"Osnovna odlika političkog života u Srbiji je populizam. Političke partije jednom nedeljno proveravaju rejtinge, i kada padne za jedan odsto, onda se svaka od njih, bez obzira na to da li je u vlasti ili opoziciji, hvata za patriotizam i narodnu muziku da bi rejting došao na svoje. Ovu državu doživljavam kao džuboks - ubaciš novac i slušaš ono što želiš da čuješ", kaže u intervjuu za „Blic“ čuveni reditelj Srdan Golubović, autor filmova „Klopka“, „Apsolutnih sto“ i „Krugovi“, koji je dobio nagradu na poslednjem festivalu u Cannesu. Sada se s nestrpljenjem očekuje njegov film o trebinjskom heroju Srđanu Aleksiću, koji je bio pripadnik Vojske Republike Srpske, glumac amater i plivačka nada bivše Jugoslavije.

Kada je grupa srpskih rezervista 21. januara 1993. godine legitimisala ljude na trebinjskoj pijaci, naišli su na Bošnjaka Alena Glavovića i počeli da ga tuku. Srđan je priskočio u pomoć Glavoviću, koji je pobjegao, a četvorica vojnika kundacima su pretukla Srđana i ostavila ga da bez svijesti u lokvi krvi leži na pločniku. Šest dana kasnije on je preminuo u trebinjskoj bolnici. Rade Aleksić, otac stradalog vojnika, u čitulji je napisao: „Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost”. Alen Glavović danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje dece. Svake godine posjećuje Srđanov grob u Trebinju.

O ovom ratnom heroju Srdan Golubović je snimio film. Inače, Golubović je bio politički veoma angažovan tokom devedesetih, kada je „politiku doživljavao kao žanr drame“. Sada je, kaže, posmatra kao "satiričnu komediju".

"Kad pročitate Nušićevu 'Gospođu ministarku' i 'Pokojnika', shvatite da se vreme uopšte nije promenilo. Kao društvo živimo u jednoj vrsti vakuuma i problemi su uvek isti. Politika je, generalno, ulizivačka i političari govore ono što misle da bi ljudi voleli da čuju. Malo je hrabrosti da se kaže istina. Jedino je Đinđićeva vlada imala hrabrosti da Srbiju izvuče iz mentalnog vakuuma, stanja u kome se ništa ne menja", kaže Golubović.

Zašto mislite da populizam uspeva?

Mnogo se manipuliše emocijama. Uspeh Novaka Đokovića, što nije uspeh društva, već jednog talentovanog čoveka, koji je uz pomoć svoje porodice postigao planetarni uspeh, zloupotrebljava se da bi se napravila nacionalna priča. Bio sam šokiran kad je ministar spoljnih poslova rekao „neke zemlje imaju naftu i gas, a mi imamo Novaka Đokovića". To je ta vrsta lažnog populizma i manipulacije koja dominira u politici. Šta ćemo da radimo kad Đoković bude prestao da igra tenis, a naftu i gas i dalje nećemo imati? Iako nam je mentalna hrana to što se radujemo pobedama Đokovića, to neće nahraniti ovaj narod. Ovde su svi uspesi individualni. Ne znam nikog ko je u ovom društvu uspeo kao proizvod sistemskog rešenja.

Dominantno osećanje većine je razočaranje zbog neispunjenih obećanja, lošeg života, nezaposlenosti...

S razlogom. Najviše sam razočaran što se sistem vrednosti nije promenio. Kad vidim da se prodaje narukvica na kojoj piše Ceca, shvatam da smo u većem etičkom ambisu nego ranije. Koji se to modeli ponašanja nude mladima ako su Ratko Mladić, čovek koji je ubio hiljade ljudi, ili Ceca Ražnatović, pevačica koja je pokrala milione, uzori. To što živimo loše je manje strašno od toga što živimo u potpunom etičkom posrnuću i sistemu vrednosti koji je strašno problematičan.

Ko nameće modele?

Ništa se ne čini da se mladima ponudi sadržaj koji nije reality show ili vrednosti kojima vladaju sponzoruše i kontroverzni biznismeni. Zašto je neka kafanska pevačica po svim novinama, a ne reditelj Nikola Ležajić ili slikarka Biljana Đurđević ili neki mladi koji na najbolji mogući način predstavljaju ovu zemlju. I to je lažni populizam, a njegovo rušenje je ozbiljan posao za koji je potrebna edukacija. Nemoguće je pustiti da se stvari dešavaju same od sebe, a kod nas se upravo to događa.

Svojevremeno je postojala razvijena saradnja između umetnika u regionu. Da li se ponovo stvara prostor „jugosfere“?

Saradnja među umetnicima je uvek postojala, mada ne sarađujemo koliko bi to bilo normalno. Videćete, u narednih nekoliko godina će glumci iz Hrvatske glumiti u srpskim filmovima, i obrnuto. Važno je i da se u ekonomskom i svakom drugom smislu taj naš prostor povezuje.

Da li pogrešan odnos prema ratnim zločinima u svim bivšim republikama to još onemogućava?

Ne smeju da se zaborave stvari koje su se desile. Političari moraju jasno da objasne šta se dogodilo u Srebrenici da se ne bi dogodilo da skoro polovina misli da je Srebrenica izmišljena i da je to neko drugi uradio da bi optužio nas. Političari imaju odgovornost da, ne optužujući svoj narod, kažu istinu o tome. Kao što i u Hrvatskoj imaju obavezu da kažu o „Oluji“ i o ubistvu porodice Zec. To ne ugrožava nacionalni identitet jer ne verujem da su zločini počinjeni u ime mog naroda. Ljudi nisu dovoljno informisani, a političari to koriste da bi manipulisali osećanjima.

Da li ste za zabranu ekstremnih nacionalističkih organizacija poput „Naši 1389“ ili „Obraza“ koji šire govor mržnje?

Jako me pogađa kad vidim da postoji neka organizacija koja smišljeno ugrožava prava da neko bude drugačiji i smatram da društvo mora da se bori protiv toga. Nisam siguran da je zabrana pravo rešenje, jer se bojim da će ako im se dodeli status zabranjenih, postati interesantni i provokativni za mlade ljude. Stvari bi, ipak, trebalo rešavati individualno. Da su uhapšeni ljudi koji su pravili nerede kad je uhapšen Karadžić, to se ne bi ponavljalo.

I pojedini velikodostojnici Crkve, poput mitropolita Amfilohija, takođe su prizivali nasilje?

Uticaj Crkve je takođe vrsta manipulacije jer se u ime Boga i hrišćanstva pozivaju ljudi da čine neke strašne stvari. Smatram da i to treba sankcionisati individualno i da Amfilohije Radović treba krivično da odgovara, ili bilo ko drugi ko poziva na nasilje i da mantija, kao ni poslanički imunitet, ne bi trebalo da ga štiti. Tu se vraćamo na priču o društvu u kome postoje zaštićeni i nezaštićeni.

Utisak je da se u politiku ulazi iz lične koristi, a sistem je takav da ni do posla ne može da se dođe ako nisi član stranke. Da li delite mišljenje da Srbijom vlada sprega tajkuna i političara?

Imamo najskuplju hranu u regionu, a lanac supermarketa kontrolišu dva-tri čoveka, i to navodi na zaključak da sprega postoji. Političari koji vode ovu zemlju su sve učinili da mi imamo utisak da je to tako. Pogledajte raspravu o imunitetu poslanika. Oni su zaštićeni, i to je još jedna stvar koja je problem društva. Kod nas postoje zaštićeni i nezaštićeni. Zaštićena je i Svetlana Ražnatović. Ovo je društvo počelo da se deli na zaštićene i nezaštićene, i to kod ljudi stvara strašnu ogorčenost i nesigurnost.

(Blic/md)