Piše: Adnan UČAMBARLIĆ

Savršeno se sjećam trenutka svog upoznavanja sa MOTU, He-manom i čudesnim svijetom Eternije. Doslovno je ostao urezan u sjećanje. Bila je nedjelja 1989., proljeće ili ljeto, budući da je sunce dobrano udaralo kroz prozore u 18:45h, periodu kada su se skoro svi klinci u Jugoslaviji vrtili ispred televizije, čekajući animirane serije. Budući da smo u tom periodu u kući imali neki prastari model kolor televizije (domaće proizvodnje, naravno), kojem su se prvo trebale zagrijati lampe da bi se ukazala slika, ja sam prvo začuo uvodne riječi “Ja sam Adam, princ Eternije…” i zastao iščekujući sliku. Pojavila se u baš u trenutku izgovaranja rečenice sa početka teksta i transformacije Adama u He-mana.

Mislim da sam već u tom trenutku znao da sam doživotno navučen. I danas imam identičan osjećaj kada čujem uvodnu špicu ili vidim jeftinu i generičku Filmationovu animaciju. Trebala je proći koja decenija da shvatim i da nisam jedini.

Od dvije sezone i 130 epizoda izvorne serije, nama je na raspolaganju bilo svega 13 (kasnije su se na VHS-u pojavila i dva dugometražna animirana filma te igrani film), ali je i to bilo više nego dovoljno da (skoro) čitava Jugoslavija poludi za MOTU. Na duplerici u Politikinom zabavniku se pojavio strip (kasnije su ga krenuli izdavati i u zasebnom izdanju), a zinuo sam od čuda kada sam kod starijeg rođaka (kao i sve ostalo kasnije) ugledao figuricu He-mana na jet-sledu (bilo je to 1988. godine).

Bio je to prvi put u mom mladom životu da se neki lik iz serije nedjeljom pojavio i negdje drugo sem albuma sa sličicama i neke jeftine gumene figurice (s izuzetkom Tarzana, koji je već priča za sebe). Bio je to i moj prvi susret sa nekom action figure. Naravno, radilo se o kopiji jugoslovenskih plastičara, poznatoj kao Princ Osvajač, a moj jadni tata je sutradan došao s posla mokar do gole kože, noseći u rukama figuricu čije se pakovanje doslovno raspalo od siline pljuska.

Ni sama figurica nije dugo potrajala, iako sam je čuvao kao oči u glavi. Poznata boljka Yugo-MOTU figurica bile su noge, koje su jako brzo pucale. Ipak, to me nije spriječilo da taj He-man bude junak stotina i stotina imaginarnih avantura koje samo dječiji um može osmisliti.

Od igle do lokomotive…

Ubrzo su se, na stolovima raspoređenim po strateškim mjestima u gradu, pojavile i druge figurice. Naravno, sve redom kopije. Budući da nisam znao za bolje, šetnja pored stolova sa figuricama na Slatkom ćošetu ili u Kundurdžiluku mi je bila poput odlaska u Disneyland. S vremenom sam dobio i Battle Cata, Ninjora te još jednog He-mana, koji se raspao iste večeri. Konzumerizam u jugoslovenskom društvu je uzeo maha te se jako brzo pojavio i album sa sličicama, praćen doslovno svim mogućim stvarima na koje su se mogli naštampati MOTU likovi. 

Od albuma sa sličicama, žvaka, karata za igru, sveski, pernica, školskih torbi… Plastičari su, naravno - bez ikakve licence, proizvodili plastične mačeve te i He-manov prsnik i štit. Stripovi su objavljivani prema lokalnom odabiru, zbog čega dolazi i do zbunjujuće situacije. Ako zanemarimo kratku formu, koja je izlazila na duplerici Politikinog zabavnika te adaptaciju igranog filma (nulti broj), strip serijal je kod nas počeo sa Marvelovom Star Comics edicijom. Objavljeno je 12 brojeva u periodu od decembra 1988. do decembra 1989. godine, a u januaru 1990. Izlazi još 10 stripova iz njemačke edicije Ehapa.

Izdavač nije pokazao nimalo osjećaja za čitaoce. 13. epizoda Marvelovog serijala bila je ujedno i najiščekivanija, budući da u njoj He-man navodno gine u borbi sa Skeletorom. Dobili smo potpuno nepovezan Ehapin strip kao broj 13. Trebao sam čekati dvadesetak godina i pojavu brzog interneta i torrenata da bih dovršio tu priču. 

Također, izdavačka kuća Dečje novine imala je ediciju Poster, u okviru koje je izašlo i He-man  izdanje, u većem, B1 formatu. Na jednoj strani je imao veliku glavnu ilustraciju, a na drugoj više manjih, a radili su su ga čuveni domaći strip autori Bane Kerac, i Sibin Slavković́. Petu, neobjavljenu, ilustraciju je, na poklon od Kerca, dobio moj drug Branislav Bane Pejak, ključni čovjek za očuvanje sjećanja na Masterse u Jugoslaviji.

Ne smijemo zaboraviti ni pozorišnu predstavu o He-manu iz 1990. godine, sa Đorđem Davidom i Jelenom Tinskom u glavnim ulogama.

Za postojanje originalnih figurica sam čuo od starije raje koji su “imali nekoga u Njemačkoj”, ali su ostale u reonu mitskih bića, sve dok mama i tata nisu, šetajući plažom u Maloj Dubi, pronašli originalnu figuricu Skeletora, ali bez ruku. Ruke je dobio za Novu godinu 1990., kada sam u paketiću od tatine firme (ujedno i mom posljednjem, budući da sam te godine trebao krenuti u školu), dobio i Yugo kopiju Skeletora. Odmah je ostao bez ruku i Havoc staffa.

U paketiću je bio i Battle Cat, kojeg je moj već spomenuti stariji rođak momentalno otuđio, budući da sam imao duplog. Isti rođak će te godine otići u Kairo, odakle će se vratiti sa originalnom figuricom Orka, s kojom će mi vaditi živce i zazubice sve do prvih dana rata, kada će mi ga pokloniti. Ta figurica je jedan od glavnih krivaca za sve što sam danas i smatram je svojom najvrijednijom imovinom.

Rođak je preminuo 2013. godine te Orko danas ima status relikvije u mom životu (možete ga vidjeti u foto-galeriji, kako ponosno stoji na vrhu dvorca Greyskull i predvodi moju skromnu kolekciju). Čak ga imam tetoviranog na ruci.

Ostali susreti sa originalnim figuricama su bili u rijetkim situacijama, uglavnom kroz izloge nekolicine sarajevskih free shopova. U jednom od njih je moja brižna mati ostavila 200 tadašnjih dojč-maraka za Skeletorovu Fright Fighter letjelicu, samo da bi donekle utješila svog sina jedinca nakon bolne i sramotne traume, u narodu poznate kao sunećenje.

Godina 1990. se ispostavila prijelomnom za MOTU franšizu u Jugoslaviji (budući da je u ostatku svijeta zamrla u trenutku kada je stigla kod nas). Animiranu seriju ubrzo mijenjaju Transformers i Ninja kornjače sa svojim franšizama, a ne smijemo zanemariti ni Batmana Tima Burtona, koji je izazvao potpunu pomamu u čitavom svijetu i vratio Mračnom Vitezu status koji zaslužuje.

Devedesete, smrt franšize i oživljavanje u eri interneta

Ubrzo izbija i rat, s kojim naša djetinjstva odlaze u nepovrat i koja sada, kao navodno zreli ljudi, uporno pokušavamo rekreirati. Ipak, Masters su i dalje ostali sveprisutni u našim životima. Bili su valuta u dječijim trgovinama svega i svačega - od stripova do bicikala, pa čak i računara poput Commodorea 64.

Do kraja rata su već i gotovo nestali. Svoje primjerke sam (sem Orka), prije selidbe, poklonio malom komšiji; što se pokazalo fatalnom greškom, budući da ih je vrlo brzo devastirao. Slično se desilo i ostatku moje raje.

Negdje, u drugoj polovini dvijehiljaditih, kada sam već počeo zarađivati i kada je eBay postao dostupan i u našem tamnom vilajetu, više puta mi je sinula ideja o kupovini barem nekolicine vintage Mastersa. No, ostalo je samo na ideji. A onda se pojavio Facebook i grupa posvećena jugoslovenskim Mastersima. Nisam bio sam!

- Facebook grupa na temu Ex-Yu MOTU je nastala 2005. godine (ako se dobro sećam, treba proveriti), kao prirodna potreba. Na starijoj grupi He-Man Srbija, s vremenom se pojavio dovoljan broj fanova svega onog u vezi sa domaćim izdanjima Mastersa, a naročito figura, tzv. Pijačara. Otvorio ju je moj drug iz Rume, Branislav Crvenković (Fangman). Prvih godina je bila veoma aktivna i trudili smo se da prikupimo i u foto albumima organizujemo sve ono do čega smo došli. Ispostavilo se da materijala ima jako puno. 

Oko godinu dana ranije sam se ozbiljnije zainteresovao za Pijačare, verovatno zato što sam do tada već puno znao o originalnim Mastersima, a Pijačari su bili potpuna misterija. Pravljeni su u ilegali, bez nekog reda, nasumično bojeni, raznog kvaliteta materijala... i sve to me je navelo da ih demistifikujem. Počeo sam veoma studiozno da ih proučavam i selektujem. Na osnovu toga sam dolazio do određenih saznanja i konačno ih kataloški razvrstao, opet uz pomoć ljudi koji su bili u tom svetu. Na temu domaćih Mastersa skupljam bukvalno sve.

Jugoslavija se raspala kad sam ja imao 13,5 godina, a tada sam već bio prestao da se igram Mastersima. Prirodno, počele su da me interesuju sve one druge stvari koje interesuju tinejdžere. Tadašnja kolekcija je završila u podrumu, a izašla iz podruma tek kad sam prestao da budem tinejdžer. Sa svojih 20 godina sam se ponovo upustio u avanturu skupljanja Mastersa - ispričao je za DEPO Portal Bane Pejak, novosadski dizajner i kolekcionar, koji trenutno priprema i knjigu o jugoslovenskim MOTU, a autor je i stranice Gospodari Svemira, posvećene MOTU franšizi u Jugoslaviji.

Bane Pejak

Pijačari, koje Bane spominje, danas dostižu cijene više od originalnih figurica, a tražene su i na svjetskom tržištu. Nastali su po tipičnom balkanskom principu. Budući da su originalne figurice za većinu roditelja bile preskupe, naši plastičari su se dosjetili da ih kopiraju i prodaju po drastično nižim cijenama. Za cijenu prosječne originalne figurice moglo se dobiti bar 10 jeftinih kopija. Proizvodili su se po malim ilegalnim radionicama. Prema Banetovim podacima, bilo ih je najmanje tri - u Beogradu u Lominoj ulici, u Zagrebu u Dubravi te u Novom Pazaru, za koju nije potvrđena tačna lokacija. 

Ove figure su se prodavale od 1988. godine, uglavnom po vašarima, uličnim tezgama i pijacama, pa odatle i njihov naziv. Imale su jednu zanimljivu osobinu, koju originali nisu. Mnogi su mogli da se rastavljaju, što je klincima pružalo mogućnost kombinovanja dijelova i pravljenja potpuno novih likova.

Poznanici postaju prijatelji bez kojih ne možeš zamisliti novi dan

Pored Baneta, u spomenutoj grupi sam upoznao i Nenada Nikolića. Nekadašnjeg Sarajliju, koji nije bio dovoljno ni Srbin niti Bošnjak, a da bi ostao u rodnom gradu. Danas je profesor filozofije u Valjevu. Jednako kao i Bane, jedan je od mojih dugogodišnjih dobrih drugova, a da se još uvijek nismo nikada sreli. Nenad mi je čak i dobrano pomogao te usvojio psa iz Bosne.

- Sve je za mene počelo u jesen 1987, kada sam, na putu ka TV Sarajevo gde sam bio član dečje dramske grupe, u izlogu knjižare na Alipašinom polju, ugledao Princa Osvajača. 

Za one koji ne znaju, Princ Osvajač bilo je ime pod kojim se kod nas prvi put pojavio lažni He-man sa Mlaznim Saonicama. Potrajalo je tri nedelje - odnosno tri džeparca - ali imao sam tu figuru i vozilo. 

Jedno vreme nije postojalo ništa drugo, a ništa mi nije ni trebalo. Pozadina figure oponašala  je pozadinu originala i oslikavala je planetu. Moj usamljeni Hi-Men je, u kombinaciji sa raznim igračkama koje sam imao, prolazio kroz razne avanture na toj planeti od kartona. Pozadina je prikazivao još i Fista, snažnog bradatog ratnika, kako se zajedno sa Hi-Menom bori protiv nekih zmajeva. Meni kao devetogodišnjaku i mojoj mašti je to bilo dovoljno. 

Nenad Nikolić

Nedugo zatim, u Politikinom zabavniku je krenuo strip u nastavcima, i svet Eternije mi se još više otvorio. Bile su tu lepe i sposobne ratnice, čudovišni zlikovci. Moć. Sve što jednom dečaku treba. 

U proleće osamdeset i osme, moja mama je jednog dana došla kući i odbijala da govori. Samo se kezla i u tom kezu pokazivala sve zube. Minut, tri, pet. Na kraju me pitala ko je ona… Nesigurno sam pitao: Skeletor? A mama je iz torbe izvadila pravo blago. Skeletor, Hordak i Čovek Oružje! 

Svi lažnjaci, svi sa Baščaršije, ali niko nije bio srećniji od mene. Neko vreme. Nedugo zatim počeo sam da kujem planove kako da se i ja nađem na Baščaršiji, kod famoznog Slatkog ćošeta, i da upotpunim svoju kolekciju. I tako je i bilo. 

Nakon toga, lažnjaci su bili svuda. Pijaca u Vogošći? Mastersi. Dečji festival na Skenderiji? Mastersi. Ekskurzija u Pulu sa školom? Mastersi.

Nije dugo prošlo, a ja sam imao pravo blago od 17 lažnjaka. 

Važno je znati da su se tad več pojavili i originali, prvo samo po komisionima, a par meseci kasnije i po trafikama. Ali, jedan original koštao je koliko i tuce kopija, pa je za mene koji sam rastao sa mamom i bakom mogao da košta i milion milijardi dinara. Tek kada se linija i kod nas glasila, kada su rafove zauzimali Transformersi i Ninja Kornjače, uspeo sam da namolim oca da mi kupi Mantisaura, bogomoljku koju jaše Hordak. 

Važno je znati da nisu svi bili u istoj finansijskoj situaciji kao ja. Čak i kad su u pitanju bili lažnjaci, nismo svi imali istu sreću da naletimo na iste figure ili da ih nam roditelji kupe. A svet Mastersa ima skoro devedeset individualnih figura iz osamdesetih, plus za kove, stvorenja, opremu, vozila... U praksi, to je značilo da je uvek nekoliko nas bilo napolju sa svojim kolekcijama, u pokušaju da se taj svet Eternije što više kompletira i da se izmisle i odigraju nove avanture. 

Postojao je nedeljni strip u Zabavniku koji je pričao jednu priču, specijalno izdanje stripa koje je izlazilo jednom mesečno i pričalo drugu priču, mini stripovi koji su dolazili sa originalima i pričali nešto treće, i na kraju je došao i crtani film koji je imao svoj kanon. 

Nama, deci, to nije smetalo. Svaka nova verzija priče je samo bogatila naš svet u kom se činilo da je sve moguće. Ono što nismo mogli da zamislimo je rat u našoj zemlji koji nam je disao za vratom i koji je prekinuo mnoga detinjstva i mnoge živote. Ali to je već drugi deo neke druge priče. 

Devedesete sam, da kažemo, preživeo. Moj najstariji brat nije, ali kao što rekoh, to je neka druga priča o nečemu sasvim drugom. Važno je samo da sam krajem devedesetih bio u Beogradu kada su ljudi i deca od česme u Knezu napravili mini buvljak. Na tom buvljaku, poznata plava figura. Skeletor! Pravi! Potpuno go, ali pravi! Nakon svih ovih godina. 

To je bio početak drugog dela moje propasti.

Počeo sam da posećujem skupove kolekcionara, da se raspitujem kod poznanika i rođaka i njihovih poznanika i rođaka i prijatelja i da koristim rani, decentralizovani Internet, ovaj put u potrazi za originalima. Moja devojka je ćutala, čufila se i trpela, i lagao bih kad bih rekao da to nije jedan od razloga što je ona danas moja žena. 

Sve hiljade i druge godine, ono Interneta što sam pratio potresla je vest - Mastersi se vraćaju! Vratili su se na male ekrane, samo naravno ne kod nas, u prodavnice, samo opet ne kod nas. Online bih čitao prepričan sadržaj epizode na engleskom jeziku i onda jurio kod nekoga ko ima satelit da gledam crtani na nemačkom RTL koji nisam razumeo. 

Ovaj period skupljanja dakle karakretisala je potreba za LOVOM. Srbija, gde sam bio tad u još uvek sam, bila je kao slepo crevo planete i svaka nova figura koju bih nabavio delovala je kao mala pobeda nad sistemom. Ipak sam deo sveta, kako nisam, zar ne držim u rukama pravog Kralja Hissa kojim se nekad igrao neki mali Džimi iz Amerike? 

Iskreno, postojao je još jedan motiv. Koliko god smo na oko svi bili isti u mom detinjstvu, deo mene želeo je Hordaka koji izbacuje testere, Tang Lašora kome stvarno izlazi jezik a ne samo kao i tako dalje. Ovo je bila prilika da tom malom meni ispunim sve želje. 

U dvehiljaditim sam skoro kompletirao kolekciju vintage originala, i nabavio sve figure i poneko vozilo iz 200X serijala, čak i Dvorac Sive Lobanje. 

A onda su došli Klasici. 

Masters of the universe Classics bili su online ekskluziva, figure veće od ranijih, sa velikim brojem tačaka artikulacije i sa cenom od dvadeset pet dolara po figuri. Nije strašno, samo što opet Srbije nije bilo na Mattelovoj karti sveta. 

Uz pomoć prijatelja iz SAD, opet sam krenuo u skupljanje ali se to ispostavilo kao dosta skup sport. Mislim da su se carinici više radovali mojim figurama nego ja. 
Uz to, figure možda jesu predstavljale bolje nego ikada ranije Hi-Mena i ekipu, ali to nisu bili MOJI Mastersi. Nostalgija je moćna stvar i ove figure jednostavno nisu bile te koje su zadovoljavale tu potrebu. 

Srećom, i to se ubrzo promenilo. 

U poređenju sa prethodnim pričama, priča o Masters of the universe Origins nije toliko dramatična. Mattel je kasne 2019 izbacio prve ekskluzivne figure iz ove linije, da bi se standardne figure pojavile godinu kasnije u svetu. 

Do sad vam je jasno da kad kažem "svet" uglavnom ne mislim na Srbiju, ali tu je online kupovina i prijatelji i drugovi iz regiona i sveta spremni da priskoče u pomoć. 

Na kraju, cela priča o Mastersima za mene nije priča o igračkama. Sakupljao sam i Transformerse i TMNT kasnije, ali bih stao kad zadovoljim nostalgiju i nađem svoju definitivnu verziju priče. (Transformers Animated i Nickelodeon TMNT ako vas zanima). Za mene, jedino su Mastersi - beskrajna priča. Uvek postoji nešto novo (poput CGI Netflix crtaća za kog sam se zakleo da neću kupovati igračke, ali u HR sinhro Adam kaže "Sive Lubanje silom!" i ja šta ću, to me radi) i novog crtaća iza kog stoji Kevin Smith za koji možete misliti da je glup, a možete i ne biti u pravu. 

Kad nestane novih stvari, uvek je tu neki stari komad priče, fragment mitologije o kome može da se raspravlja i razmišlja i, još uvek, mašta. 

Na kraju, tu su ljudi. Ljudi koji, kao i ja, ili na neki drugi, potpuno svoj način, vole MOTU svet. Ljudi iz celog sveta i, pre svega, sa područja one nekadašnje Jugoslavije koje nikada ne bih upoznao da nas ne veže ljubav ka čudesnom svetu Eternije. Ljudi ko ljudi, neki te prevare, neki su tu samo kratko, a neki od poznanika postanu prijatelji bez kojih ne možeš da zamisliš novi dan. 

I, na kraju, tu sam ja. Onaj mali ja koji se igrao na parčetu kartona i zamišljao vanzemaljske svetove. He-man i ekipa su možda najjača veza između toga mene i današnjeg mene koji ide na posao i ima problema s kičmom. A tu vezu ne želim da prekinem - ispovijedio se Nenad za DEPO Portal.

U trećem i finalnom dijelu naše priče čitajte najintimnije ispovijesti autora teksta i kolekcionara širom regiona.

Vezani tekst:

Masters of the Universe: Kako su savršen marketing i reciklaža kreirali historiju