Piše: Milan Marinković

Kakav bi to dramatičan preokret u samom finišu utakmice bio: polumrtvu Bosnu u život vraća niko drugi do glavom i podbratkom njen najveći posleratni dželat.

 Ne bih nikako voleo da sam u koži takozvane „međunarodne zajednice“ u Bosni. Ajde što je u naporima da tu nesrećnu zemlju izbavi iz kliničke smrti miniraju Dodik i njegovi Šumljaci, jer oni ionako ne kriju do koje mere im je njihova rođena država mrska i koliko bi želeli da joj što pre vide leđa; ali šta ćemo sa onim drugima koji je ništa manje revnosno podrivaju, iako se sve vreme javno zaklinju u tobožnju patriotsku ljubav prema njoj i njenoj teritorijalnoj celovitosti. Pored takvih političkih protivnika, Laktašenku saveznici praktično nisu ni potrebni.

Zaključak da je ćorsokak u kojem je Bosna i Hercegovina zaglavljena posledica Dejtonskog sporazuma jeste nepobitan, no od naknadne pameti naročite vajde nikada nije bilo. Istorija se ne može vratiti ni jedan mesec, kamoli petnaest, dvadeset ili više godina unazad. Dejton svojom sadržinom svakako nije ponudio najbolje rešenje, ali je ono u datim okolnostima verovatno bio najmanje loše.

I sami njegovi kreatori sa Zapada su u međuvremenu shvatili da je taj mirovni ugovor više odmogao nego pomogao stabilizaciji posleratne BiH, te da je, štaviše, principom etničke deobe na konstitutivne narode samo podgrejao velikosrpsku ambiciju Beograda da kroz proces unutrašnje destabilizacije podeljene zemlje pomogne puzajuću secesiju manjeg entiteta i, nakon toga, njegovu logičnu dobrovoljnu aneksiju.

Svesne da bi konačno cepanje Bosne i Hercegovine na dve polovine dramatično poremetilo ravnotežu snaga na zapadnom, a potencijalno i na čitavom Balkanu u korist tradicionalno problematične Srbije, zapadne sile imaju jasan interes da takav scenario onemoguće. Interes da se Bosna sačuva nije, dakle, sporan; problem predstavlja sve očigledniji nedostatak ideje kako da se to izvede u praksi, budući da su gotovo svi posleratni pokušaji u pravcu normalizacije unutrašnjih prilika u zemlji ostali bez naročito opipljivog rezultata.

Može li se onda u opisanoj situaciji više išta smisleno učiniti?

Spadam među one koji čvrsto veruju da se nijedan problem ne može trajno rešiti ukoliko mu se ne priđe sa pozicije surovog i sirovog realizma. A taj nam surovi i sirovi realizam govori da ogromna većina Srba u etnički očišćenoj Šumskoj, kao i za sada neutvrđen procenat Hrvata u Federaciji, ne doživljavaju Bosnu kao svoju domovinu, što u zbiru daje kritičnu masu bosnomrzaca od negde blizu polovine stanovništva. Prevedeno na dejtonski jezik naroda i narodnosti, BiH, mada formalno-pravno definisana i međunarodno priznata kao integralna država, de facto funkcioniše kao prost zbir svoja dva entiteta.

Slobodno možemo reći da je od ta dva entiteta, u pogledu raspoloženja građanstva, jedan otvoreno anti-bosanski, dok je drugi, uglavnom, pro-bosanski. Zatim na bazi toga možemo pretpostaviti da što bude jači pro-bosanski entitet – to će i Bosna bivati jača kao država u celini; i obratno: što jači anti-bosanski entitet – to slabija celovita BiH.

Možda je vreme da međunarodni faktori zaduženi za održavanje Bosne na aparatima za veštačko disanje počnu da razmišljaju ovom logikom umesto što i dalje troše dragoceno vreme i resurse u dokazano jalovim nastojanjima da pomoću širokog asortimana štapova & šargarepa nekako umilostive pohlepne i korumpirane bh. politikante svih etno-ideoloških boja ne bi li ih naterali da postignu kakav-takav konsenzus o održivoj budućnosti zajedničke (im) države.

Na pamet mi je pala jedna skromna ali nadasve originalna ideja koju ću vam ovde ukratko izložiti. Pretpostavimo da me evroatlantski stratezi za Bosnu i zapadni Balkan zaista poslušaju i odluče da promene dosadašnju taktiku koja se isključivo bazirala na verovanju, očito pogrešnom, da je perspektiva evropskih (i NATO) integracija dovoljno snažan podsticaj kriminalizovanoj političkoj oligarhiji da se radi dobrobiti svojih podanika napokon urazumi i krene da dela u pravcu jačanja državnih institucija i privrede.

U sledećem koraku, a na bazi one malopređašnje teze da što jača Federacija – jača i Bosna, odnosno što jača Šumska – slabija Bosna, ovlašćeni predstavnici međunarodne zajednice raspisuju međunarodni konkurs u kojem nude primamljivu novčanu nagradu – jer para vrti gde burgija neće – onoj ekspertskoj grupi ili, što da ne, pojedincu, koji, u potpunosti uvažavajući realnost – ekonomsku, geografsku, demografsku, kulturološku, geopolitičku i svaku drugu - dostavi sveobuhvatan plan i program sa detaljnim uputstvom kako od Federacije učiniti što je moguće stabilnije, demokratskije i prosperitetnije mesto za život. Kako bi bio potpuno relevantan, taj bi plan i program svakako morao da obuhvati bukvalno sve aspekte političkog, društvenog, državnog i privrednog života i sistema.

Složiću se unapred sa svakim ko kaže da je ovakav predlog isuviše revolucionaran da bi bio ostvarljiv, a i veliko je pitanje da li bi Amerika i vodeće zemlje EU uopšte bile voljne da se upuštaju u jedan tako komplikovan eksperiment, i to u trenutku kada su i sami izloženi galopirajućoj krizi sa neizvesnim ishodom. Ukoliko bi se ipak osmelili da probaju, nije isključeno da bi rezultat mogao biti neočekivano pozitivan.

Nije se s tim u vezi na odmet podsetiti koliko često Dodik traži opravdanje za svoju secesionističku politiku u arogantnoj tvrdnji da bi RS navodno za samo pet godina mogla da ispuni sve kriterijume za ulazak u EU ako bi postala samostalna država. Despot od Laktaša time naravno aludira na trenutno nešto povoljnije privredne performanse vlastitog entiteta u poređenu sa Federacijom, pri čemu, u svom prepoznatljivom megalomanskom stilu, tu neznatnu i lako dostižnu razliku obilato preuveličava.

Uz realističan i dosledno sproveden program razvojnih reformi, Federacija bi za relativno kratko vreme dostigla, a zatim i višestruko prestigla rivalski entitet, čime bi Dodikovo pravdanje ideje o otcepljenju ekonomskim prednostima i višim novoom političke stabilnosti RS-a naspram Federacije bilo u potpunosti obesmišljeno. Ovakav razvoj događaja u korist pro-bosanske polovine BiH postepeno bi doveo do toga da sve veći broj Srba iz RS shvati da bi u tom redefinisanom odnosu međuentitetskih snaga ipak bilo racionalnije ostati u zajedničkoj državi, a jedan deo bi možda čak odlučio i da se trajno preseli u privredno i institucionalno preporođenu Federaciju.

Zašto, uostalom, da se zavaravamo. To što je Šumska u poslednjih par godina ostvarila nešto bolje ekonomske rezultate od Federacije nije bilo rezultat nikakvih genijalnih sistemskih reformi već, najvećim delom ako ne i isključivo, finansijske injekcije od prodaje Telekoma RS istoimenoj kompaniji u vlasništvu prekodrinske braće, u vreme dok se globalna kriza još nije razmahala. Čim taj laki keš bude spiskan – a postoje uverljive naznake da se to već dogodilo – eto Šumske ponovo u nebranom grožđu.

Još ako bi na onom nesuđenom međunarodnom konkursu za preporod Federacije - a time i Bosne u celini - ponuđena novčana nagrada bila dovoljno stimulativna, možda bi se Dodik, onako alav na sve što šušti i zvecka, i sam prijavio sa svojim kreativnim idejama. Kakav bi to dramatičan preokret u samom finišu utakmice bio: polumrtvu Bosnu u život vraća niko drugi do glavom i podbratkom njen najveći posleratni dželat.

Baš kao u bajci: i Bosna sita, i Srblji na broju. A i spasilac Mile zadovoljno trlja ruke.

Tačno/DEPO PORTAL/a.k.