- Kad sam čuo ovu priču, odmah u startu mi je bila primamljiva jer, prije svega, volim fudbal. Volim i tridesete godine prošlog veka koje su za mene najbolje godine u čitavoj istoriji čovečanstva. Privuklo me to što ona nije priča o velikim ratovima malih naroda. To je jedan mali događaj o ljudima koji hoće da idu na svetsko prvenstvo u fudbalu. Shvatio sam da se kroz tako jedan mali događaj može ispričati priča i o jednom vremenu, o ljudskom podvigu i o ostvarenju jednog sna. Shvatio sam da od te priče može da se napravi jedan lep poetski film - kaže u intervjuu za "Nezavisne" Dragan Bjelogrlić.
NN: Planirate i nastavak snimanja u Urugvaju?
BJELOGRLIĆ: Da. To je bilo planirano od samog početka. Naime, kada sam počeo da pripremam scenario o odlasku u Montevideo i učešću na Svetskom prvenstvu u fudbalu, onda smo shvatili da je to previše, te da treba da napravimo dve priče, dva filma i dve sezone TV serije. Sada smo završili prvi film i devet epizoda prve sezone serije. Da li ćemo praviti drugi film, ne mogu sada da kažem. Sve što sam želeo da ispričam o ovome događaju, ispričao sam u prvom delu, ali će sigurno uslediti nastavak serije.
NN: Od Vas je bilo prilično smjelo i hrabro da u rediteljskom debiju uloge povjerite mladim glumcima, dok su im podršku sa strane nekako davali glumci iz "stare garde".
BJELOGRLIĆ: Da, smelo i hrabro i isplatilo se. Dosta dugo sam radio kasting i imao sam poverenja. Na kraju, i ja sam na jednom takvom kastingu izabran kad sam imao 14 godina za film "Boško Buha" i radio sam sa veliki rediteljem Rankom Bauerom. Tako da tu nisam imao straha, a pretpostavljao sam da ta mladost može biti jedna od udarnih igli ovog filma i nisam pogrešio.
NN: Film "Montevideo, Bog te video" prikazan je u Banjaluci još krajem prošle godine. Zbog čega je publika u Mostaru i Sarajevu čekala da konačno vidi ovaj film?
BJELOGRLIĆ: Već dugi niz godina filmovi koji imaju komercijalni potencijal maltene paralelno s Beogradom izlaze u Banjaluci. To je zbog toga što čovek koji tamo drži multipleks kino dobro radi, dolazi na kontrolne projekcije i odmah traži film. Da biste vi negde pustili film, mora da postoji neko ko traži taj film. Ljudi iz "Miting Pointa" zainteresovali su se za film krajem januara. Iz tehničkih razloga smo izgubili celi februar, a jedan od osnovnih razloga je to što je film doživeo veliku eksploziju u Srbiji i odjednom su počeli svi gradovi da zovu. U većini manjih gradova nam se dešavalo da film umesto 10 dana igra ceo mesec. Više od 15 bioskopa u Srbiji otvorili smo ovim filmom, radili smo projekcije i po halama, koristili smo tehniku Sarajevo film fesitvala. Prosto, nismo mogli da stignemo ranije.
NN: Što će se dalje dešavati sa ovim filmom? Da li će ga uskoro vidjeti publika u ostatku regiona?
BJELOGRLIĆ: U Crnoj Gori se prikazuje. Makedonija je na redu krajem marta, a što se tiče Slovenije, "Koloseli", njihov glavni kino-distributer, izrazio je želju da pusti film tamo. Sad pregovaramo o tome da li će ići odmah ili ćemo čekati jesen. Što se tiče Hrvatske, dobili smo poziv za Pulski festival, tako da će biti prikazan u Areni i verovatno će nakon toga ići u bioskope.
NN: Kakva je situacija u Srbiji kada su u pitanju kinematografija i državni fondovi koji finansiraju film? U BiH se često žale da su neki autori favorizovani.
BJELOGRLIĆ: U svim malim sredinama naići ćete na tu istu zamerku. Što je sredina manja, autori se međusobno više mrze jer se svi poznaju i uvek misle da ovaj drugi bolje prolazi od njega i da je favorizovan. Što se tiče situacije u kinematografiji, ona nije dobra. Da se nije pojavio film "Montevideo, Bog te video", znate koji bi bio najgledaniji film u regionu? Slovenački "Grej mo na Pe". Pamtite Jugoslaviju, i da vam je neko rekao da će za 20 godina najgledaniji film biti slovenački - rekli biste mu da je lud. Da se nije pojavio "Montevideo", to bi se desilo. Svaka čast Slovencima što prave takve filmove. A šta to znači? Znači da smo mi u Srbiji počeli da pravimo filmove kakve su pravili Slovenci prije 20 godina, mračne, tamne, nešto poput "Art Haus" filmove koji nikoga ne zanimaju iz razloga što i nisu neki filmovi, a Slovenci su se opametili. Napravili su kino-dvorane u svakom malom mestu i sad prave filmove za narod. Zaista nije dobra situacija u srpskoj kinematografiji. Srpska kinematografija devedesetih i do 2003. godine bila je sjajna, bila je hrabra, polemična, pravila filmove koji su imali internacionalni uspeh, publiku, a sada situacija ni blizu nije takva.
NN: Da li to znači da Ministarstvo kulture Srbije sad finansira "Art Haus" filmove, a ne ove za široku publiku?
| "Crni filmovi" NN: Zašto ste u sukobu sa Goranom Paskaljevićem, za čije filmove ste rekli da su smeće? Govorili ste i da su filmovi koji idu na festivale manje uspješni u kinima od Vaših? BJELOGRLIĆ: Ne bavim se njime. Ne znam ko je taj čovek. Šalim se! Imam sukob s njim, odnosno imali smo sukob. Prezirem to što on radi. Netačno je da moji filmovi ne idu po festivalima. Ako pogledate CV moje kompanije "Kobra film", vidjećete koliko tu nagrada ima od "Lepa sela, lepo gore", "Rane", pa "Mali svet", koji je dobio i nagradu na SFF-u. Problem je što postoji jedan kliše da s ovih prostora filmovi moraju biti bezizlazni, crni, krvavi, prljavi i depresivni. Mladi autori pomislili su da je to put ka uspehu. Pričao sam o tom lošem uticaju reditelja starije generacije. Neću personalizirati. To je postao jedan manir, praviti "crne filmove", i to je jako loše, a taj manir daje uspehe na određenim festivalima, ali ne na ozbiljnim festivalima. |
BJELOGRLIĆ: Ako pričamo o Ministarstvu kulture Srbije, ono nema nikakvu strategiju. Ono ništa ne zna. Ne postoji nikakav sistem po kojem radi. Postoji taj neki nesretni Filmski centar Srbije, pravila ga je moja generacija, i nismo se usrećili time. Nema nikakvog koncepta u tome. Bioskopi se zatvaraju. Daju se ogromna sredstva za fimove koji nikog ne zanimaju, ali imate i kreativnu krizu. Nije samo država kriva, ona nema nikakav koncept, ali imate problem što ni autori ne rade inspirativne stvari. A imamo i ministra (Nebojša Bradić op.a.) koji ima neko svoje diskreciono pravo da daje novac tamo gde se njemu sviđa. Vidim ni ovde nije bolje, sve vam je to slično, samo je negdje više novaca, a negde manje.
NN: Kakva je situacija u pozorišu u Srbiji?
BJELOGRLIĆ: Pozorišta u Beogradu su uvek dobro prolazila i u vreme najveće krize. Samo problem u pozorištima je u organizaciji, glumačke plate su bedne i oni na to pristaju iz meni nepoznatih razloga.
NN: Da li zbog toga Vi ne igrate često u pozorištu?
BJELOGRLIĆ: Pa, više volim film, a igram i u pozorištu. Igram kad stignem. Volim ja pozorište, ali meni taj nasleđeni socijalistički sistem u pozorištu, gde više košta scenografija nego glumci, ne valja. Prosečna glumačka plata u Srbiji je 400 evra, a reditelj za jednu režiju dobije 10.000 evra. Ne vidim tu nikakvu logiku, jer publika dolazi zbog glumaca i ne zna ko je režirao predstavu. Meni je to sve suludo i zato u pozorištu radim zbog sebe, ako mi se svidi neki tekst i zbog toga što volim da glumim pred publikom. U pozorištu ne radim zbog novca, jer to je bedan novac.
NN: Koji su planovi Vaše produkcije za naredni period. Šta pripremate?
BJELOGRLIĆ: Pripremam film "Tuđa krv" sa Pjerom Žalicom i to su podržala resorna ministarstva Srbije i FBiH, a kad ćemo ga završiti, ne znam, jer obojica imamo mnogo posla.
Preporučujemo:
VIDEO/VLADE DIVAC: Dio hrvatske javnosti i dalje misli da sam četnik, pomirio sam se da će me to pratiti cijeli život
(NEZAVISNE NOVINE/ds)