Vlado, prošlo je 30 godina od kada ste izvršili muzičku revoluciju sa Idolima. Kako sada gledaš na tu revoluciju?

Revolucija ko revolucija – nekom majka, a nekom maćeha...neku svoju decu pojede, te obično probere među najboljima, a neke ovako ili onako nagradi, da bi ih neka druga revolucija bacila u blato. Samo, šalu na stranu, jadna nam je ta naša revolucija kada verovatno nije istinski dotakla ni nekih 10 posto stanovništva... do duše, to je u slučaju bivše države bilo dobrih (ili dobra) dva miliona ljudi. Šta da kažem, i ako sam još 1996. članovima Old stars benda dodelio spomenice iz '81., pomalo sam ciničan kada se o ex-Yu novom talasu priča kao o revoluciji. Međutim, činjenica je da se početkom osamdesetih domaći rokenrol slušao više nego ikada pre, a i kasnije.

Na početku ste imali problem sa objavljivanjem, rekli su da je to što radite kič. Danas gotovo da ne postoji neko ko bi imao reći lošu riječ o Idolima. Postali ste obavezna lektira.

Zapravo, kada to iz današnje perspektive posmatram, mi nikada nismo imali problema sa objavljivanjem, sve je išlo kao po loju... Za svaki bend u to vreme, najteže je bilo izdati prvi singl, a nama je to, zahvaljujući pre svega Draganu Papiću koji je to "sredio" s časopisom Vidici, pošlo za rukom nekih mesec dana posle prve probe... Etiketu kič, odnosno šund kako se to onda zvalo,  smo dobili iz političkih razloga. Postojala je u to doba takozvana šund komisija, napravljena zbog nadirućih narodnjaka, ne bi li ih malo kontrolisali tako što će pločama proglašenim za šund biti udaran specijalni extra «šund porez» što ih je činilo nekih 20-25% skupljim. Neko je iz komisije pomislio da bi mogli da nadrljaju zbog političkih implikacija koje su Maljčiki sa sobom nosili, pa su na taj način hteli da se zaštite... tako je ispalo ono i vuk sit i ovce na broju, samo što su prvi singl Idola i ceo Paket aranžman, zbog šund statusa Maljčika bili skuplji od ostalih ploča. Cela ta priča nam je dobro došla u reklamne svrhe, a rekao bih i da smo radeći za zagrebački Jugoton ipak prošli najbolje moguće u tom momentu, dobrim delom zahvaljujući činjenici da je u to vreme urednik za rok muziku postao Siniša Škarica. Jedan od prvih koji nas je zapazio bio je Pera Luković, on je napisao hvalospev za «Retko te viđam» u svojoj izuzetno uticajnoj rubrici «Singlovi» u magazinu Džuboks. Bilo je to zlatno vreme za rok muziku, osim Pere, ljudi poput Dražena Vrdoljaka, Branka Vukojevića, Darka Glavana, Pece Popovića su pisali o svima nama...

A što se tiče lektire, znaš kako je, kod nas se lektira svako malo iz korena menja i to dekretom. Jedino što me teši je što ovu našu «lektiru» nije niko propisao niti naredio, sama se izborila za svoje mesto.

Provocirali ste sa svojim pjesmama tadašnji sistem. Da li ste tada mogli pretpostaviti da provocirate sistem koji broji svoje posljednje dane?

Mislim da dobra rok muzika uvek na neki način provocira, a naš politički sistem se prosto nametao da bude provociran, već je na neki način sam sebe pojeo i počeo da se urušava i bilo je vreme da se nešto desi, samo avaj, zašto se desilo baš ovo... A da sistem broji svoje poslednje dane, to smo više osećali nego što smo predpostavljali...

Onda je, maja 1980. Umro drug Tito (i naš tek snimljeni singl za Vidike (Pomoc, pomoc-Retko te viđam) je otišao u dvomesečni karantin) i ništa više nije bilo kao pre. Počela je da popušta cenzura, i što je još važnije, autocenzura, ljudi su se ohrabrili...

Ja sam ko omladinac bio veoma sklon da kritikujem sistem, naravno među svojima. Zapravo, kao što sam već više puta rekao, našli smo se na pravom mestu u pravom trenutku. Bili smo dovoljno stari da to što hoćemo da kažemo artikulišemo u pesme, a dovoljno mladi da se ne bojimo posledica. Jer, koliko god sad to smešno izgledalo, pesma kao Maljčiki je u ono vreme mogla da ti donese izbacivanje sa fakulteta... Ali, moram da kažem još jednu stvar – da mi je neko krajem sedamdesetih prošlog veka rekao da ćemo 30 godina kasnije i posle svih «demokratskih» promena moći samo da priželjkujemo kulturnu politiku iz Titovog vremena, grohotom bih se nasmejao... sada bih, kad vidim svu ovu veliku braću, farme, dvorove i ostale štale, rađe zaplakao...

Jedna od vaših najpoznatih pjesama bila je Rijetko te viđam sa djevojkama, bila je to provokcija lažnom moralu tadašnjeg društva.Trideset godina nakon toga kordoni policije štite gej aktiviste u Beogradu, a nakon toga, napredna mladež spaljuje grad. Da li je moguće da se ništa nije promjenilo u zadnjih trideset godina?

Ja mislim da se promenilo, ali na gore, bar u smislu da vlasti više ne mogu da kontrolišu nasilje. Istina je da više nije po zakonu kažnjivo biti gej, ali šokantno je koliko mnogo ljudi i dalje govori pogrdno o osobama gej orjentacije, smatrajući da je njihovo seksualno opredeljenje neka vrsta bolesti i to zarazne.

Idoli su osamdesetih bili popularni ali mogu sa sigurnošću reći da su danas još popularniji, klinci koji rastu vole Idole isto kao i njihove tate i mame. Kako objašnjavaš taj fenomen?

Pa valjda su pesme dobre, predpostavljam da je to ipak najvažnije, pogotovo nakon 30 godina... možda je pravo pitanje otkuda to da u tako kratkom periodu nastane gomila pesama koje se i danas slušaju, jer se ne slušaju samo Idoli nego i ostali, prevashodno zagrebački i beogradski novotalasni bendovi. Takođe verujem da te pesme i danas komuniciraju sa klincima, jer u sebi nose energiju tog vremena, vremena u kom je izgledalo da ima mnogo više razloga za nadu i radost... pesme kao da imaju u sebi zarobljenu tu neku energiju, prosto učaurenu, i svaki put kada ih pustite preko nekog uređaja, one tu svoju energiju oslobađaju. Mnogi su skloni tvrditi da je jugoslavenska  scena  osamdesetih  bila ravnopravna onoj evropskoj i američkoj. Idoli, Azra, Ekv, Partibrjekersi,.. nisu ništa slabiji od onoga što je bilo vrh u svijetskoj muzici u tom trenutku? Pa, nije bilo loše, sad baš da smo bili ravnopravni sa Amerikancima i Englezima, nisam siguran, ali s obzirom na obzire, imalo je šta da se čuje...

Nakon raspada Idola, istraživao si mnogo u muzici, pišeš za film i pozorište i to sa istim uspjehom.

Verovatno je najveći uspeh u činjenici da sam uspeo da ostanem u muzici, a da pri tom i dalje radim ono što me interesuje. Radim i dalje sa puno strasti, rekao bih ponekad i sa više strasti nego nekada. Moja je sreća, tako bar ja to vidim, što ne postoji žanr ili vrsta muzike koja mi nije interesantna. Naravno, čovek se u nečemu nađe više ili manje, ali otvoren sam za sve i jedva čekam da naučim nešto novo, a to mi se sve češće dešava i sa bitno mlađima od sebe...

Bez obzira što živiš u Beču, pratiš političku scenu u Srbiji. Koliko je današnja Srbija udaljena od one Milioševićeve koju si napustio?

Udaljava se, ali na žalost, polako. Mislim da je osnovni problem što su glavni ideolozi ostali isti. Ono što mene brine i odnosi se kako na Srbiju, tako i na ceo svet, jeste situacija sa slobodom štampe i govora. Kod nas je to samo malo sirovije i surovije, jer em smo u tranziciji, čitaj bedi, em nije da baš imamo neku tradiciju u negovanju građanskih prava i sloboda... Hoću da kažem, da nema interneta i nezavisnih elektronskih medija kakav je i vaš, situacija bi po tom pitanju bila gora nego devedesetih. Mislim, ne može se nikako reći da je gora, tada su se dešavale strašne stvari, ali je bar nezavisnim novinarima i medijima koliko toliko pomagala i tzv. međunarodna zajednica, dok su sada ostavljeni na milost «novom marketinškom poretku», što znači da su veoma lako ranjivi. Prva žrtva bio je Feral Tribune, sada se slična stvar u Srbiji, do duše na drugačiji način, pokušava sa e-novinama.

Tvoje  bivše kolege iz Idola, Srđan Šaper i Nebojša Krstić, danas rade kao savjetnici srbijanskog predsjednika Borisa Tadića. Ti si učestvovao u kampanji Čede Jovanovića. Je li Čeda Jovanović to novo lice koje čeka cijeli Balkan?

Vreme će pokazati da li je Čeda baš to lice, vreme i, naravno, sam Čeda. Ja samo smatram da je on veoma bitan čovek za Srbiju, političar nove generacije, jedan od retkih koji su spremni da stvari nazovu svojim pravim imenom. On je bio, i još uvek je, izložen neviđenoj satanizaciji, ne retko od strane onih, sa kojima bi, po prirodi stvari, trebalo da sarađuje.

Šta misliš o kultu ličnosti koji se u Srbiji pravi sa Borisom Tadićem?

Pozitivno je to što se prešlo na moderniji, savremeniji način za «okultljavanje» ličnosti. Znači nije više po Karađorđe sistemu, nego više ko Amerikanci. Mislim da je dobar deo problema i u nama samima, i mi birači moramo da nešto shvatimo i naučimo, za početak nešto o svojim građanskim pravima i obavezama, tu nas čeka veliki posao. Ovako smo večito zbunjeni, a narodna mudrost kaže kako zbunjeni obično prolaze...

Šta sada radiš? Koliko je još aktualna priča sa Vladom Divljanom i Nevladinom ogranizacojom?

Aktuelna je, kako da ne. Baš smo ovih dana proslavili 15 godina rada, doduše pola od tog vremena smo se zvali Old stars bend, kada je u bendu bio i S.G.Gile... I moram reći da smo vrlo aktivni, prošle godine smo svirali nekih dvadesetak koncerata diljem ex/domovine, što, s obzirom da bend i ja živimo u različitim državama, nije za potcenjivanje...

Sa bendom radim i na novim pesmama, mada mislim da ću ovoga puta, govorim o novom cd/u, raditi i sa gostima, pre svega mladim muzičarima. Prošlog leta sam, na letnjem festivalu u Šapcu, sreo momke i devojku iz benda «Svi na pod», bila je to (muzička) ljubav na prvi pogled, a plod te ljubavi je pesma «Zvuk ulice», evo linka .

Rad sa njima mi je veoma prijao, oni su me zapravo inspirisali da napišem ovu pesmu, a takođe su, pre svega Petar i Bojana, u mnogome doprineli da ona zvuči ovako kako zvuči.

Kada možemo očekivati neku turneju po bivšoj državi gdje vas svi želi vidjeti; Mostar, Split, Rijeka,....?

Nadam se uskoro, zapravo jedva čekam, a u međuvremenu ću pokušati da završim novi album.

(Tačno/ds)