloševićev portparol i mali od palube, već kao premijer i ministar policije, tako reći glavni baja. A pošto smo empirijski utvrdili da se ubijanje ne isplati, onda možemo i da zapevamo. Pevanje i ubijanje su samo dva legitimna oblika političkog delovanja, a pravi političar se prilagođava okolnostima, u tome je tajna njegove dugovečnosti. Kad treba da se ubija, mi ubijamo, kad dođe vreme za pesmu, nije mi teško da se zagrlim sa Halidom Bešlićem i da otpevam "Ko bi rek'o čuda da se dese, da Miljacka leševe odnese". Dobro sad, mostove, leševe, sve je to isto. Ubica peva, reka nosi. Pritom, da budemo precizni, topovima ništa ne fali, opsadi još manje, samo to više nisu oportuna sredstva, nema tu ni "p" od političkog poena. Političke poene donosi pevanje. 3P, to je moja deviza. Dželat i žrtva zagrljeni, pevaju tužnu ljubavnu pesmu, ima li lepše slike pomirenja koje je danas toliko u modi? Dok sam pevao prvi refren, imao sam skoro paranormalno iskustvo, ukazala mi se vizija kako Slobodan Milošević i Zoran Đinđić na onom svetu zagrljeni pevaju "Mir, mir, mir, niko nije kriv".

Ali, ako se jednog dana ispostavi da mir ipak ima alternativu, ja ću prvi, sa pesmom na usnama, pokrenuti topove i tenkove u željenom pravcu. A od vas očekujem da ih zasipate cvećem, kao što ste činili i onomad. Pa posle kažu da se zločin ne isplati.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/aa)