Zakoračila sam napolje a iza mene je ostala zgrada aerodroma Dubaija. Miris cveća…sunce, hiljade ljudi se užurbano kreću…Čudno…zašto se osećam kao kod kuće?

Ova misao me podsetila na panične mejlove moje drage prijateljice Marije koja je - iako već potpisala ponudu za posao u Dubaiju - smatrala da se nešto užasno može desiti; da joj poslodavac ne pošalje vizu pa da već dobijeni posao izgubi. Sa smeškom sam je razuveravala razumevši pritom njenu paniku. Znala sam tačno kako se oseća ona ali i hiljadu mladih, kreativnih ljudi željih posla, normalnog života.

Imala sam sreću da se ne mučim kao većina u traženju posla, moja kompanija me prebacila ovde kad sam zatražila transfer. Tada se moj život promenio. Postala sam srećnija, opuštenija, osmeh mi nije silazio s lica.

Nije meni finansijski bilo loše u Srbiji, pozicija i plata su bile dobre, ali konstantna napetost na licima dragih ljudi koji svaki dan iščekuju loše vesti, inflacija, preterano mešanje običnih ljudi u politiku - ljudi koji bi trebali da misle na svoju porodicu, decu, kuknjava oko neplaćenih računa…

Bilo mi je dosta toga. A bilo mi je dosta i toga što svaku ženu koja lepo i negovano izgleda nazivaju sponzorušom - oni, koji su ubijeni ekonomskim krizama sada u besparici, nesigurni, nezadovolji svojom platom, a nesvesni da mnoge žene mukotrpno rade da bi priuštile to što imaju. Mračne energije.

Tako sam ja videla Srbiju, i znala sam da je Marija u ovom poslu videla slamku spasa i zato je se tako grčevito držala, prestravljena da je nekim usudom ne ispusti.

Moj život na drugom kraju sveta je započeo.

Primetila sam razlike…osećale su se na svakom koraku. Politika? Niko nije mnogo pitao ko je na celu države kada je svima dobro, ali svi su znali i poštovali porodice koje vladaju emiratima. Ljubav naroda prema državi se mogla primetiti svake godine, drugog decembra, kada bi svi okitili svoje automobile u bojama zastava i izašli na ulice gradova da proslave. Bilo je tu svakakvih simpatičnih ideja, od srca i zvezdica u bojama zastave nalepljenih preko automobila, traka okačenih za ručke, zastavica na krovu, do prekrivanja celog automoibila sprejom u nacionalnim bojama. Sećam se još 2008, prvo što sam uradila: kupila sam malu zastavu. Zašto? Zašto toliko ljudi drugog decembra na ulicama grada koji i nije njihov? Veseli, sa osmehom slave ujedinjenje emirata? Niko te ne može naterati da zalepiš srculenca i zvezdice po kolima ako tebe to ne čini srećnim.

Zašto su ljudi ovde srećni a u Srbiji nisu?

Oseća se neki mir, red. Sigurnost. Strogo, možda u nekim sferama prilično konzervativno za naše pojmove, ali vidna politička i porodična harmonija.

Nikada nisam čula ponižavanja i uvrede: ah, sad mi je jasno zašto tako vozi - žena je za volanom! Ovde se domaćica i majka poštuje i podrazumeva se da joj je sve obezbeđeno; ovde se i žena koja mukotrpno radi poštuje. Tražite dečka/muža? U klubu ga nećete naći, to je isto kao u Srbiji. Klima? Ko voli toplije krajeve - raj na zemlji. Jedino što mi povremeno nedostaje je - pozorište.

Nigde nije savršeno, ali ja sam nasla sreću za kojom sam tragala: budim se sa osmehom i imam kvalitet života, životni stil o kojem sam sanjala. Buditi se sa saznanjem da je svaki dan upravo ono što si želeo da bude je nešto na čemu ću uvek biti zahvalna.

Irina, Dubai

Politika/DEPO PORTAL - BLIN/a.k.