Piše: Elis Bektaš

U ovom igrokazu sa Dodikom i Jovanovićem, upriličenom za puk prosti s obe strane Drine, poteglo se i ime Srđana Aleksića, Trebinjca i čoveka. Nije, naravno, bilo dovoljno uznemiriti mrtvog, mediji koji poput čuvara u zoo-vrtu hrane prosti puk vestima, iskamčili su i izjavu Srđanovog oca, Radeta Aleksića. Sa Radetom se potpuno slažem da Jovanović upravo nisko zloupotrebljava Srđanovo ime. Meni lično se gadi sarajevsko viktimsko i beogradsko pseudoliberalno nekrofilno nastojanje da se ogrebe za malo časti ili pak evrić-dva o mrtvog Srđana. Proglašavati nekoga vertikalom obično činimo kada i sebe želimo, oslanjajući se o tog koga proglašavamo, da dovedemo u vertikalan položaj. Malo je mučno to činiti kada je taj o kojeg se oslanjamo u - horizontalnom položaju. Zato sam, ispunjen gađenjem, hteo da ćutim. No, završetak teksta u Glasu Srpske, mesto na kom se Srđan proglašava ponosom Hercegovine i Republike Srpske, budi čak i veću mučninu od Jovanovićevih jadnopatetičnih i populističkih eskapada.

Ukoliko bi današnja Nemačka baštinila političko nasleđe Trećeg Rajha (nemoj da me ko tera da objašnjavam da ovde ne govorim o genocide-issue, već čisto o legatu), bilo bi u najmanju ruku gadno pročitati da se ta i takva Nemačka diči jednim Šindlerom i da učestvuje u finansiranju snimanja Šindlerove liste. A upravo se to čini ovim sveže procvetalim udivljenjem Dodikove Banjaluke pred činom Srđana Aleksića.

Koristiti Srđana Aleksića bilo kao optužitelja i presuditelja, bilo kao iskupitelja, mučan je i odbojan posao. Koliko god da gađenje bude pseudoliberali koji bi da se preko njega mrtvog ogrebu za malo duševnog mira i Bošnjaci koji bi da ga mrtvog unovače u Armiju Republike BiH, toliko je gadno pročitati i današnje panegirike Srđanu koji dolaze iz onoga što je ideološki mainstream Republike Srpske. Jer, ne treba smetnuti s uma da su, imajući u vidu sadržaj onoga što se '90-tih pod Srpstvo prodavalo, pravi srpski heroji oni koji su Srđana zatukli - svojim dugogodišnjim ćutanjem i mramornom nepomičnošću grad ih je učinio herojima - dočim je Srđan heroj druge vrste, one antičke, on ne pripada nekakvoj nacionalnoj priči, već se zauvek utkao u tragičnost Čoveka.

Suviše je opštih mesta i sa jedne (srpsko-pijemontske) i sa druge (pseudoliberalno-beogradske) i sa treće (viktimsko-sarajevske) strane u čitavoj toj priči, suviše laži i jeftinog podilaženja onome što je u čoveku najbljutavije - ličnoj i kolektivnoj taštini. Svako iz te priče uzima onaj zalogajčić koji se njemu učni ukusan. Čitavu priču, čini mi se, naši mali, zabludama i mitovima ove ili one vrste zatrovani stomačići, ne mogu niti će ikada moći svariti.

Neko će u mojim rečima pronaći apologetiku ove ili one strane u ratu za raspad Jugoslavije. Ja, međutim, prav stojim na stanovištu da su autentični srpski heroji '90-tih ovi Srđanovi dželati i njima slični, baš kao što su autentični bošnjački heroji '90-tih Caco, Orić, cace i orići. Čitalac koji ovo pročita kolektivnim očima i kolektivnim mozgom u tome će možda videti nekakvu odbranu jednih ili drugih ili diskreditaciju naroda ovog ili onog. Ja, pak, govorim o posvemašnjoj zgađenosti nad stvarnošću koju moramo da živimo, takva kakva je.

Evo jednog pitanja, odgovor ćeš, čitaoče, morati sam dati (i nemoj da me, živi bili, iko smara potezanjem Sarajeva ili Zenice, naravno da se skoro isto pitanje i za Sarajevo ili Zenicu može postaviti): ukoliko je Srđan, koji je poginuo spašavajući jednog čoveka ugroženog onim što je tih godina bilo sublimacija Srpstva, danas heroj tog istog Srpstva, kako tumačiš činjenicu da je Trebinje ispražnjeno od onih koji su percipirani kao prepreka cvetanju tog Srpstva '90-tih? Jedan pravobranilac Srpstva '90-tih mi reče da pravi heroj znači biti opšteprihvaćen - pa eto, pogledajmo današnje Trebinje (ili Sarajevo, svejedno) i recimo, glasno, čije je delo opšteprihvaćeno. I ko su, prema tome, autentični heroji po toj definiciji herojstva kao opšteprihvaćenosti?

Narod ne diskreditujem, jer, kad je narod (ne ovaj ili onaj, već bilo koji) u pitanju, ne nalazim da je preostalo puno toga što se može diskreditovati. Ponoviću ono što sam već rekao - Srđanove su ubice heroji iz perspektive onoga što se pod Srpstvo prodavalo '90-tih. Ako neko misli i veruje da je to Srpstvo u svom najboljem izdanju, onda ništa... No, ja neću smetnuti s uma da je grad - ćutao.

Ja da titram jajca bošnjačićima i srpčićima koji cuclaju podgrejane, no ipak buđave mitove i da ih nosam unaokolo i lupkam po leđima ne bi li ducnuli, ne pada mi napamet. Baš kao što sam uvek spreman zagrmeti sprotivu bošnjačke zloćudne mantre o srpskoj genocidnosti i sprotivu srpskog, civilizacijski pregaženog verovanja u podudarnost nacije i države, tako neću propustiti ni da se obrušim na bošnjačke panegirike Srđanu koji u osnovi imaju jednu opaku nameru, da se poruči - eto, on je jedan, a svi drugi su takvi-i-takvi, ali i na srpsko svojatanje Srđana i podmetanje laži o njemu kao nekakvom srpskom heroju. Iza svega toga leži samo verovanje u nužnu vlastitu dobrotnijost i nužnu lošost Drugoga. A to nije ništa drugo nego put u buduće zločine.

Postoje oni koji u svom nastojanju da odbrane fenomenologiju duha srpskoga uporno propuštaju da uoče moje govorenje o nečemu sasvim drugome i evo su već spremni da mi podmetnu ćutanje Sarajeva nad Kazanima ili Zenice nad Muzičkom školom. Da, naravno da su u pravu za ćutanje Sarajeva i Zenice, koje nije ništa manje odvratno od ćutanja jednog Trebinja. Ali oni i dalje ne uspevaju da shvate koliko je odvratno ovo utrpavanje Srđana Aleksića u jedan ideologijski, temeljno lažan i nevaljan, kancerogen diskurs.

Postoji Povest i postoji Umetnost. Priča o Srđanu, ma koliko je ovi ili oni hteli utrpati u Povest, ipak ostaje bliža Umetnosti, onoj koja govori o tragičnosti pozicije Čoveka u svetu zabluda, loših i tupih verovanja i taština svake vrste...

O Srđanu mi je govorio jedan drag čovek koji je s njim bio u jedinici. Šta mi je govorio, to nije za javni prostor - uvek postoji opasnost da to, sa svojom kognitivnom insuficijencijom, pročita neka nacionalistička ili pseudoliberalna stoka. Reći ću samo ovo: priča o Srđanu nije priča o nama. To je jednostavno - priča o Srđanu. Nama, ma ko da smo to mi, ostaje samo stid.

I sad bi zaista mogli malo da ćutimo...

BL!N MAGAZIN