Zapisao: Luka Grđić-Bjelokostić (Glasnik Zemaljskog muzeja 1893. knjiga 4)
Ono ti je bio u nekakvoj varoši tu nedavno nekaki hodža. Zna ti je, jadi ga njegovi ne znali, i šta car večera. A zapis kad bi kome dao, mutlak bi bila pomoć. Jenom se razbolje žena kadije u tome mjestu, nije da se razboljela od kakve bolesti, nego, učuvaj Bože, uljet`o u nju onamo on nalet ga bilo od nas hiljadu i jadan konak, pa ti brate k`o kad ko pomanita, udarila u ludilo: što god bi joj dali da jede, a ona te pod noge božiji nimet.
Siromah kadija mučio se svakako: zapisivao svuđe, gdje su mu god kazivali: u hodža, u popova, u fratara ama sve badava. Najposlije ode onome hodži, pa mu i on zapisa zapis i reče mu:“Uzmi ovaj zapis pa ga metni u procijep i hajde na tu i tu ćuprijju, pa sve stoj! Tuda će naljeći svi šejtani i pred njima njihov car, pa kad te opazi, pitaće te:`šta ćeš?` ama ti nemoj za žvu glavu progovoriti no čekaj dok ti on sam uzme zapis. Kad ti uzme zapis, pa kad svega nestane hajde uprav kući“.
Kadija uzme zapis pa u gluho doba te na ono mjesto, gdje mu je hodža naredio. Još on nije ni stao, dok – majčini sine! – nagrnu vojska: tu su ti bubnji, tu svirale, tu konjici, tu topovi i Bog te sam pitao šta tu nema, a pred svijem car vas u zlatu. Kad to vidje kadija, prepade se, ama šta bi, nema kud tamo ni vamo, no stoj, pa čekaj tu i tutilo. U tom dođe do njega car pa ga upita: „Šta hoćeš ti tu, emšerija?“ Taman on zaustio da mu odgovori, dok se sjeti one hodžine, pa zaveza, ni crne, ni bijele.
Car ga upita dva tri puta, pa kad vidje da mu ne će ništa odogovoriti, uze mu zapis iz procijepa pa pročita. Kad pročita zapis, okrenu se vojsci pa će:“Koji je stao na put ženi ovog čovjeka?“ – „Nijesam ja.“ – „Ni ja, ni ja“ – svi se izredaše. „Ima li vas gdje još koji?“ – „Ima jedan hrom, nije mogao s nama.“ – „Brže ga donesite!“ Nije čestitio ni izgovorio a hroma donesoše.
„ E hromo jesi li ti stao na put ženi ovog čovjeka?“ - „Jesam“ - „ A za što?“ - „ Dođe jedna komšinica da joj zajmi masla, a ona će joj: `Nemam, seko, đavo odnio!` A ja ono maslo, te kao svoje. Pomislih, da mi je brašna i meda načinio bih halvu, dok će ona komšinica: `A bi li imala barem malo u fildžanu meda ?` - `Đavo odnio, seko, ako imam i malo!` a ja uzeh i med. U to dođe jedna prosjakinja, da prosi brašna, a ona će:`Nemam đavolje praške, tamam danas poslali u mlin.` Onda ja uzeh i brašno, a u nje ukradoh kotao, pa nastavih halvu pod njezinom strehom. Taman da provre, a ona dođe pa mi se u kotao pomokri. S toga je ošinuh malko da me dobro zapamti.“ – Sve si dobro učinio,“ – odgovori car. - „samo si zlo učinio što si ukrao kotao; s toga sada na vješala!“ Što bi rekao: dva tri, objesiše ga. Car onda zabilježi nešto na zapisu i što bi se čovjek okrenuo metnu ga u procijep te svega nestade. Već u zora zarudje, a moj ti kadija kući. Žena se umirila i zaspala, a pošto se probudi, zdrava čitava.
Sjutri dan ode kadija od čuda na ćupriju, a vidi ima li šta da je ostalo, kad tamo nigdje ništa, no jedan miš mrtav visi.
VEZANI TEKSTOVI: Pripovjedaju da vukodlak dolazi svojoj ženi, te još, ako je lijepa, pa s njome priliježe
Stuhu ćeš poznat po tome, da je svaki sanjiv, loman i nosi dugačke nokte
(Blin/sb)