Piše: Radovan PAPOVIĆ

Kad se čovjek probudi prvog aprila očekuje mnoštvo šaljivih vijesti, pa valjda i kad čuje da nam je fudbalski savez suspendovan pomisli da je šala. Jer ko normalan može prihvatiti da ćemo biti jedina nezavisna, suverena i međunarodno priznata zemlja u kojoj se fudbal ne igra zbog politike. Nažalost, zbog političko-lopovske rulje koja vodi naš loptaški (nogometno-fudbalski) savez mi više nećemo imati predstavnike u međunarodnim takmičenjima, a naša reprezentacija neće imati potrebu da se okuplja jer neće imati protiv koga da igra.

Čudna li je naša nacionalna sudbina, taman kad nas nešto krene sve se u trenutku uruši i vrati na početak. Grupa političkih poltrona postavljenih na rukovodeće pozicije u savezu svoje lične interese i interese svojih partijskih šefova postavila je ispred nacionalnih sportskih interesa, i postigla da nam se cijela planeta ruga i podsmijava jer ni fudbal nismo mogli da igramo a da se u to ne umiješa politika.

Pomisliće neuki fudbalski ljubitelj da je stvarno postojao neki problem, da su nas UEFA i FIFA pritiskale ali da mi nismo mogli da pogazimo svoje dostojanstvo i ponos. Ali, bilo je mnogo jednostavnije. Fudbalske kuće Evrope i svijeta jednostavno su tražile da umjesto trojice imamo jednog predsjednika saveza, kao što imaju i svi savezi u svijetu.

Ipak, kod nas ni izmjene Statuta i ukidanje troglave fudbalske aždaje nije bilo rutinski već suštinski posao koji je predstavljen kao atak na Republiku Srpsku, srpski narod i srpske nacionalne interese. Staša Košarac, mali istočno sarajevski političar po diktatu Milorada Dodika, i Bogdan Čeko, fudbalski radnik u pokušaju, kao predstavnici Srba uz podršku čitavog bataljona SNSD-ovih političkih poslušnika srušili su naš nacionalni fudbal i spustili ga na najniže moguće grane. Nije Čeko htio prihvatiti činjenicu da više neće biti prvi čovjek fudbalskog saveza pa je zarad fotelje i zarad politike odlučio žrtvovati cijeli fudbal u BiH.

Možda Republika Srpska jeste bolji dio BiH u ekonomskom i političkom smislu, ali u fudbalskom definitivno nije. Iako je Borac lider prvenstva, fudbalski radnici u cipelama i odijelima koji loptu nikad nisu ni pikali, uklizali su oštro sa dvije noge domaćem fudbalu i poslali ga na klupu svjetskog fudbalskog stadiona. U Bosni i Hercegovini fudbal se u buduće može igrati samo na nivou lokalnih utakmica, pa ćemo tako u nedostatku međunarodnih možda češće gledati derbije regionalnih liga Stakorina - Željeznica ili neku drugu utakmicu odigranu na livadi. Jer, međunarodne utakmice, ni prijateljske ni zvanične više nećemo igrati. Pošto sa nama više nijedna reprezentacija neće odigrati zvaničnu utakmicu, još nam ostaje nada da se Kosovo ili Bruneji pristati da na nekoj od naših livada odigramo nezvanični i nepriznati meč. A i ako se taj meč odigra čudiće se naša fudbalska javnost zašto u reprezentaciji nema igrača svjetskog kalibra kakav su Misimović, Džeko, Ibišević i drugi.

Postavlja se i logično pitanje zašto se igra Premijer liga BiH i zašto je važno ko će biti prvak, kad u evropske kupove niko neće ići i kad ćemo od sljedeće sezone opet sve igrati iz početka. Ko će uopšte igrati takvu ligu? Kako motivisati klubove i igrače? Koliko će se sve ovo odraziti na kvalitet lige? Nisu o tome razmišljali fudbalski radnici ove zemlje, već im je najvažniji bio njihov finansijski interes i zaštita vitalnih nacionalnih interesa u fudbalu.

Nema više vremena za popravni, kasno je i za kajanje, lopovi su nam oteli loptu i stavili je na svoju skupocjenu bukovu komodu u svojim velelepnim vilama. Fudbaleri, treneri, sudije - sada svi mogu da odahnu, da planiraju svoje vikende i više vremena provode sa porodicama jer se fudbal u ovoj brdovitoj balkanskoj zemlji više neće igrati. Mogu se jadni i izgubljeni Rumuni ismijani u Zenici radovati jer će dobiti tri boda, i to golovima koje su za njih postigli Košarac, Čeko, Tešanović i ostatak srpskog fudbalskog establišmenta. A nama, ljubiteljima fudbala ostaje samo da pratimo evropska takmičenjima, divimo se potezima i igračima i žalimo što nas tamo nema. Ili, ostaje nam da lopovima otmemo loptu pa opet na krcatom Bilinom polju uživamo dok Papetovi Zmajevi razvlače Belgijance, Rumune, Albance i druge fudbalske protivnike.

Prvi april je prošao, zaboravljamo sve prvoaprilske šale, ali lopta se brdovitom Bosnom još dugo neće kotrljati.  Jedna prvoaprilska šala kaže da samo Chuck Norris može spasiti naš fudbal, pa eto, mi ga zovemo, mi vapimo da nam neko pomogne. U suprotnom bh. fudbal je u dubokom ofsajdu, do daljnjeg.

(BLIN MAGAZIN)