O Emiru je govorio fotograf Slobodan Samardžić Sam, a o Danilu Krstanoviću umjetnik Damir Nikšić. Tekst Mladena Pikulića o Danilu čitao je kolega fotograf Erol Čolaković.
Emir A. Čengić (1937-2012) je preminuo u petak, 11. maja u Općoj bolnici u Sarajevu. Bio je dugogodišnji zaslužni član Udruženja likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti i dizajnera BiH.
Diplomirao je Državnu školu za primijenjenu umjetnost u Sarajevu i Pedagošku akademiju - likovna umjetnost u Beogradu. Član ULUPUBIH-a i Udruženja filmskih radnika BiH bio je od 1970. godine, a predsjednik ULUPUBIH-a od 1990 do 1992. godine. Bio je inicijator obnove rada Udruženja posle rata 1996. godine. Izlagao je na mnogim izložbama i radio scenografije na 20 filmova. Dobitnik je nagrade ULUPUBIH-a Collegium artisticum za 2002. i 2004. godinu.
Danilo Krstanović (Sarajevo, 1951-2012) je, od posljedica moždanog udara, preminuo u subotu, 12. maja, preminuo jedan od najvećih bosanskohercegovačkih fotoreportera Danilo Krstanović.
 |
Od 1978. do 1996. radio je kao fotograf u sarajevskom Oslobođenju. Radio je u agenciji Reuters. Bio je član ULUPUBIH-a. Tokom rata u Bosni i Hercegovini, imao je dvije izložbe o Sarajevu. Prva 1993 godine, pod nazivom “Ratne slike Sarajeva” i izložbu pod nazivom “Sarajevo” koja je obišla Evropu.
U aprilu je u galeriji Java, zajedno sa Dejanom Vekićem i Zoranom Kanlićem, izložio svoje fotografije iz vremena opsade Sarajeva.
U nastavku vam donosimo tekst Mladena Pikulića o Danilu Krstanoviću.
Šta ima veze? |
| Šta ima veze? Bila je mantra i nonšalantna upitna rečenica Danila Krstanovića koji je na smiren i blag način uvijek reletivirao probleme u foto redakciji Oslobođenja. Njegova blagost te je jednostavno prikovala za stolicu da si se kao hipnotisan sam sebe upita - pa, stvarno, šta ima veze? Volio je sport, pa je svake nedjelje godinama stajao iza gola da li na Koševu ili Grbavici, to njemu nije bilo važno. Važna je bila dobra i kvalitetna fotografija. Znao se nama kolegama požaliti da mu je samo Nikonov objektiv 300 mm 2,8 kakve bi tek onda fotke pravio. To je jedina primjedba koju sam ikada čuo od njega. Taj objektiv mu je izgleda bio san, ali i sa onom “nesportskom opremom” pravio je genijalne fotke. Fotografiju je smatrao toliko ozbiljnom da ju je zamijenio za nedeljni porodični ručak. Ne, Ninu i Renatu je naravno, više spominjao i volio od fotografije, ali bio je tradicionalno odgojen, a ipak: Služba je služba! Nije ni čudno. Poticao je iz fotografske porodice i sve je naučio od svog oca Slobodana, čuvenog majstora fotografije. Šta bi više fotograf mogao poželjeti: otac fotograf, stric se bavi fotografijom a ti upravo završio fotografsku školu i radiš u elitnim dnevnim novinama. Još samo taj objektiv 300 mm 2,8, znao je ponekad reći. Dnevna novina je živa hektika. Telefoni stalno zvone i nikada ne znaš da li zove dežurni urednik panično tražeći fotografiju da je zakači uz tekst; da li zovu sa deska panično želeći imati fotografiju na uvid ili pak štamparija panično zove jer ne mogu krenuti sa rotacijom jer nema fotografije. U svoj toj gunguli i organizovanom haosu, samo bi Danilo znao budistički smireno reći: Šta ima veze? Od prvog dana rata zajedno smo krstarili sarajevskim ulicama. Njemu je prijalo moje društvo, a meni njegova smirenost dok nam granate fijuću iznad glava. Njegova opuštenost je tako bila apsurdna u ratnom dešavanju da mi se činilo da sve oko mene nije realno, jer upravo Danilova smirenost negira stotine granata koje padaju po gradu. Dođem u apsurdnu situaciju kome da povjerujem; Danilu koji se ne obazire na granate ili upravo na granate koje ruše kuće i ubijaju ljude? On je bio u tom trenutku kao apaurin za smirenje ili dva gutljaja konjaka da dođes sebi. Preselio se u raj. Šta ima veze? Pa to je i zaslužio. Sigurno slika derbi Željo-Sarajevo sa objektivom 300 mm 2,8. A šta bi drugo? |