Piše: Teofil Pančić (Vreme)

Duboko je, daleko je,
ja osetih svu gorčinu,
dotako sam dno života,
sad verujem u sudbinu...

Ima tako nekih umetnika, objektivno velikih, prekretničkih, u čijoj pojavi, držanju ili već nekom simboličkom kapitalu koji su stekli ili koji ih je nekako pratio, sadržano, zapravo skoncentrisano, nešto toliko amblematsko da – nezavisno od sopstvene želje i ambicije – već za života, a još više nakon njega, postaju Hodajuće Ikone, role-modeli, gotovo pa nekakve mustre po kojima se kroji pojavnost onih-koji-bi-da-budu-to-isto... Koji to kosijaner s maglovitim ambicijama ka širenju vrata percepcije nije uvežbavao Morisonov pogled i stav, kad već nije mogao izgled? Koji to nadobudni pesnik-boem nije pijano bauljao i drao se na Mesec sve verujući da time lično utelovljuje duh Tina Ujevića (a može i Brane Petrovića)? Koji uduvani grandžer iz Vlasotinca, Fafenhofena ili Vinipega nije tršavio kosicu a la Kurt Kobejn (a još ako mu je plava, ih!) sve ispod oka vrebajući odgovarajuću lokalnu Kortni?

Toma Zdravković bio je, i kao pevač i kao autor, veliki umetnik, zapravo najveći koji se ikada pojavio i ostvario unutar oficijelno prezrenog i u potpunosti nekanonizovanog žanra koji se, u njegovo vreme, najčešće nazivao "novokomponovana narodna muzika" (NNM). Za pripadnike, zatočnike i perjanice građansko-elitističke, akademski overene klasične kulture, koja je za muziku dostojnu sopstvenih negovanih ušesa priznavala samo isto tako klasičnu muziku i eventualno džez (a i to nakon nekoliko decenija prezrive ignorancije, i tek nakon što su ga se i belci ozbiljno poduhvatili), NNM je bila fuj – nešto što, u ovoj žalosnoj fazi Naše Nerazvijenosti, sluša nepismena fukara po prigradskim kafanama, a koja će jednom, u razvijenom komunizmu, s užitkom i razumevanjem slušati "Loengrina", samo kadli je dovoljno prosvetimo & emancipujemo. Za sveštenike i vernike rokenrol (sub)kulture koja je, je li, bila opozicija i alternativa ovoj klasično-kanonizovanoj, NNM je bila... hm... pa, takođe fuj, i takođe zapravo iz istog razloga, kulturološkog koliko i "klasnog": ma, nije li to ona dernjava i kuknjava koju sluša pijana fukara po prigradskim kafanama?! Fukara koja je toliko nepojamno zaostala da ne kapira veličinu Hendriksove solaže u Star Spangled Banner?! E sad, ako očekujete da ću reći da je "vreme pokazalo" da su i jedni i drugi bili u krivu, varate se: ta, ogroman deo NNM, naravno, jeste čisto smeće.

Bio, jeste i biće. Samo, ima tu nešto što se nekako uvek previđa: ogroman deo bilo kakve muzike je čisto smeće. I to je sasvim normalno. Da nije tako, ne bismo ni znali šta vredi. A šta vredi? Ono što se iz te gomile smeća izdiže, ono što transcendira banalnost i pomera granice, ruši kanone, uspostavlja nova pravila igre, ono što kreativno provocira naše uho, baš koliko i naše srce. Ono što nam, da prostite, govori i znači tačno one stvari koje samo muzika može da nam kaže; a muzika je kao i duh – javlja se gde joj se hoće, a ne gde joj je propisano komunalnim redom. Dočim muzika koja to Nešto Neizrecivo ne uspeva da učini s našim uhom i srcem, nego nas samo razdražujuće površinski čačka i svrbi ne dobacujući unutra, e, ona ionako nije ništa: samo bezvezan sled zvukova.

MOŽDA I SIGURNO: Pa dobro, ali kakva je to kulturna ikona bio taj Toma Zdravković? Kakav fatalni Morison, kakvi bakrači?! Čovečić mršuljav, onako nosat, neugledan, ružnjikav (da izvinete), sas reviju smešnih frizura, u košulje psihodeličnih boja, žmirkavi došljak u veliki grad odnekud "s južnu prugu" koja je naše omiljeno Drugo za iskazivanje nekažnjivog (jer unutarnacionalnog) kulturološkog rasizma, pripadnik deprivilegovane kaste kulturalno nedodirljivih, kafanski pevač, pijanica i zgubidan... Međutim, šta? Ispostavilo se, dosta brzo i dosta davno, da je Toma Zdravković možda sve to, ali i da je sigurno genije. I da, što je na ovom mestu možda od posebne važnosti, koliko god bio po defaultu i doživotno nevidljiv za bilo "kanonski" bilo "alternativni" establišment kojima je naprosto prolazio negde ispod radara, taj isti T. Z. nikada suštinski i komforno nije pripadao ni "narodnjačkom" svetu u kojem mu je, sasvim je očigledno, na razne načine bilo frustrirajuće tesno, čak i onda kada je bio najviše "uspešan" i obasipan novcem i priznanjima.

Ne znam kako bih vam to dočarao ako i sami to ne znate i ne osećate; možda je najbolje pogledati niz klipova dostupnih na Jutjubetu sa nekakve valjda novogodišnje te-ve terevenke, gde Toma, ko biva, peva u nekakvoj kafani, provlačeći se između stolova za kojima, čast izuzecima, sede nekakve nepojamne napirlitane guske i naćefleisani ćurani, sve krem-de-la-krem srbijanskog, bosanskog, uopšte južnoslovenskog narodnjakluka. Taj čovek je za sve njih bio Vanzemaljac, ali si imao dojam da većina njih to ne bi umela da pojmi sve i da je imao zelenu krljušt, šiljate uši dr Spoka, tri rotirajuća oka, vibrirajuća ticala i digitalnu antenu navr’ glave koja unapred ‘vata kanale koji još ni ne postoje.

KRALJICA PEĆI: Na koncu, šta je to što je Tomu Z. činilo tako izuzetnim, tako velikim, što ga je toliko izdiglo iz pretesnih okvira jedne, rekoh, jednodušno prezrene niše masovne kulture? Vidim da se u materijalu koji prati predstojeću izložbu o Tomi u UK Parobrod spominju "šansone", spominje se i "urbana kultura" koju da – i sa Tomom Z. na zastavi – treba braniti od već tamo nečega što je ugrožava, i tako još svašta nešto; i nije da svemu tome nije mesto i da sve to nije tačno, ali opet nekako – može i bez toga. Jer bi možda moglo, makar i mimo namere priređivača, da zazvuči kao preventivno ograđivanje od "narodnjačke" etikete koja se naprosto ne pristoji u boljem društvu. Ta, zar da elitno-urbane institucije prave omaž-izložbe tamo nekakvim narodnjacima?! Sa šansonjerima je, dakako, već nešto drugo, to je ozbiljna stvar... Eto nama Žaka Brela i Arsena Dedića na ćirilici...

Međutim, ne. Toma Zdravković verovatno nije bio nikakav "osvešćeni" buntovnik protiv bilo čega. Njegove pesme su tužbalice o nesrećnim ljubavima – baš kao što se to u njegovom žanru (i u većini svih žanrova) i pristoji. Ali, kakve tužbalice! Osim toga, one su i, recimo to tako, ode boemiji, ali na kafansko-balkanski dert-merak način; ta, neće valjda pevati o prepirkama sa Sartrom glede Alžirskog rata u Cafe de Flore?! Kako god, ni to nije ništa originalno. Međutim, Toma nije bio još jedan "interpretator novokomponovane narodne muzike", konfekcijski primerak nadarenog (ili češće, nenadarenog) seljačeta koje je došlo u grad ne bi li uspelo preko lagodnog unovčavanja domotužja svojih obeskorenjenih zemljaka. Umesto svega toga, Toma je, stihovima i glasom, sopstvenim životom uostalom, isijavao toplinu kao kakva kraljica peći, i onu retku, dragocenu vrstu plemenite iskrenosti kojoj sve, pa i patetika, dobro stoji, a stoji joj dobro baš zato što za to ne mari, što naprosto živi i peva onako kako joj to zapoveda onaj Unutrašnji Glas, jedini koji je važan, jedini koji se računa. Ako imate uho i ako imate srce, niste mogli da to ne čujete i ne prepoznate.

I nije moglo da vas ne gane i da ne pokrene nešto u vama, za šta možda niste ni znali da postoji, onako kako vas pokreće i menja nabolje svaki susret sa umetnošću Većom Od Života. Dakle – sa umetnošću. Mislim, mnogo je Umetnika naokolo, ali umetnost je i dalje relativno retka pojava; zato, kad je spaziš, ne propuštaj je, valjaće ti. Zato je i ono najbolje od Tome Z. – a to je naramak od bar tuce-dva pesama – štono bi se reklo "nematerijalna baština" ove kulture. I to par ekselans, kako se to obično kaže u mehanama po kojima je Toma potrošio svoje najbolje godine, zapravo, sve svoje godine, sve osim ovih u kojima ga više fizički nema, u kojima je možda napokon dovoljno mrtav da mu se može oprostiti što je bio Veliki na nedozvoljen način, u zabranjenom žanru i registru, i uopšte, mimo srednjoročnog plana i bez odobrenja Nadležnih Organa.

(Blin/sb)