Tako je bilo i na ovom 73. izdanju. Austrijanci će još čekati na pobedu nekog svog takmičara, a nemaju je od 2006. kada je najbrži bio Mihael Valhofer. Ako im je za utehu, sada nije na podijumu bio takmičar iz, njima skijaški omražene, Švajcarske. Jer nakon Valhofera, do danas je čak četiri puta bio najbolji Didije Kiš a jednom Didije Defago.

Novi šampion Kicbila je iz Italije. Momak koji se upisao u istoriju zove se Dominik Paris. Možda se očekivalo da na pobedničkom postolju bude neko zvučnije ime, ali je ovaj momak iz Merana pronašao najbolju liniju i zasluženo slavio. Bio je najbolji i u Bormiju ove sezone, ali će ga posle pobede na „Štrajfu" konkurencija gledati drugim očima.

Mnogo je onih koji su ostavili dubok trag u ovom sportu, ali im nedostaje pobeda u Kicbilu. Mada se Švajcarci ne bi složili sa ovim, jer oni imaju svoj klasik spust u Vengenu, koji je najduži i na kome je pre samo nedelju dana Francuz Johan Kleri postao najbrži alpski skijaš na jednoj zvaničnoj trci (161,9 km/č), Kicbil je nešto posebno. Uostalom, taj isti Kleri je na austrijskom klasiku završio u zaštitnoj ogradi. Srećom, bez ikakvih posledica.

Da pokušam da pojednostavim. Pobeda u Kicbilu je nešto kao pobeda na Vimbldonu u, nama daleko bliskijem sportu, tenisu. Možete tokom karijere osvojiti sve, ali ako nemate Vimbldon, ostaje praznina. Isto je i sa Kicbilom. Naravno, ovde se mora napraviti razlika među spustašima i onima koji više vole tehničke discipline, jer nikako ne možemo reći za jednog Ingemara Stenmarka da njegovih 86 pobeda nije dovoljno da bude velikan. On jednostavno nije vozio spust.

A mnogo je velikana koji su zaradili krunu na Hanenkamu, planini iznad Kicbila. Od Tonija Zelera, preko Žana Kloda Kilija, pa do Franca Klamera, Pirmina Curbrigena, i u novije vreme Hermana Majera, Štefana Eberhartera i već pomenutog Didijea Kiša. Od onih koji nisu uspeli, pomenuću samo jednog. Bode Miler ima 33 pobede u svetskom kupu u svim disciplinama, od toga osam u spustu, ali nema Kicbil. I mnogo puta je isticao kako mu je to neostvarena želja.

A koliko znači onima koji su uspeli, shvatio sam u toku jednog intervjua koji sam radio sa Štefanom Eberharterom. Na pitanje, koja mu je omiljena pobeda u karijeri, a bilo ih je čak 29, bez delića sekunde razmišljanja mi je odgovorio: „Kicbil 2004." To je po mnogima bila najbolja vožnja na „Štrajfu" ikada.

Oni koji se bave skijanjem prepoznaju svu atraktivnost ove trke, ali oni koji čitaju ovaj tekst, a nisu nikada pokušali da stanu na skije ili su rekreativci, verovatno razmišljaju šta je tu tako spektakularno. Evo samo nekoliko podataka: staza je duga 3.300 sa visinskom razlikom od 860 metara, a prosečna dužina vožnje je oko dva minuta. Na startu puls i onim najiskusnijim takmičarima ide i do 180 otkucaja u minuti, a razlog je to što se od izlaska iz startne kućice za samo sedam sekundi dolazi na „Mišolovku", skok od 60 metara posle koga je brzina već 130 km/č. To je samo jedan od šest terenskih skokova, uz sve oštre i tehnički izuzetno zahtevne zavoje, ravnije delove i na kraju, kada noge već „gore", čuvenu „Traversu", iz koje se izlazi na ciljni pravac i poslednji skok sa brzinama preko 140 km/č.

Ako dodamo i 60.000 gledalaca pored staze i 70.000 evra nagrade za pobednika, onda je jasno koliki je spektakl, uz sve uvažavanje ostalih trka, spust u Kicbilu.

Ove 2013. Italijani slave novog heroja. Posle 15 godina i trijumfa Kristijana Gedine, dobili su pobednika na „Štrajfu". U istoriju se upisao Dominik Paris.

(rts, DEPO PORTAL, BLIN MAGAZIN/eb)