Piše: Dragan Štavljanin (RSE)

Romanopisac Edvard Balver Liton (Edward Bulwer-Lytton) kaže za  “Dejli Telegraf” (The Daily Telegraph) da je Dikens svakako jedan od najvećih genija fikcije koje je svet iznedrio.

Ovaj list piše da je Dikens ne samo jedan od najvećih romanopisaca, već mudar menadžer svog genija, sa briljantnim osećajem za samopromociju što ga je učinilo prvom istinskom modernnom književnom zvezdom, ili selebriti, kako je uobičajeno da se to sada kaže. Već su prvi njegovi radovi izmamili ljubav publike. Njegovi čitaoci su osećali od samog početka da govori u njihovo ime, izražava njihove vrednosti, da ih, u stvari, voli. On je to činio na veoma ličan način.

Kasno je odlučio, uprkos tome što su ga prijatelji odvraćali, da čita svoje knjige publici koja je plaćala da sluša njegove nastupe, koji su bili briljantno organizovani i promovisani. Veliki holovi u Britaniji i Americi bili su odmah rasprodani.

Mada su ga ti nastupi iscrpeli i verovatno ubrzali njegovu smrt – Dikens kao šoumen nije mogao da odustane od tog puta, izlažući svoje likove i reči direktno publici za koju je znao da ga obožava. Poslednji put je nastupio tri meseca pre smrti. Bio je toliko iscrpljen da je izgledao 20 godina starije.

"Ostavio je trag kao meteor"

"Dikens je upakovao toliko aktivnosti u svoj život tako da je teško poverovati da je samo jedan čovek pisao romane, članke i pisma, istoriju dece u Engleskoj, uređivao novine, organizovao obrazovanje svoje dece, savetovao filantropistkinju gospođicu Kauts (Coutts), agitovao za reforme političkog i zdravstvenog sistema, stanovanja, uvođenje kanalizacije. Takođe je putovao, glumio, držao govore, prikupljao novac, redovno šetao 12 milja”, kaže za “Tajms” (The Times) Kler Tomalin (Claire), autorka najnovije biografije o Čarlsu Dikensu.

Ona ističe da je Dikens između ostalog napisao 14 hiljada pisama. Već nakon objavljivanja “Pikvikovog kluba” 1836, Dikens je postao neka vrsta javnog dobra.

Međutim, Tomalin nije nekritična prema Dikensu. Ona ističe da je prilikom razlaza sa suprugom Ketrin došla do izražaja njegova okrutnost i sebičnost.

“Prizor čoveka poznatog po svojoj dobroti i privrženosti vrlinama, koji je iznenada izgubio moralni kompas – jeste zaprepašćujući”.

Tomalin ukazuje na strast koja je postojala između Dikensa, koji je u to vreme imao 45 godina, i 17-togodišnje glumice Elen Teman (Ellen). Dakle, od teškog života i borbe u početku, preko trijumfa i velikog bogatstva do nevernosti.

“Moj otac je bio veoma zao čovek”, kazala je Dikensova ćerka Kejt (Kate). Međutim, Dikensova veličina je uvek bila u briljantnosti njegove proze.

“Ostavio je trag kao meteor i svako će pronaći sopstvenu verziju Čarlsa Dikensa”, zaključuje Tomalinova svoju knjigu o velikom piscu.

Sigurnost i utočište

U tekstu pod naslovom “Naš Dikens”, “Vol strit džornel” (The Wall Street Journal) piše da je Dikens bio najpoštovaniji čovek svog vremena u Engleskoj, koji je odbio počast koju mu je ukazala kraljica Viktorija, odbijajući njen poziv da se susretnu.

Niko nije tako odslikao život beskućnika sa više tuge i milosrđa.

U većem delu 20 veka, bilo je u modi da se odbaci Dikensovo delo kao “sentimentalno”.

Međutim, u teškim vremenima, Dikens je ponovo “naš” pisac zato što nikada nije zaboravio beskućnike, njihov strah i stid pre nego što steknu sigurnost i utočište povratkom porodici da bi još jednom bili voljeni.

Išao ispred vremena

Danas je Dikensova veličina neosporna, piše “Tajm” (The Time). Njegovo uklanjanje iz panteona engleske književnosti imalo bi smisla kao kada bi Luvr prodao Mona Lizu.

Dikens je slučajno postao pisac. Kao mladić žudeo je da bude glumac i obučavao se za novinara. Povremeno je pisao priče. U 24-oj godini je prihvatio narudžbinu da napiše seriju komičnih skečeva. Kao rezultat, “Posthumni spisi Pikvik kluba”, bili su senzacija, čime je Dikens postao pisac bez premca.

Međutim, književna kritika mu nije bila naklonjena, smatrajući da su njegova dela, naročito iz završne faze, bila sumorna i difuzna.

Tako je Henri Džejms (Henry James), povodom izlaska Dikensovog dela “Naš zajednički prijatelj”, napisao 1865.

“Stiče se utisak da gospodin Dikens nepogrešivo isforsira svoja dela. ‘Sumorna kuća’ je isforsirana; ‘Mala Dorit’ je prenaglašena; ovo delo (‘Naš zajednički prijatelj’) kao da je kopano lopatom i pijukom”.

Međutim, Dikens nije pisao za književnu kritiku. Njegova spretno uspostavljena veza sa komedijom i patosom činila je njegove lojalne čitaoce srećnim, a on je imao u vidu i novu publiku: potomstvo.

Da je Dikens bio živ u vreme dodele prve Nobelove nagrade, ne bi je dobio. Njegov stil je izazivao prezir kritike u prvoj polovini 20 veka, u vreme kada je komplikovano i čak neprijemčivo pisanje postalo moderno, kao u slučaju Džejsma Džojsa (James Joyce) i Virdžinije Vulf (Virginia Woolf) (jedna od odlika modernizma je bila da ako nije teško i komplikovano, to nije umetnost).

Međutim, obični ljudi su nastavili da čitaju Dikensa. Njegovo delo je sredinom prošlog veka, između ostalog, reafirmisao Džordž Orvel (George Orwell), pre svega kao društvenog kritičara. Dikensovi sumorni romani su doprineli tom obrtu, jer se pokazalo da su proročanski moderni. Dikens ne samo da je duboko proniknuo u svoje vreme, već je bio i ispred njega.

Stoga je dvestota godišnjica od Dikensovog rođenja proslava njegove besmrtnosti, ali i konsenzusa. To je izraz olakšanja.

Njegova uloga je neosporna. Dikensovo delo je bilo unakrsno propitivano i, na kraju, odabrano.

BL!N/đk