 |
| Majka mi je gurnula u ruke sav novac koji smo imali i svoj lančić i rekla da budem jaka šta god da bude. Ja je gledam, opirem se dok me gura u auto rođaka, hoću da zagrlim oca, on skreće pogled, ljudi nailaze, trube, nema vremena. Okrećem se u tom autu u panici, tražim tatine oči, moje oči, jer moram da zapamtim... I kad je umro mnogo godina kasnije, taj pogled pamtim kao njegov zadnji, a na neki način je i bio. Jedan život se zauvek završavao. |
Piše: Nataša DRAKULIĆ
Malo manje od pola svog života (do šesnaeste godine, preciznije) htela sam samo jedno - da kad porastem i postanem VELIKA - velika, a ne visoka u onom smislu kako deca gledaju i doživljavaju tzv. odrasle i velike u svom životu - one koji mogu reći ne, otići, raditi šta god da žele iliti hoće... no, mimo tih gramatičkih distinkcija zbog kojih vazda imam belaja, ovakvog ili onakvog, pola svog života, zaključno sa jutrom 4. avgusta '95-te, moja životna želja je bila da budem veterinar.
Nisam postala i zato mi je Gotovina kriv sa sve drugim generalom koji, da ne grešimo dušu, nije toliko zanimljiv medijima jer nema, zaboga, tako interesantnu povijest. Ah, a kakva je tek to povijest, dete siromašnog ribara koje se otisnulo putem sinjeg mora u nepoznato, sigurno zbog zle maćehe, mada, doduše, to novine nisu napisale, to dodajem ja kao pisac sapunica, a sad nastavljam sa pravim citatima- otišlo jadno dete u nepoznato, pa ratovalo ovde pod jednim imenom, onde pod drugim (što stvarno ne razumem, šta mu bi da toliko menja imena) pa je malo imalo kriminalnog iskustva sa nekim pljačkama, ali to je tako malo i sićušno da je nebitno, i da ne parafraziram dalje nijedne hrvatske novine, jer me glava boli. 'Alo, ljudi, i da izuzmemo Oluju, ali i da je izuzmemo samo za tren, kako je moguće da niko ne vidi i nikad nije video ništa čudno u ovom životopisu generala Gotovine?
Oluja me donela u Beograd. Zadnjih dana inteziviraju mi se sve te slike koje sam godinama htela da zaboravim kao što se uvek trudim da zaboravim sve ružno. I Bog mi je dao mnogo toga, da volim ljude, da nikog ne mrzim, da nađem prijatelje na svim stranama, da ne pravim tragediju veću od one koja je bila... A bila je velika. I samo oni koji su preživeli veće tragedije, koji su sahranili nekoga na bilo kojoj strani, imaju pravo da minimalizuju Oluju jer pred tim stvarima ništa materijalno nema vrednosti. I oni mogu da zatvore oči pred tim prašnjavim drumom koji mi i nakon sedamnaest godina staje u jedan dugački dan, a bilo ih je nekoliko, pred staračkim izgubljenim pogledima koji nikad nisu videli ništa od videokruga na koji su navikli, i odjednom idu ko zna gde... Pred znojavom decom kojima majke daju vodu i bolno gledaju u preostale zalihe, dok se glasine pronose od traktora do traktora ko je poginuo, šta je palo, gde je granatirano, ko se izvukao. Pred panikom ljudi koji se u trenucima i zastojima negde izgube, a onda počnu da traže svoje...
| 'Alo, ljudi, i da izuzmemo Oluju, ali i da je izuzmemo samo za tren, kako je moguće da niko ne vidi i nikad nije video ništa čudno u ovom životopisu generala Gotovine? |
Ta izgubljenost, kad je već sve izgubljeno, strašnija je od svega. A tek oni kao ja, što nisu ni putovali sa svojim roditeljima i ništa nisu znali o njima. Majka mi je gurnula u ruke sav novac koji smo imali i svoj lančić i rekla da budem jaka šta god da bude. Ja je gledam, opirem se dok me gura u auto rođaka, hoću da zagrlim oca, on skreće pogled, ljudi nailaze, trube, nema vremena. Okrećem se u tom autu u panici, tražim tatine oči, moje oči, jer moram da zapamtim... I kad je umro mnogo godina kasnije, taj pogled pamtim kao njegov zadnji, a na neki način je i bio. Jedan život se zauvek završavao.
To su bili ljudi kao ja. Malih snova, malih života, mirne svakodnevice, koji nisu hteli taj rat jer rat nikom ništa nikad dobro nije doneo. U trenutku postaneš nešto što nije trebalo da budeš. I ne znaš da će naredne izbegličke godine biti još teže, da će život ići u desetim smerovima. Ništa ne znaš, samo moliš Boga da taj put, prašina, jednom stanu, da negde staneš, samo da više nešto stane.
| Nisam postala veterinar. Nisam maturirala u školi u kojoj mi je bilo suđeno. Nisam nikad dovela momka u svoju rodnu kuću. Nisam otišla na studij u Zagreb. Nisam dočekala mnogo toga što je trebalo, ali sam opet, bez obzira na sve izgubljeno, imala mnogo sreće - jer sam preživjela. Za sudbine brutalno ubijenih staraca na kućnom pragu koji nisu imali gde, niko neće odgovarati, a kamoli za moje traume. |
Drugi ljudi, koji nisu preživeli nikakve tragedije, kao te takozvane sudije, zatvorile su oči pred tim, a oni su zadnji imali pravo na to.
Nisam postala veterinar. Nisam maturirala u školi u kojoj mi je bilo suđeno. Nisam nikad dovela momka u svoju rodnu kuću. Nisam otišla na studij u Zagreb. Nisam dočekala mnogo toga što je trebalo, ali sam opet, bez obzira na sve izgubljeno, imala mnogo sreće - jer sam preživjela. Za sudbine brutalno ubijenih staraca na kućnom pragu koji nisu imali gde, niko neće odgovarati, a kamoli za moje traume.
Mada, možda nam je to jedina šansa u slučaju Gotovina/Markač - da ih tužimo za pretrpljeni duševni bol, svaki čovek iz kolone ponaosob. Možda u tom suđenju budemo imali više sreće.
VEZANI TEKST: BLOG PRIČA/SJEĆANJA IZ '95.: Kako sam bježala ispred Antine 'Oluje'...
(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN)