Richard Dawkins, svetac-zaštitnik nevernika, izazvao je pometnju ranije tokom godine, a u debati sa kanterberijskim nadbiskupom, koji je primetio da njegovog suparnika često opisuju kao najčuvenijeg ateistu na svetu. „To ne radim ja“, odgovorio je Dokins pre nego što je dao svoje uobičajeno objašnjenje, „vrhovno biće je moguće, ali vrlo malo verovatno“, što je pak navelo londonske novine da proglase da se najpoznatiji skeptik na svetu sada koleba. Daleko od toga. Dokins, sa svojom 71 godinom, ostaje nepokolebljivi i oštri kritičar verskog dogmatizma. Kao i svaki naučnik koji osporava Bibliju i njenu liričnu verziju stvaranja, troši i dosta vremena na odbranu teorije Čarlsa Darvina, prema kojoj je sav živi svet, uključujući tu i ljude, evoluirao eonima pomoću prirodne selekcije, umesto da ga je oblikovala inteligentna, ali nevidljiva ruka pre 10.000 godina.

Dokins je otišao u penziju 2008. godine, nakon 13 godina rada na Univerzitetu Oksford kao profesor javnog razumevanja nauke, što znači da je predavao i pisao knjige. U žižu javnosti je dospeo 1976. godine, sa svojih 35 godina, kada je objavio knjigu „Sebični gen“ (The Selfish Gene). Ta knjiga, prodata u više od milion primeraka, vrlo ubedljivo tvrdi da se evolucija odigrava na genetskom nivou; jedinke umiru, ali najsposobniji geni opstaju. Od tada je Dokins napisao još deset bestselera, uključujući i najnoviji, „Čarolija stvarnosti: Kako znamo šta je zaista istina“ (The Magic of Reality: How We Know What’s Really True). Nakon 11. septembra, postao je još glasniji u pogledu sopstvenog skepticizma, što je kulminiralo knjigom „Zabluda o bogu“ (The God Delusion), koja je postala osnova njegove stalne debate sa vernicima. Ta knjiga, izdata 2006. godine, postala je najpopularnije Dokinsovo izdanje, sa dva miliona prodatih primeraka i sa prevodom na 31 jezik. Iste te godine je osnovao „Fondaciju Ričard Dokins za razum i nauku“ (Richard Dawkins Foundation for Reason and Science) sa ciljem da „podrži naučno obrazovanje, kritičko razmišljanje i razumevanje prirodnog sveta zasnovano na dokazima, kao deo pohoda za prevazilaženje verskog fundamentalizma, sujeverja, netolerancije i patnje.“ Knjige su ga načinile i popularnim govornikom i prvakom kritičkog razmišljanja. Ovog marta je govorio pred 20.000 ljudi na Sajmu razuma (Reason Rally) u Nacionalnom tržnom centru (National Mall) u prestonici SAD, Vašingtonu. Nedelju dana kasnije, bio je u Fort Bregu u Severnoj Karolini, da bi ohrabrio učesnike prvog dozvoljenog okupljanja vojnika ateista i agnostika u jednoj američkoj vojnoj bazi.

Dokins živi u Oksfordu sa svojom trećom suprugom, Lalom Vord (Lalla Ward), poznatom po ulozi Romane u hit seriji „Doktor Ko“ (Doctor Who). Ipak, on je retko duže vreme kod kuće, pa je odgovorni urednik Čip Rou morao da obiđe tri grada da bi zaokružio razgovor. Izvestio je sledeće: „Dokins je pažljivi slušalac, sa malo strpljenja za glupiranje (kog ima svugde, naročito među verujućima i povremenim novinarima), ali se ispravlja u stolici i oči mu zaigraju, kada god je zamoljen da objasni neki princip evolucije. Prvi put smo se sreli u Las Vegasu, na konvenciji za skeptike. Ponovo smo razgovarali kada je posetio Njujork, da održi predavanje na koledžu Kuper Junion (Cooper Union), i u Vašingtonu, gde je govorio na Univerzitetu Hauard (Howard University), susreo se sa direktorom svoje fondacije, zahvalio njenim volonterima i posetio impresivnu izložbu o ljudskim počecima u Smitsonijan Nacionalnom muzeju prirodnjačke istorije (Smithsonian’s National Museum of Natural History). Tokom obilaska sa kustosom izložbe, delovalo je da je Dokinsa zamaralo usputno ćaskanje, pa je stalno skretao pogled ka okolnim eksponatima, uključujući tu i zid sa progresivno savremenim lobanjama. U jednom trenutku su mu prišle dve devojke. „Ovo je Ričard Dokins!“, jedna je rekla drugoj, razrogačenih očiju. Verujem da je to nalik na naletanje na Bona (Bono Vox, frontmen U2) u Holu slavnih rokenrola.

PLAYBOY: Šta znači značka sa „A“ koju nosiš?

DAWKINS: Znači „ateista.“

PLAYBOY: Nešto kao grimizno slovo?

DAWKINS: Ne treba da znači tako nešto. To je deo kampanje „Izvan“ moje fondacije. Označava isticanje i posezanje, kao i javno iskazivanje verovanja koja imate, uz davanje objašnjenja. Na neki način je to analogija sa samootkrivanjem gej osoba.

PLAYBOY: Premda se ateisti mogu venčavati jedni sa drugima.

DAWKINS: Istina.

PLAYBOY: Postoji li bolja reč za neverujućeg od ateiste? Darvin je više vole reč agnostik. Neki predlažu i humanista, prirodnjak, neteista.

DAWKINS: Darvin je odabrao reč agnostik iz taktičkih razloga. Rekao je da običan čovek još nije spreman za ateizam. Postoji divna priča kojom komičarka Džulija Svini (Julia Sweeney) objašnjava sopstveno putovanje od predanosti katoličanstvu do ateizma. Kada je napokon odlučila da je ateista, nešto se u vezi sa tim pojavilo u novinama. Majka ju je nazvala u histeriji i rekla nešto kao: „Nemam ništa protiv da ne veruješ u Boga, ali da budeš ateista?“ [smeh] Jedan kalifornisjki par je predložio reč ‘svetli’. Mislim da je to prilično dobra reč, premda većina mojih prijatelja ateista misli da ona ukazuje na to da su religiozni ljudi ‘tamni’. Ja im kažem: „A šta tu nije tačno?“ [smeh]

PLAYBOY: Sebe si opisao kao agnostika prema „vili Zubić“. Šta je to?

DAWKINS: Umesto da kaže da je ateista, jedan moj prijatelj voli da kaže da je agnostik prema „vili Zubić“, što znači da ne može da dokaže da Boga nema, ali da misli da je Bog verovatan taman koliko i vila Zubić.

PLAYBOY: Dakle, ne isključuješ u potpunosti ideju o vrhovnom biću. Kritičari smatraju da tako ostavljaš otvorene mogućnosti.

DAWKINS: Možeš i tako da razmišljaš, ako misliš da postoji otvorena mogućnost za postojanje vile Zubić.

PLAYBOY: Zvuči kao teza koju je postavio Bertrand Rasel (Bertrand Russell), koji je rekao da, iako bi mogao da tvrdi da čajnik obilazi oko Sunca negde između Zemlje i Marsa, ne bi mogao da očekuje da mu bilo ko veruje samo zato što ne bi mogli da dokažu da greši.

DAWKINS: U pitanju je ista zamisao. Pomalo je nefer reći da je to isto kao sa vilom Zubić. Mislim da je zasebni, konkretni bog poput Zevsa ili Jehove neverovatan taman kao i vila Zubić, ali zamisao o nekakvoj vrsti stvaralačke inteligencije nije sasvim smešna.

PLAYBOY: Dakle, nećeš izazvati Paskala i njegovu opkladu. On je bio filozof iz 17. veka koji je tvrdio da je pametnije kladiti se u postojanje Boga, jer ako grešiš…

DAWKINS: Cena greške je veoma visoka. Ali, šta ako odabereš pogrešnog boga u kog ćeš verovati? Šta ako dođeš tamo gore, kad tamo nema Jehove, nego je tu Baal? [smeh] Čak i ako odabereš pravog boga, zašto bi taj bog bio tako opsednut time da li veruješ u njega? Uz to, svaki bog koji drži do sebe, shvatiće da se pretvaraš. Šanse su izuzetno male, ali svejedno, ima smisla, jer je nagrada izuzetno visoka. A opet, moguće je da uzalud trošiš život. Odlaziš u crkvu svake nedelje, obavljaš pokoru, nosiš kostret i pepeo. Imaš užasan život, a onda umreš, i to je to.

PLAYBOY: Pretpostavimo da bog postoji i da imaš priliku da mu postaviš jedno pitanje. Šta bi to bilo?

DAWKINS: Pitao bih ga: „Gospodine, čemu toliki trud da se sakrijete?“

PLAYBOY: Imaš li duboko religioznih prijatelja?

DAWKINS: Ne. Nije da ih teram od sebe. Radi se o tome da su krugovi u kojima se krećem uglavnom krugovi obrazovanih i inteligentnih, a u njima nema mnogo religioznih ljudi za koje znam. Družim se sa nekoliko biskupa i vikara koji kao veruju u nešto i uživaju u muzici i vitražima.

PLAYBOY: Albert Ajnštajn (Albert Einstein) i Stiven Hoking (Stephen Hawking) spominju Boga u svojim delima. Koriste li tu reč u kontekstu inteligentnog tvorca?

DAWKINS: Svakako, ne. Koriste boga u poetskom, metaforičnom smislu. Ajnštajn je naročito voleo da koristi tu reč da bi preneo ideju misterije, što mislim da svi pristojni naučnici i čine. Ipak, danas smo se opametili,i ne koristimo reč ‘bog’, jer će biti namerno loše protumačena, taman kao što se danas Ajnštajn pogrešno tumači. I siroti Ajnštajn se zbilja ljutio zbog toga. „Ne verujem u ličnog boga“, ponavljao je bezbroj puta. Na određeni način, sam je to tražio. Hoking koristi pojam boga na sličan način u „Kratkoj povesti vremena“ (A Brief History of Time). U čuvenom, poslednjem redu kaže da, ako bismo razumeli unoverzum, „spoznali bismo um Boga“. On tu ponovo koristi boga na ajnštajnovski, a ne religisjki način. Tako Hokingova knjiga „Veliki projekat“ (The Grand Design), u kojoj kaže da je univerzum mogao nastati ni iz čega, ne predstavlja njegovo okretanje od Boga; njegova uverenja ostaju sve vreme ista.

PLAYBOY: Prilično si se zabavio rasturajući zamisao o inteligentnom tvorcu. Ističeš da je Bog stvorio geparda dovoljno brzim da uhvati gazelu i gazelu dovoljno brzom da nadtrči geparda.

DAWKINS: Da. Da li je Bog sadista?

PLAYBOY: A loš dizajn proističe i iz činjenice da dišemo i jedemo kroz isti kanal, što olakšava mogućnost da se ugušimo.

DAWKINS: Ili pak laringealni nerv, koji okružuje arteriju u grudima i potom se vraća do larinksa.

PLAYBOY: Nije naročito efikasno.

DAWKINS: Svakako ne kod žirafe.

PLAYBOY: Tvrdiš da hrišćani obožavaju „napravljenog Boga“. Neki hrišćani odgovaraju da njihov Bog nije napravljen, već je večan.

DAWKINS: Isto možeš reći i za univerzum. Možeš reći i da slonovi na svojim leđima drže svet. Oduvek su postojali slonovi. Proglašavam to zakonom.

PLAYBOY: Napadi 11. septembra kao da su te učinili militantnijim po pitanju sopstvenog ateizma, kao da si napokon izgubio strpljenje.

DAWKINS: Postojala je i određena doza toga. Mnogo ljudi širom sveta je osetilo potrebu da ustane i da stane u vrstu. Svaki nagoveštaj antiamerikanizma u mom umu je iščezao. Ich bin ein Amerikaner. A onda je Džordž Buš mlađi (George W. Bush) to uništio. Ali, bio je to i antiislamski i antireligiozni trenutak za mene, jer mi se smučilo to što je odgovor na „Alahu Akbar“ postalo „Bog je uz nas“, ili šta god su hrišćani govorili – zvuk hrišćanskih vođa u Americi koji se ujedinjuju u podršci sili koja je i dovela do same krize.

PLAYBOY: Kriviš 11. septembar za veru u zagrobni život.

DAWKINS: Da. Obično, kada je avion otet, postoji pretpostavka da otmičari žele da se izvuku živi. Igra se menja ukoliko se otmičari raduju smrti, jer će ih ona odvesti u najbolji deo raja.

PLAYBOY: Misliš na onaj deo sa 72 device za koje Kuran kaže da čekaju na mučenike.

DAWKINS: Tačno. Mladići koji su previše neprivlačni da bi našli devojke u stvarnom svetu žele one iz raja. Ali, moja poenta je da ti ljudi zaista veruju u to što kažu da veruju, dok većina hrišćana ne veruje. Ako razgovaraš sa umirućim hrišćanima, oni se tome ne raduju.

PLAYBOY: Šta će se desiti kada umreš?

DAWKINS: Pa, biću ili sahranjen ili kremiran.

PLAYBOY: Duhovito. Ali, bez vere u zagrobni život, u čemu nalaziš utehu u trenucima beznađa?

DAWKINS: U ljudskoj ljubavi i zajedništvu. Ali u promišljenijim, umnijim momentima, crpim, uteha nije prava reč, ali crpim snagu iz razmišljanja o tome kakva je silna privilegija biti živ i imati mozak koji je na svoj ograničeni način sposoban da razume zašto postojim, ali i da uživa u lepoti sveta i lepoti proizvoda evolucije. Veličanstvenost univerzuma i osećaj majušnosti nas u prostoru i geološki dubokom vremenu tera na poniznost, ali na začudno utešan način. Lepo je osećati se kao deo ogromne šire slike.

PLAYBOY: Plašiš li se da bi tvoji protivnici mogli da insceniraju preobraćenje na samrtničkoj postelji, kao što su kreacionisti pokušali da učine sa Darvinom?

DAWKINS: Ono što je donekle više zabrinjavajuće je efekat Entonija Flua (Antony Flew). Flu je bio ateistički britanski filozof, koji se preobratio u starosti. Čini se da je odlepio. Od toga nema zaštite.

PLAYBOY: Dakle, ako se to dogodi, trebali bismo da pretpostavimo da si skrenuo.

DAWKINS: Da. Nakon što je mom prijatelju Kristoferu Hičensu (Christopher Hitchens) dijagnostikovan rak, upitan je da li bi mogao da se preobrati. Rekao je da ako bi to učinio, to ne bi bio istinski on. Ono što je zbilja uvrnuto je kada to zloupotrebljavaju verske apologete, kao što su učinili u Fluovom slučaju, kog su pod stare dane nagovorili da stavi svoje ime na knjigu u kojoj piše da se preobratio u jedan oblik deizma. Ne samo da on nije napisao tu knjigu, nije je čak ni pročitao. [smeh]

PLAYBOY: Tvoj poziv na militantni ateizam je jedan od razloga što si prikazan kao lik u jednoj epizodi „Saut Parka“ (South Park). Tvorci serijala, Trej Parker (Trey Parker) i Met Stoun (Matt Stone), optuženi su da su ateisti, pa su se setili najmilitantnijeg ateiste kog su mogli da bace u vatru.

DAWKINS: To je jedina epizoda „Saut Parka“ koju sam odgledao. Postojao je pokušaj da se približe satiri, kroz ideju izmaštane budućnosti u kojoj se različite ateističke sekte međusobno sukobljavaju. Ali, najveći deo te epizode je bio besmislen u tom smislu što je moj crtani lik radio, poput sodomizacije ćelavog transvestita.

PLAYBOY: Transseksualca, da budemo precizni.

DAWKINS: Transseksualca, u redu. To nije satira, jer nema nikakve veze sa onim za šta se zalažem. A skatološki deo, gde neko baca govno, koje se zalepi za moje čelo – pa to nije čak ni smešno. Ne razumem zašto nisu odmah prešli na tuču među ateistima, koja ima određenu dozu istine u sebi. To me je podsetilo na deo „Žitija Brajanovog“ od montipajtonovaca (Monty Python’s Life of Brian), sa Judejskim narodnim frontom i Narodnim frontom Judeje.

PLAYBOY: Predsednik Obama je priznao „neverujuće“ u svom inauguracionom govoru, što je izazvalo pometnju. Ali, kada se govori o verskim stavovima, jedna od najvećih grupa u SAD su ateisti i agnostici. Zbog čega su zanemareni u političkim raspravama?

DAWKINS: To je dobro pitanje. Naravno, sve zavisi od toga kako posmatraš stvari. Hrišćani su nesumnjivo najveća grupa. Ako hrišćane podeliš po denominaciama, agnostici i ateisti dolaze na treće mesto, odmah iza katolika i baptista. To je zanimljivo kada se uporedi sa nedostatkom uticaja neverujućih. A ako uračunaš i Jevreje, naročito ortodoksne Jevreje, vidiš da ih je znatno manje od neverujućih. Ipak, Jevreji imaju izuzetan uticaj. Ja to ne kritikujem – svaka njima čast. Ali, i mi bismo mogli tako.

PLAYBOY: Ne nadaš se previše miru između Izraela i Palestinaca.

DAWKINS: Nema mnogo nade kada najuticajniji protagonisti zasnivaju svoje neprijateljstvo na knjigama starim 2000 godina, za koje veruju da im daju pravo nad zemljom.

PLAYBOY: Kakav je tvoj stav o Isusu?

DAWKINS: Dokazi da je postojao su iznenađujuće sumnjivi. Najranije knjige iz Novog Zaveta koje su napisane su Poslanice, a ne Jevanđelja. Kao da Sveti Pavle i ostali koji su pisali Poslanice i nisu baš bili zainteresovani za to da li je Isus bio stvaran. Sve i da je izmišljen lik, onaj ko je dopisivao njegove citate bio je ispred svog vremena po pitanju moralne filozofije.

PLAYBOY: Pročitao si Bibliju.

DAWKINS: Nisam pročitao celu, ali je moje poznavanje Biblije znatno bolje od onog koje ima većina fundamentalističkih hrišćana.

PLAYBOY: Imaš li omiljeni stih?

DAWKINS: Moja omiljena knjiga je „Knjiga propovednikova“. To je predivna poezija na sedamnaestovekovnom engleskom, a čujem da sjajno zvuči i na hebrejskom. „Taštino nad taštinama, reče Propovednik, taštino nad taštinama; sve je taština“ (Vanity of vanities, saith the Preacher, vanity of vanities; all is vanity). Pesma nad pesmama je užasna i još je skarednija na hebrejskom, gotovo kao kafanska pesma.

PLAYBOY: Istakao si da, ako je Isus i postojao i otišao u smrt onako kako je opisano u Bibliji, to je „potpuno sumanuto“.

DAWKINS: Nema dokaza da je sam Isus bio potpuno sumanut, ali je doktrina koju je kasnije izmislio Pavle, po kojoj je Isus umro zarad naših greha, sasvim sigurno baš takva. Zaista je odvratna zamisao da je tvorac univerzuma – sposoban, dakle, da izume zakone fizike i isprojektuje proces evolucije – da taj štićenik natprirodnog intelekta nije mogao osmisliti bolji način da nam oprosti grehe, od toga da sebe prepusti mučenju do smrti. I kakva je to užasna poduka kada kažete da smo rođeni u grehu zbog Adamovog prvobitnog greha, kada sad čak i katolička crkva kaže da Adam nije ni postojao.

PLAYBOY: Stalno slušamo da je Amerika hrišćanska nacija i da su njeni osnivači bili sve sami hrišćani.

DAWKINS: Bili su deisti. Nisu verovali u ličnog boga ili onog koji se meša u poslove ljudi. I bili su vrlo čvrstog uverenja da ne žele da Sjedinjene Države zasnuju kao hrišćansku naciju.

PLAYBOY: Ali često čuješ da, ako pustiš da ateisti upravljaju, završiš sa Hitlerom i Staljinom.

DAWKINS: Hitler nije bio ateista, bio je rimokatolik. Ali me nije ni briga šta je bio. Ne postoji logička povezanost između ateizma i činjenja loših stvari, kao ni dobrih stvari, kad smo već kod toga. To je filozofsko uverenje vezano za odsustvo stvaralačke inteligencije na svetu. Svako ko misli da je religija neophodna da bi bio dobar, dobar je iz pogrešnog razloga. Radije ću biti dobar iz moralnih razloga. Moral je postojao pre religije i moral se menja prilično brzo, uprkos religiji. Čak i ljudi koji se oslanjaju na Bibliju koriste nebibilijske kriterijume. Ako su ti kriterijumi iz verskog spisa, nemaš osnovu da izabereš stih koji kaže da okreneš i drugi obraz, radije nego stih koji kaže da ljude kamenuješ do smrti. Zato biraš i odlučuješ se bez smernica iz Biblije.

PLAYBOY: Rekao si da nauka gubi rat sa religijom.

DAWKINS: Zar sam rekao da gubimo? To mi je samo bio loš dan.

PLAYBOY: Iznenađuje te da se nauka i dalje dovodi u pitanje.

DAWKINS: Jesam iznenađen, ali nisam siguran da je to izgubljena bitka. Ako pogledaš, kroz vekove, postoji uzlazna tendencija. Religiozni ljudi vole da istaknu da je Isak Njutn (Isaac Newton) bio religiozan. Pa naravno da je bio – živeo je pre Darvina. Bilo bi teško biti ateista pre Darvina.

PLAYBOY: Ti si mogao biti taj neko ko nije verovao u Zevsa.

DAWKINS: Bio bih skeptičan oko detalja Zevsovog bacanja gromova, ali bih verovatno verovao u neko natprirodno biće. Kada pogledaš živi svet i vidiš složenost ćelije i eleganciju drveta –

„Mislim da videti nikada neću
Pesmu po krasoti ravnu drveću.
Pesme pevaju lude kô ja,
A drveće stvara tek ruka Božija”

– to bi me dirnulo. Darvin je sve to izmenio. Dao nam je jednostavnu, razumljivu, izvodivu priču o tome kako se dobija složenost, ne samo drveta, već i ljudskog bića, pomoću fizike koja dela kroz prilično poseban proces evolucije prirodnom selekcijom. Da je samo Njutn bio živ da to čuje.

PLAYBOY: Evolucioni biolog Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould) je smatrao nauku i religiju -

DAWKINS: Oblastima bez dodirnih tačaka, „NOMA“ (Non-overlapping magisteria – NOMA).

PLAYBOY: Potpuno odvojenim.

DAWKINS: To je čista politika. Guld je pokušavao da dobija bitke u debatama kreacionista i evolucionista tako što bi religioznim ljudima govorio: „Ne treba da brinete. Evolucija nema ništa protiv religije.“ A jedini način na koji je mislio da se to može postići je da se kaže da zauzimaju različite oblasti. Međutim, previše darežljivo je predao oblasti morala i findamentalnih, osnovnih pitanja religiji, što je poslednja stvar koju treba učiniti. Nauka trenutno ne može – i možda nikada i neće moći – odgovoriti na duboka pitanja o postojanju i korenima osnovnih zakona prirode. Ali, šta vas nagoni da pomislite da religija to može? Ako nauka ne može da dâ odgovor, ništa ne može.

PLAYBOY: Neki naučnici kažu da treba da prekineš da govoriš o ateizmu, jer tako zamućuješ vodu u debati o evoluciji.

DAWKINS: Ukoliko želiš da dobiješ taktičku bitku u američkim školama, bolje ti je da lažeš i govoriš da evolucija nije u sukobu sa religijom. Ne želim da osuđujem ljude koji lažu iz taktičkih razloga, ali ja to ne želim da radim. Za mene je ovo tek sitna čarka u širem ratu protiv iracionalnosti.

PLAYBOY: Rekao si i da, ako su nauka i religija zaista „NOMA“, hrišćani moraju da odustanu od vere u čuda.

DAWKINS: Apsolutno. Čuda su čisto prisvajanje terena nauke. Ako pitate ljude u crkvenoj klupi ili na molitvenoj prostirci zašto veruju u Boga, to će uvek imati veze sa čudima, uključujući tu i čudo stvaranja. Ako se to uskrati religiji, uklanja se i razlog zbog kog je svako ko je religiozan zaista i religiozan.

PLAYBOY: Da li te obeshrabruju stalni napadi na razum?

DAWKINS: Ne. Prilično često sam na Internetu i tu čitam šta pišu mladi ljudi. Vidim veliki uzlet dobrih osećanja, racionalnosti, bunta. Amerika je podeljena na dva dela. Postoje idiotske neznalice poput Sare Pejlin (Sarah Palin) na jednoj strani i ogroman broj intelektualnih, inteligentnih, obrazovanih ljudi na drugoj. Teško mi je da poverujem da će ekipa iz Kamenog doba na kraju pobediti. Užasno veliki broj ljudi koji sebe nazivaju religioznima, jednostavno ne znaju da alternativa postoji. Ako zadrete u to u šta oni veruju, ispostavlja se da je, uglavnom, jedno te isto – svi imamo osećaj začudnosti i poštovanja prema veličanstvenosti univerzuma.

PLAYBOY: Misliš da je religijsko razmišljanje verovatno evoluiralo kao „slučajni nusproizvod“.

DAWKINS: Kada god je nešto široko rasprostranjeno među nekom vrstom, moraš da pretpostaviš da ima određenu vrednost kod preživljavanja. Verovatno ne postoji nikakva vrednost u smislu preživljavanja, u vezi sa religijom – iako je može biti – već samo vrednost u vezi sa nizom potpuno odvojenih psiholoških predispozicija, poput pokornosti autoritetima. To je, recimo, snažna vrednost za preživljavanje dece. S obzirom na to da su bespomoćna, i da se ne snalaze u svetu, oslanjaju se na mudrost roditelja. Ali opet, oni nemaju načina da razdvoje mudrost koja je bitna za preživljavanje od mudrosti koja je besmislena.

PLAYBOY: Tebe su roditelji podizali u anglikanskoj crkvi.

DAWKINS: Ne bih želeo da ocrnjujem svoje roditelje tako što bih rekao da su me kljukali religijom. Poslali su me u neke od najboljih škola, a, kao što je bio slučaj sa većinom škola u Engleskoj tog vremena, one su bile anglikanske. Miropomazan sam sa 13 godina.

PLAYBOY: Kada si prvi put pročitao Darvinovo „O poreklu vrsta“?

DAWKINS: Dve godine kasnije.

PLAYBOY: I potpuno te oduvalo…

DAWKINS: Da. To da jedna tako jednostavna zamisao može da objasni složenost repa pauna, antilope u skoku, geparda u trku, čiope u letu, čoveka koji misli. To su sve izuzetno složene naprave, a opet, razumemo zašto su ovde.

PLAYBOY: Tvoji roditelji su bili prirodnjaci, koji su, kako kažeš, mogli da prepoznaju svaku biljku u Britaniji.

DAWKINS: Moj otac je predavao botaniku na Oksfordu. Ja tu predajem zoologiju. Nisam bio prirodnjak na način na koji je on bio, ali sam voleo da se motam po džungli sa nekim ko ju je poznavao.

PLAYBOY: Da li je na neki poseban način uticao na tebe?

DAWKINS: Radoznalost, naučna radoznalost.

PLAYBOY: A tvoja majka?

DAWKINS: Nije stekla diplomu iz nauke, ali je, takođe, veoma dobro poznavala biljke. Rekao bih da je to jedna od stvari koje su radili zajedno. Podučavala me je dok sam bio dete i mnogo toga sam naučio od nje.

PLAYBOY: Rođen si u Najrobiju (Kenija, prim. prev.). Zašto su tvoji roditelji bili tamo?

DAWKINS: Zbog svog poznavanja botanike, moj otac se pridružio poljoprivrednom odeljenju Kolonijalne civilne službe i poslat je u Istočnu Afriku, u oblast koja se tada zvala Njasalend, a danas je Malavi. Potom je pozvan da pristupi Kraljevskim afričkim strelcima, što je, zapravo, bio britanski odred sa sedištem u Najrobiju. Tako je otišao na sever, u Keniju, a moja majka je krenula sa njim. Imala je i određenih problema. S obzirom na to da nije bila legalno u Keniji, nije bilo lako otići odatle. [smeh]

PLAYBOY: Čega se sećaš iz tog vremena?

DAWKINS: Sećam se mnogo toga o Njasalendu. Sećam se mirisa, prizora i boja. Bio je to privilegovan život, sa sve poslugom. Kao da je sat pomeren sto godina unazad. Bilo je to čudno paternalističko društvo u kom smo živeli.

PLAYBOY: Kada ti je bilo osam godina, sa roditeljima si se preselio u Englesku.

DAWKINS: Mom ocu je pripalo imanje Dokins, koje je u porodici bilo još od 1723. godine. Ostavio mu ga je veoma daleki rođak – toliko daleki, da nikada nismo ni čuli za njega. Taj rođak je želeo da farma ostane Dokinsima, ali su svi imali ćerke. Izbor je bio sjajan, jer je moj otac bio školovan za poljoprivredu, premda tropsku, i imao je zbilja preduzimljive ideje kako da da pretvori imanje seoskog gospodina u proizvodnu farmu.

PLAYBOY: Šta je uzgajao?

DAWKINS: Imali smo džersijske krave, koje, kao što znaš, daju dosta mleka. Snabdevao je sve lokalne hotele i oksfordske koledže mlekom. I svinje. Površina imanja nije bila naročito velika. Jedan ekscentrični Dokins iz 19. stoleća je prodao najveći deo imanja da plati sudske procese, pa je, tako, najveći deo porodičnog bogatstva nestao.

PLAYBOY: Decenijama nakon preseljenja u Englesku, napisao si svoju prvu knjigu tokom restrikcija struje.

DAWKINS: Godina 1972. je bila vreme velikih industrijskih nemira u Britaniji i danima nije bilo struje. Nisam mogao da se bavim istraživanjem, pa sam počeo da pišem „Sebični gen“.

PLAYBOY: Veliki si ljubitelj naučne fantastike. Šta ti se sviđa kod nje?

DAWKINS: Sviđa mi se naučna fantastika koja uzima neki aspekt nauke i menja ga. Ima jedna divna novela Danijela Galueja (Daniel Galouye), pod naslovom „Tamni univerzum“ (Dark Universe), u kojoj se priča o grupi ljudi koji žive u potpunoj tami i ne znaju ništa o svetlosti. I tako svetlost postaje mit. Koriste fraze poput „Velika Svemoćna Svetlost“, imaju obrede gde opipavaju svetu sijalicu. Galuej je izmenio jednu stvar – uklonio je svetlost – i posmatrao je posledice.

PLAYBOY: Nasuprot stvaranju zemlje vilenjaka.

DAWKINS: Princeze koje jašu jednoroge ne spadaju u naučnu fantastiku.

PLAYBOY: Plejbojev savetnik je dobio ovo pitanje od čitaoca: „Osećam se nelagodno kada me osoba koju sam tek upoznao upita idem li u crkvu, jer ne idem. Postoji li propisani, odnosno pravilni odgovor?“

DAWKINS: Ja bih odgovorio: „Ne, ne idem u crkvu. Ideš li ti I, ako ideš, zašto to radiš?“

PLAYBOY: To si savetovao svojoj ćerki u pismu koje si joj napisao kada je imala 10 godina.

DAWKINS: Ono što sam ja uradio, i što bih savetovao i drugim roditeljima da učine, jeste da sam je ohrabrio da sama razmišlja. Kao ilustraciju, za Deda Mraza sam joj rekao: „Pa, hajde da razmislimo koliko dimnjaka postoji.“ Mislim, bila bi to zabavna igra u kojoj se računa da bi on morao da putuje brže od brzine svetlosti.

PLAYBOY: Šta ako dete brizne u plač?

DAWKINS: O, to bi baš bila šteta.

PLAYBOY: Da li je to što si dobio dete promenilo tvoje stavove na bilo koji način?

DAWKINS: Mislim da nije, mada me interesuju evolucioni koreni subjektivnih osećanja. Postao sam osetno nervozniji oko stvari poput visine.

PLAYBOY: Svuda si video opasnost.

DAWKINS: Tako je.

PLAYBOY: Savetovao si joj da uvek kada joj bilo ko predstavi neku tvrdnju, treba da upita „A kakve dokaze imaš?“ Da li je bila popularna među učiteljima?

DAWKINS: Ne znam za nju, ali sam čuo strašne priče o deci koja su postavljala previše pitanja veroučiteljima.

PLAYBOY: Svi ateisti koje smo susreli na konvenciji skeptika u Las Vegasu kao da imaju neku svoju priču o tome kako su izbačeni sa veronauke.

DAWKINS: Da, to je strašno smešno. Ono što bi veroučitelj trebalo da kaže je: „Pa, pogledajmo dokaze.“ Umesto toga, oni se naljute. A razlog zbog kog se ljute je taj što ne postoje ma kakvi dokazi.

PLAYBOY: I na tebe se ljute. Tražiš od religiozne osobe da promeni svoj pogled na svet.

DAWKINS: Želim da ljudi promene svoj pogled na svet tako da zahtevaju dokaze za nešto u šta bi verovali. Nije zdravorazumski verovati zato što je „naš narod uvek u to verovao“. Da si rođen u Afganistanu ili Indiji, verovao bi u nešto drugo. Još jedan glupav razlog je kad veruješ zato što imaš unutrašnji osećaj da to mora biti ispravno, ili zato što ti je sveštenik rekao da je to istina.

PLAYBOY: Ken Miler (Ken Miller), autor „Pronalaženja Darvinovog Boga“ (Finding Darwin’s God), jednom te je kritikovao, rekavši da su ateisti i agnostici više jevanđeoski ljudi od onih religioznih. Da li je tvoje iskustvo sa ateistima takvo?

DAWKINS: Možeš biti strastven u pogledu potrebe da se traga za dokazima i strastveno ljut na ljude koji to ne žele da rade. To nije jevanđeosko ponašanje, to je naprosto ljutnja.

PLAYBOY: Ipak ti se sviđa Milerova knjiga.

DAWKINS: Moguće je da je to najbolje pobijanje kreacionizma, premda zastranjuje kada pokušava da opravda hrišćanstvo. Jedan od razloga zbog kojih je preporučujem je ne samo zbog toga što je dobra, već i zbog toga što ju je napisao hrišćanin. Nažalost, napisao ju je katolik, a mnogi ljudi o kojima pričamo misle da su katolici gori od ateista. [smeh]

PLAYBOY: Godine 2010, govorio si na skupu u Londonu protiv državničke posete pape Benedikta XVI.

DAWKINS: Očekivano je svega oko 2000 ljudi, a pojavilo se njih 15000.

PLAYBOY: Odbacuješ papu kao neprijatelja dece, gej osoba, žena, istine, siromašnih, nauke i humanosti.

DAWKINS: To je bio govor na mitingu, pa sam se poslužio retorikom.

PLAYBOY: Da li i ti veruješ, kao što je Kristofer Hičens verovao, da papu treba uhapsiti?

DAWKINS: Hičens mi je pisao sa predlogom da ga uhapsimo, ali smo ubrzo odustali od ideje bukvalnog građanskog hapšenja, uz prišunjavanje, lisice ili već nešto slično. Umesto toga, zamolili smo Džefrija Robertsona (Geoffrey Robertson), uglednog adokata za oblast ljudskih prava, da da izjavu o postupku protiv pape za zataškavanje pedofilije. Takođe, proverio je i navodni papin imunitet od gonjenja, kao šefa države, dovodeći u pitanje legitimitet Vatikana kao suverene države. Ja sam odgovorio na, ničim izazvanu, papinu nadmenost po sletanju u Edinburg. Prva stvar koju je rekao je bila da optuži ateiste za Hitlera. Premda ja ne krivim papu za članstvo u Hitlerjugendu (Hitlerova omladina, prim. prev.), s obzirom na to da je bio veoma mlad, smatrao sam da je ovo zaista vrlo drsko. Da sam na njegovom mestu, bio bih manji od makovog zrna po pitanju Hitlera.

PLAYBOY: Zadivili su te neki transparenti na mitingu.

DAWKINS: Dva meni omiljena su bili „Drži svoje brojanice dalje od mojih jajnika“ (Keep your rosaries off my ovaries) i „Dalje ruke od mojih jaja, Benedikte“ (hands off my eggs, benedict; „jaja benedikt“ su poznati kulinarski specijalitet, prim. prev.). [smeh]

PLAYBOY: Papa se izvinio za seksualno zlostavljanje dece u katoličkoj crkvi. Nije li to dovoljno?

DAWKINS: O, jaka stvar. Nije predao ni jedan dosije policiji. Izvinio se uz silno oklevanje, nakon što je izvršen ogroman pritisak.

PLAYBOY: Održao si govor u Dablinu, u kom si rekao da je za dete seksualno zlostavljanje manje štetno u odnosu na psihološka oštećenja koja će imati ako odrasta kao katolik. Kakve su bile reakcije?

DAWKINS: Doživeo sam ovacije. Da budem jasan, nisam govorio o onoj vrsti nasilnog seksualnog zlostavljanja za koje smo sada saznali da se stalno ponavljalo. Govorio sam o blagom milovanju, koje je već dovoljno loše, ali je podizanje dece uz verovanje u pakleni oganj još gore.

PLAYBOY: Pozabavimo se evolucijom, koju mnoštvo ljudi pogrešno tumači, kao na primer kroz verovanje da smo potekli od čovekolikih majmuna.

DAWKINS: Mi jesmo čovekoliki majmuni. Potičemo od izumrlih životinja koje bi bile klasifikovane kao čovekoliki majmuni. Ne potičemo od savremenih šimpanzi ili bonobo majmuna ili gorila. Oni su evoluirali tačno onoliko dugo koliko i mi.

PLAYBOY: Šta nas dakle čini ljudima?

DAWKINS: Mi smo jedinstveni čovekoliki majmuni. Imamo jezik. Druge životinje imaju sisteme komuniciranja koji su daleko iza toga. One nemaju takvu sposobnost da saopštavaju komplikovane kondicionale i „šta-ako“ i da razgovaraju o stvarima koje nisu u sadašnjem vremenu. Sve su to jedinstvene pojave kod našeg evoluiranog mozga čovekolikog majmuna, koje su, prema nekim dokazima, nastale kroz vrlo ograničen broj mutacija.

PLAYBOY: Piter Singer (Peter Singer), jedan od osnivača „Projekta velikih majmuna“ (Great Ape Project), tvrdi da čovekoliki majmuni zaslužuju osnovna prava. Da li se slažeš?

DAWKINS: Zašto stati kod čovekolikih majmuna? Zašto ne i svinje?

PLAYBOY: Ali čovekoliki majmuni su nam rođaci.

DAWKINS: Pa šta? Svi smo mi rođaci. Šta da su oktopodi, koji su nam mnogo dalji rođaci, evolucijom razvili inteligenciju ravnu našoj?

PLAYBOY: Ali nisu.

DAWKINS: Možeš da zasnivaš svoju moralnost na rođačkim odnosima ako želiš, ali zašto bi to činio? Ja ću radije da se složim sa Džeremijem Bentamom (Jeremy Bentham) i da svoju moralnost zasnujem na pitanju – „Mogu li da pate?“ Singer je poprilično sklon reči „specizam“, tj. diskriminacija po vrstama. Imamo zajedničkog pretka sa šimpanzama, koji je živeo pre 6 miliona godina. Ako možeš da zamisliš da se za ruku držiš sa svojom majkom, koja drži ruku svoje majke, i tako ideš unazad ka zajedničkom pretku, ta linija bi se pružala nekoliko stotina kilometara. A ako svojom drugom rukom zajednički predak drži ruku svoje kćeri, koja drži ruku svoje kćeri, i tako sve unapred, na kraju ćeš doći do savremene šimpanze. Kako ideš unazad, svaka od ovih veza majke i ćerke će uključivati i pripadnike iste vrste.

PLAYBOY: To znači da nije bilo prvog čoveka.

DAWKINS: Ne, nikada. Ali zamislimo da neka od međuvrsta nije izumrla. Zamislimo da su ostaci te populacije nađeni u afričkoj džungli. Da bi šimpanzama uskratio prava, morao bi da uspostaviš sudove nalik na one iz vremena aparthejda, da bi odlučivali uračunava se ta osoba među ljude. Zato što je to kontinuum. Iz razloga praktičnosti, međuvrste nisu opstale, pa je moguće ljudima dati osnovna prava, a šimpanzama nikakva. Ipak mislim da je u pitanju vredan argument.

PLAYBOY: Da li si pro-lajf (pro-life; „Pro-life“ pokret označava protivnike abortusa)?

DAWKINS: Ljudi koji govore da su pro-lajf, zapravo misle da kažu da su za ljudski život. Četvoroćelijski embrion ili šezdesetčetvoroćelijski embrion ili čak i neki znatno veći od toga nema nervni sistem. Trebalo bi da imaš znatno manju grižu savesti za ubijanje takvog bića, nego, recimo, za kišnu glistu, s obzirom na to da kišna glista ima nervni sistem I, vrlo verovatno, može da pati. Zato je otpor abortiranju veoma mladih ljudskih embriona obična besmislica. Otpor ubijanju starijih ljudskih embriona nije obična besmislica. Nema razloga da se pretpostavi da je njihova sposobnost patnje išta veća od sposobnosti odrasle svinje ili krave

PLAYBOY: Znamo li šta se prvo pojavilo – veći mozak ili hod na dve noge?

DAWKINS: Hod na dve noge se prvi pojavio.

PLAYBOY: Kako to znamo?

DAWKINS: Fosili. To je nešto oko čega su fosili izuzetno jasni. Pre tri miliona godina Australopitekus afarensis (Australopithecus afarensis) je bio dvonožac, ali mu mozak nije bio veći od šimpanzinog. Najbolji primer za to je Lusi (Lucy) [delimični skelet pronađen 1974. godine u Etiopiji]. Na neki način, ona je bila šimpanza koja je hodala uspravno.

PLAYBOY: Sviđa ti se Lusi.

DAWKINS: Da. [osmeh]

PLAYBOY: Rekao si da očekuješ da će čovečanstvo imati genetsku knjigu mrtvih do 2050. godine. Na koji način bi to bilo korisno?

DAWKINS: S obzirom na to da u sebi imamo gene koji su preživeli generacijama, teoretski bi mogao da očitaš evolucionu istoriju nekog bića. „Ah da, ova životinja je živela u moru. Ovo je vreme kada je obitavala u pustinji. Ovaj deo pokazuje da je morala živeti u planinama. A ovaj pokazuje da je živela u jazbinama.“

PLAYBOY: Da li bismo tako mogli da vratimo dinosauruse? Predložio si ukrštanje ptice i krokodila, sa mogućim stavljanjem u jaje noja.

DAWKINS: To bi moralo da bude sofisticiranije od ukrštanja. Morao bi da bude spoj.

PLAYBOY: Možemo li ponovo stvoriti Lusi?

DAWKINS: Već poznajemo genome čoveka i šimpanze, pa je moguće dati sofisticiranu pretpostavku o tome kako je mogao izgledati genom zajedničkog pretka. Odatle bi bilo moguće uzgojiti životinju blisku zajedničkom pretku. A odatle bi se mogla izdvojiti razlika između predačke životinje koja je stvorena i savremenog čoveka i tako bismo dobili Lusi.

PLAYBOY: Optužio si kreacioniste da se bore prljavo.

DAWKINS: Naravno da je to tačno.

PLAYBOY: Da li zbog toga ti i drugi evolucioni biolozi nećete da debatujete sa njima?

DAWKINS: Delimično. Takođe, to im daje ugled koji ne zaslužuju. Jedan moj kolega voli na to da kaže, „To bi izgledalo sjajno u tvom CV-u, ali ne baš tako dobro u mom“.

PLAYBOY: Sa kojim argumentima te kreacionisti obično napadnu?

DAWKINS: Sa besmislicama neznalica. Kažu nešto kao: „Pa, ako smo potekli od šimpanzi, kako to da šimpanze i dalje postoje?“ I nije baš teško.

PLAYBOY: Često čuješ da je evolucija opisana kao „samo teorija“. Da li je to stvarno tako?

DAWKINS: Reč „teorija“ može da označava hipotezu. Ali se ta reč koristi i u mnogo ozbiljnijem smislu, kao celina znanja. Bolje je koristiti reč „činjenica“. Evolucija je činjenica, na isti način kao i to da Zemlja obilazi oko Sunca.

PLAYBOY: Postoji nesaglasnost oko toga šta pokreće evoluciju.

DAWKINS: Prirodna selekcija je pokretačka sila, ali postoje neslaganja oko toga šta je bio pritisak selekcije. Na primer, znamo da je ljudski mozak narastao. Da li se to dogodilo zbog toga što su pametnije jedinke bile bolje u nalaženju hrane ili u izbegavanju predatora? Ili su možda te jedinke bile seksualno najprivlačnije? Moguće je da je uvećani mozak nešto nalik na paunov rep. Darvin je predložio drugu verziju prirodne selekcije, koju je nazvao seksualna selekcija. Ukoliko paunice biraju paunove prema lepoti njihovog perja, to znači da ne brinu o opstanku. Oni koji imaju najveće repove teže će opstati, jer je rep teret. Sa druge strane, ako su takvi privlačniji ženkama, onda je verovatnije i da će geni zaduženi za stvaranje velikih repova dospeti do naredne generacije. Sasvim je moguće da je i ljudski mozak narastao zbog seksualne selekcije. Inteligencija je seksi. Možda su najinteligentniji mužjaci bili i najvispreniji govornici. Možda su bili dobri govornici, dobro su pamtili plemenske sage i mitove ili plesne korake.

PLAYBOY: Ili da ona voli kožu antilope.

DAWKINS: Tako nešto. Ako paunica bira mužjaka sa dugim repom, to je zato što zna da on nije mogao da preživi sa tolikim repom, a da ne postoji i nešto više u vezi sa njim. Sve se svodi na pokazivanje ženki da si otporan na bolesti. Postoji dualna selekcija – ženke postaju bolji lekari dijagnostičari, a mužjaci postaju bolji u tome da budu dijagnostikovani. Čak i ako su, zapravo, bolesni.

PLAYBOY: Kakva je uloga sreće, tj. verovatnoće u evoluciji?

DAWKINS: Mutacija, odnosno sirovi materijal za prirodnu selekciju, slučajan je, u smislu da nije sistematično usmeren ka unapređenju. Ipak, prirodna selekcija je izuzetno nenasumična, s obzirom na to da odabira unapređenja iz te mase varijacija koju mutacija izbacuje. Postoji i veoma mnogo uticaja slučajnosti na to koja vrsta izumire. Kada je kometa pogodila Zemlju, svi dinosaurusi su izumrli osim ptica. Neki sisari su preživeli i mi smo potekli baš od tih, koji su tada možda bili u hibernaciji negde ispod zemlje.

PLAYBOY: Život si opisao kao „bombu replikacije“.

DAWKINS: Ako malo pogledaš po svemiru, videćeš jedan mrtvi svet za drugim. Fizika postoji i hemija postoji, ali se ništa drugo ne dešava. A onda, iznenada, na nekom mestu se dogodi eksplozija, koja nastaje usled replikacije. Iz nekog razloga, zakoni hemije omoguće pojavu molekula koji se samoreplicira. Možda je ova naša planeta jedina na kojoj se to dogodilo. Ali, nastanak života od hemijskog incidenta gde molekul pravi svoje kopije, zaista ima izuzetne posledice.

PLAYBOY: Kreacionisti često pokušavaju da te uhvate nespremnog, poput australijske filmske ekipe koja te je pitala: „Možeš li mi dati primer genetske mutacije, ili evolucionog procesa, koji uvećava informaciju genoma?“, a onda te, pošto si zastao, predstavila kao nekoga ko nema odgovor.

DAWKINS: Način na koji se to događa je kroz duplikaciju gena. Imaš delove genoma koji rade nešto korisno, pa se onda deo iskopira i prelepi negde drugde, gde može slobodno da evoluira u drugom smeru.

PLAYBOY: Pa zašto onda nisi odgovorio?

DAWKINS: Razmišljao sam da li da ih izbacim. To je pitanje koje bi samo kreacionisti postavili, a nisu mi rekli da su kreacionisti. Oni su zapravo prepleli pitanje i dugu pauzu, sa mojim odgovorom na drugo pitanje, pa je izgledalo kao da izbegavam da odgovorim. To je bila apsolutno skandalozna prevara.

PLAYBOY: Najveći broj primedbi na evoluciju se, izgleda, svodi na složenost. Ljudi ne mogu da razumeju kako je nešto pooput oka uspelo da evoluira.

DAWKINS: Bez obzira na to koliko oko može biti složeno, nije tako složeno kao bog.

PLAYBOY: Kreacionisti vole da navode praznine u nalazima fosila, kao što je velika praznina pre Kambrijske eksplozije, pre oko 530 miliona godina, kada je došlo do eksponencijalnog rasta broja složenih oblika života. Kako to objašnjavaš?

DAWKINS: Naravno da postoje praznine; fosilizacija ja retka pojava. Ali, čak i da nemamo ni jedan jedini fosil, dokazi za evoluciju bi bili potpuno čvrsti, s obzirom na uporednu anatomiju, uporednu biohemiju, geografsku raspodelu. Praznina pre Kambrijske eksplozije je zanimljiva zato što je velika. Ali, ako razmisliš o tome, postoje velike grupe životinja koje uopšte nemaju fosile. Na primer, danas smo u muzeju prirodnjačke istorije videli gotovo mikroskopsko stvorenje pod imenom tardigrada, odnosno dugoživac. Ta bića ne fosilizuju, zato što su mekana. Pretpostavlja se da je pre Kambrija, većina predaka kambrijskih stvorenja bila mekana i mala.

PLAYBOY: Kako da znamo da su postojala, ako ne postoje fosili?

DAWKINS: To baš i nije pravo pitanje, zar ne? Njihovi potomci su postojali u Kambriju, pa ako ne misliš ozbiljno da su nastali tek u Kambriju, morali su postojati preci. Možeš reći da to baš i nije dokaz, ali ja ti kažem da to isto možeš reći i za svako drugo mekano stvorenje za koje nemamo fosile. Kako znamo da nisu nastala 1800. godine? To baš i nema smisla.

PLAYBOY: Šta je sa još jednim omiljenim pitanjem kreacionista: ako su savremene životinje poput majmuna evoluirale od žaba, zašto onda nismo našli fosile prelaznih formi, poput žabomajmuna?

DAWKINS: Greška je u pretpostavci da su savremene životinje potomci drugih savremenih životinja. Ako bi to uzeo za ozbiljno, ne bi tražio samo fosile žabomajmuna, već i krokopatke i oktokrave. Zašto bi, za ime sveta, očekivao da možeš da uzmeš ma koji par životinja i potražiš neku njihovu kombinaciju? Mi tragamo za vrhovima grančica sa drveta. Preci su sakriveni duboko u sredini, u krošnji drveta. Ne postoje žabomajmuni, s obzirom na to da bi zajednički predak žabe i majmuna bilo neko riboliko, daždevnjačko stvorenje, koje nije ni nalik ni žabi, ali ni majmunu.

PLAYBOY: Kreacionisti vole da tvrde da, ukoliko ukloniš jedan deo celine i on ne funkcioniše, onda nema ni načina da je mogao da evoluira.

DAWKINS: Prilično dobra analogija je lûk, gde imaš kamen, pa kamen, pa kamen, pa se susretnu na sredini, i stoje uspravno. Ali, ako izvadiš samo jedan deo, raspašće se ceo lûk. Mogao bi da pomisliš da je teško sagraditi jedan lûk, sve dok sve ne stoji na mestu, ali zaboravljaš da su u izgradnji koristili skele, koje su kasnije uklonjene. To je jedan od odgovora. Drugi je to što ti nisu potrebni svi delovi oka da bi video. Mogao bi da imaš prilično nesavršeno oko, koje vidi samo razliku između svetlosti i tame. To je i dalje korisno, ukoliko tako uočavaš senku grabljivca. Zato i nije tačno da pola oka nije korisno. Pola oka je upola dobro kao celo oko, ali je bolje od ničega.

(Playboy, Prevod: Velikiprasak.com/md)