Piše: Blažo STEVOVIĆ

Jutro. Nebojša je otišao na posao. Bebe nema. Neobično. Samo taksisti. I kahvana sa konobaricom koja kao i ja gricka, i to žestoko, nokte.

Novine stižu... Preko reda dobijam porciju oficijelne Srbije, Hrvatske, Crne Gore, te dvoentitetske Bosne. Čitam i pročitam pet novina uz tri ukuvane. Počinju pristizati gosti.
Pali se PINK i ja bježim najčešće kući. Ne pratim 'veliku braću' niti 'farme', pa odmah sam višak.
kao sesti u kosarkaskoj petorci!

Toplo je. Popiću i brusnicu. Sačekaću, možda naiđe Šijaković. A mora neko naići, pa ne bio drag. Pitaće me kako sam i Šta radim... A meni misli daleko, predaleko, u Sarajevu.
Bosna i ja smo tako daleko, a tako blizu.

Ako preživimo 1. april, bićemo zdravi. No, ako nas izbace, biće nam svejedno. Bosna će zajedno sa mnom, kao i do sada, zore dočekivati kod Neša na jutarnjoj kahvi. Sama kao i ja. Čekaćemo jutarnju štampu i gledati konobaricu koja, baš kao i ja, gricka nokte. Tako svako jutro dok u kahvani bude kahve i koji fening za kahvu. A kada nestane kahve, nestaće i Bosne. Ja za nes i kapućino, i da imam para, nemam želudac. Neka ih piju trebinjski 'šojići', koji umjesto na Beloj lađi jašu po narodu.

Svašta mi se mota po glavi. I to baš sada kada se kahvana puni. I kada su ćitabi pročitani. Cigarete nevoljnice ispušene.
 
Ma, sješću na bus za Istočno Sarajevo, odnosno Sarajevo, i pridružiti se raji pred Savezom. Zvaću Milana, Bora, Boška, da i oni krenu ako mogu. Autom je bolje. Preskočićemo Čemerno.
 
Zovem, svi rade na svu sreću, idem sam. Mada su mi doktori rekli da mirujem nakon stravičnog pada u toaletu moga omiljenog apartmana u Bosni. Dvadeset šest tamo i toliko nazad, taman imam 60 konvertibilnih. Ima i za baščaršijskog bureka.
 
Krenuću sa onim u 11 sati. Prevešću se trolom do centra. A vratiću se kada se vratim. Idem kući barem pokupiti novinarsko oružje, digtafon i aparat. Trebaće...
 
Idem tamo gdje Bosna i ja nećemo biti sami na kahvi. Čuo sam se sa jaranima, čekaju me kod katedrale. I tako ja odoh, po ko zna koji put, čemeran preko Čemernog u Rajvosa.

Valjda ne idem džaba. Neka se ljulja, trese, lomi, na EKG-u linija je prava i nikako da malo poskoči. Bosna i ja imamo istu dijagnozu, aritmija neurosis! Ako preživimo 1. april, bićemo zdravi. No, ako nas izbace, biće nam svejedno. Bosna će zajedno sa mnom, kao i do sada, zore dočekivati kod Neša na jutarnjoj kahvi. Sama kao i ja. Čekaćemo jutarnju štampu i gledati konobaricu koja, baš kao i ja, gricka nokte. Tako svako jutro dok u kahvani bude kahve i koji fening za kahvu. A kada nestane kahve, nestaće i Bosne. Ja za nes i kapućino, i da imam para, nemam želudac. Neka ih piju trebinjski 'šojići', koji umjesto na Beloj lađi jašu po narodu.
 
Zaboravih, pa danas počinje podjela flajera za predstojeće ekonomsko-socijalne nemire. Moram kod štampara. Doktor mi je rekao da ne govorim koje platio štampanje. Jer, ako Ratko sazna, ostaće bez specijalizacije. A Ratko je pokretna traka, savremeni GPRS, moja nevjesta. Tako se to kaže kada vidiš da te neko prati, a nisi sa njim u društvu.
 
Moram završiti snom. Sanjao sam 'Trebinjsko kulturno ljeto' na kome učestvuju svi oni koji su Trebinjci, vjere i nacije u snu mi nije bilo. Program bi držali u blizini  spomenika Trebinjcima palim za slobodu 1941-1945. Ja bih morao izgovoriti Kikove neprevaziđene stihove "Rođeni '23, strijeljani '42". Da to doživim i na javi, pa da mrem.
 
Ali, ako Bosna i kahvane budu pune u nekom novom Trebinju, ja ću ozdraviti, biću jači od Putina, iako on ima crni pojas. Sada mi pade napamet pokojni Milan Jelić, ujedinitelj BH fudbala. Uozbiljih se i utrnuh. Michel Platini je u malecku Modriču došao odati počast ovom sportskom radniku. A oni koji su blejali na njegovom opelu, danas ruše njegovo djelo.
I zbog pokojnog Milana, idem u Sarajevo.
 
Čudna je ova Bosna...
A i neponovljiva...
Kad je zavoliš, nema druge, voli do kraja!