Zoran Kesić/ Premalo za knjigu, taman za priču

Gde ti je bio deda četresprve? Mozak mi brzo radi i u sekundi prolazim kroz tri moguće opcije...

14.11.20, 12:52h

 

Izvor: Okruzenje.net

Piše: Zoran Kesić

 

“Gde ti je bio deda četresprve”, upita me devedesetogodišnji komšija Miodrag u čije dvorište smo došli da se deca malo poigraju sa životinjama, a ja šutnem koju na starom improvizovanom košu koji je sam deda sklepao uz banderu još pre tri decenije.

 

Drago mu je, vidim, što smo tu. Dečiji veseli smeh, koš koji ponovo služi svojoj svrsi i mogućnost razgovora sa “mladima”, prijaju ovoj starini.

 

Lepo je jutro na planini.

 

Dedi su izneli stolicu u dvorište da gleda dečiju igru i malo popriča o izgradnji brane, gde mi je bio deda četresprve i penziji.

 

Idemo redom.

 

Brana je nešto neverovatno što je čovek postigao.

 

Deda Miodrag je pre pola veka lično učestvovao u izgradnji brane i seća se kakve mašine su tu radile. Opisuje ih sa strašću i okom za detalje koje mogu zamisliti kod deteta koje zadivljeno govori o robotu iz omiljenog filma.

 

Kao da se te moćne, ogromne i davno rashodovane mašinčine dedinom pričom materijalizuju u njegovom dvorištu, a on ih predstavlja, hvali i vrlo lepo govori o jednoj po jednoj.

 

A i mašinčine vole dedu, vidi se to odmah. Blagonaklono slušaju njegovu priču, zadovoljno brekću i prisećaju se tih slavnih dana kada su zajedno zauzdali reku i stvorili jezero koje evo i danas čitav grad snabdeva vodom.

 

Čitav grad, na žalost ne i okolna sela uključujući i ovo deda Miodragovo gde je voda i dan danas prava dragocenost.

 

“Lokalnim vlastima nije u interesu da tu sprovedu vodovod”, priča deda.

 

“Malo glasača a skupa investicija. Snalazimo se kako ko može. Bunar, cisterna, sprovodimo iz potoka koji polako presušuje…”

 

Čuvši to, mašinčine se razljutiše, pozdraviše sa starim drugom i kolegom i odvezoše se dole ka gradu, pretpostavljam nekim hitnim poslom ka zgradi opštine.

 

“Gde ti je bio deda četresprve”, otvori deda novu temu.

 

Svideo mi se Miodrag pa ne bih da ga razočaram. Mozak mi brzo radi i u sekundi prolazim kroz tri moguće opcije.

 

a) da kažem istinu – nijedan ni drugi deda nisu ratovali, čuvali su porodice i uspešno neokrznuti prošli kroz nedaće

 

b) da lažem da je deda bio u partizanima

 

c) da dedi stavim šubaru sa kokardom, pustim mu bradu i pošaljem ga u četnike

 

Opciju d odmah isključujem kao previše blesavu iako mi je lično najsmešnija: “deda mi je bio Nemac”.

 

Procenjujem da je manje zlo da Miodraga razočaram “pogrešnom vojskom” moga dede, nego kukavičkim izbegavanjem rata, pa zato rizikujem i odlučujem se za laž b – deda bio u partizanima.

 

“U kojoj jedinici”, ne da Miodrag da moja benigna laž tek tako prođe.

 

Srećom se setih da sam u novom broju “Vremena”, bukvalno dan ranije čitao intervju sa poslednjim živim narodnim herojem u Srbiji, pa mog dedu munjevito smestih u stvarni odred tog pravog heroja, Sremski partizanski odred.

 

“Ah, Vojvodina…njima je bilo lakše nego nama ovde u brdima”, reče Miodrag.

 

“Pa jeste”, improvizovah, “sve ravno, odmah vidiš gde je neprijatelj” i odmah zažalih zbog te nebuloze.

 

Srećom, moj domaćin nije obratio pažnju na rupe i nelogičnosti u “partizanskim uspomenama mog dede”, pa uvaživši me kao legitimnog sagovornika za priču o ratu, ispriča i svoje sećanje.

 

Imao je 10 godina, premalo za borbu. Njegovog oca na silu su odveli u četnike. Nije hteo, morao je.

 

I krenuo tako četnički odred sa sve nevoljnim Miodragovim ocem da spale neke komunističke kuće tu u susednom selu, kad otac zavapi “ljudi, ja ne mogu da spaljujem ovakvo bogatstvo”. Nije bilo ljudi unutra, nego žao čoveku kao domaćinu, zna koliko truda treba da se izgradi i očuva dobra kuća, imanje, stoka…greota.

 

Spališe ga kao izdajnika sa sve crvenom kućom i odoše dalje, nekim drugim dnevnim aktivnostima.

 

A nedugo zatim, tu gde je deda Miodrag godinama kasnije sa mašinčinama podizao branu, partizani krenuli da iznenade četnike. Dvojica prvih partizana se maskirali u “bradonje”. Gunjevi, kokarde, sve po redu. Naiđu na majku sa dva sina:

 

“Gde ste krenuli”, upitaše lažni četnici.

 

“Bežimo od zlikovaca komunista”, odgovori žena, te joj lažni četnici a pravi partizani ubiše oba sina. Njoj šta su radili, istorija ne pamti.

 

Istorija, ako ćemo pravo, ne pamti ni spaljenog Miodragovog oca, ni ova dva ubijena sina. Ali pamti Miodrag.

 

Takođe, nigde  na guglu nisam mogao da nađem ni one mašine koje su gradile branu. Ima  ponešto o samoj brani, dužina, širina i godina izgradnje, ali mašinčine jok.

 

Pamti Miodrag.

 

Kada ga više ne bude bilo, izbledeće i ova njegova intimna istorija brane i bratoubilačkog rata na prostoru njegove mladosti, života i poznog doba – cela istorija stala u nekoliko kvadratnih kilometara šume, planine i reke.

 

Premalo za knjigu, taman za jednu priču u ovom divnom planinskom jutru.

 

Nije mnogo ali je od srca.

 

Baš kao i zemljoradnička penzija mog sagovornika – 11.000 dinara (manje od 100 evra).

 

“A je l’ imao tvoj deda boračku penziju”, upita me.

 

Slažem da je imao, a Miodragu, vidim, drago. Klima glavom i odobrava.

 

“Dobre su to penzije bile, a ima i zašto”.

 

(DEPO PORTAL/md)