Umberto Eko se tek vratio u svoju kancelariju u Milanu iz Pariza, gde ga je francuski predsednik Nikola Sarkozi odlikovao titulom “Commandeur”, trećeg ranga Legije časti.

Eko je ganut takvim počastima njegovom radu kao i nedavnim rođendanskim čestitkama koje su stigle i od od nemačkog predsednika Kristijana Vulfa kao i španskog premijera Marjana Rahoja.

“Od sada, mi smo Evropljani po kulturi, nakon toliko godina obeleženih bratoubilačkim ratovima u Evropi”, kaže on. 

Otac semiologije, istraživač masovne kulture, autor eseja za globalnu elitu i pisac bestselera poput “Ime Ruže” i “Praško groblje” , Eko je skoro napunio 80 godina života. Svaki put kada ze zadiše dok ide uz stepenice, on se šali: “Vidi, prijatelju, nemamo više 70”!

Sa Ekovog prozora vidi se Sforzeko dvorac, sa svojim kulama i crnim pticama, preteći podsetnik na mnoge ratove koji su poharali kontinent, Italiju i grad Milan. 

Više od dva veka nakon Napoleonove invazije, ova oblast je sada preplavljena turistima, koji dolaze da vide Mikelanđelovu skulpturu La Pietà Rondanini.

“Suočeni sa dužničkom krizom, a ja govorim kao neko ko ne razume ništa u vezi ekonomije, moramo se setiti da je kultura, a ne rat, kovač našeg identiteta”, kaže Eko.  “Vekovima su Francuzi, Italijani, Nemci, Španci i Englezi bili zauzeti međusobnim ubijanjem. Sada živimo u miru skoro 70 godina i niko ne uzima to u obzir. Sama pomisao na rat između Španije i Francuske ili Italije i Nemačke je smešna. Sjedinjenim Državama je bio potreban Građanski rat kako bi se zaista ujedinili. Nadam se da će kultura i otvoreno tržište učiniti uslugu svima nama”.  

Eko navodi da je današnji evropski identitet rasprostranjen ali “plitak” koristeći englesku reč “shallow”.

“To nije isto kao i italijanska reč superficiale, ali je negde između površine i dubine. Ali sada ga moramo posaditi dublje pre nego što kriza sve uništi”. On ističe Erasmus, evropski univerzitetski program razmene, koji se retko pominje na poslovnim stranama u novinama.

“Ali Erasmus je kreirao prvu generaciju mladih Evropljana”, kaže on. “To zovu seksualnom revolucijom, dečak iz Katalonije upozna mladu Francuskinju, zaljube se, uzmu se i potom postanu Evropljani, kao i njihova deca”.  

“Ideja Erasmusa postaje obaveza”, nastavlja Eko. “Ne samo za za studente, već i za taksiste, vodoinstalatere i druge. Život unutar Evropske unije je način integracije”.    

Ideja je zaista zavodljiva ali ipak štampa i političke partije širom Evrope kao da sve više mesta ustupaju populizmu, u trenutku dok su članice EU sve više neprijateljski raspoložene jedne prema drugoj. 

"Zato kažem da je naš identitet plitak”, kaže on. “Osnivači Evrope, De Gasperi, Mone – možda su putovali manje. De Gasperi je govorio Nemački, ali samo zato jer je rođen u Austrougarskom kraljevstvu i nije imao internet da čita stranu štampu. Njihova Evropa je reagovala na rat i podelila svoje resurse sa ciljem izgradnje mira. Danas, moramo raditi ka izgradnji dubljeg identiteta”.

Eko je ozbiljan kada predlaže verziju Erasmusa za zanatlije i stučnjake.

“Kada sam to predložio na sastanku gradonačelnika EU, jedan od njih je rekao: 'Moji građani to nikada ne bi prihvatil'“!

Eko se prisetio i gostovanja na britanskoj televiziji. On kaže da je voditelj programa počeo emisiju izražavanjem zabrinutosti u vezi krize evrozone pri tom ustvrdivši da su neizabrane “tehničke” vlade Papadimosa u Grčkoj i Montija u Italiji “nedemokratske”.

“Šta sam trebao da mu odgovorim? Da mu kažem da je italijanska izvršna vlast odobrena od parlamenta i predložena od strane predsednika Republike, kojeg je opet izabrao parlament? Da mu kažem da sve demokratije imaju neizabrane institucije, kao što je engleska kraljica i američki Vrhovni sud, i da ih niko ne definiše kao nedmokratske”? 

Kriza evropskog identiteta, kako je dijagnostifikuje Eko, se pojavila i pre početka dužničke krize. To je postalo evidentno , kaže on, “kada je Ustav EU odbijen na referendumu”. 

“To je bio dokument kojeg su napisali političari i bilo je nemoguće za svakog čoveka iz kulture da učestvuje u njegovoj izradi, takođe nikada nije bio raspravljan sa glasačima”.

Eko takođe primećuje da su novčanice evra dizajnirane bez korišćenja likova važnim muškaraca i žena, što je još jedan znak plitkosti evropskog identiteta.

“Umesto toga su bili neki hladni pejzaži, kao na De Kirikovim slikama. Ili je problem u Bogu? Činjenica da Sjedinjene Države sve više gaje religiju, dok je Evropa sve manje religiozna?

On podseća na debatu koja se odvijala u vreme dok je papa Jovan II još bio živ u vezi toga da li evropski ustav treba da se odnosi na hrišćanske korene kontinenta.

“Sekularisti su prevladali i crkva je protestvovala. Ali je postojao i treći put, mnogo teži, koji nam je dao snagu danas. Govorimo o Ustavu svih naših korena, grčko-rimskih, jevrejskih i hrišćanskih. Iz naše prošlosti, imamo i Veneru i raspeće, Bibliju i nordijsku mitologiju, koju povezujemo sa božićnom jelkom i Svetim Nikolom kao Deda mrazom”, kaže Eko.

Evropa je kontinent koji je bio u stanju da spoji mnoge identitete, bez da se oni pomešaju. To je tačno onako kako ja vidim budućnost”.

Eko je oprezan na pomen verskih pitanja. “Mnogi od onih koji kažu da ne praktikuju veru i dalje nose malu kartu sveca u svom novčaniku”!

Italijanski pisac, međutim, nije pesimista: “Sa svim ovim defektima, globalna tržišta teško da mogu da izazovu rat, čak i između Sjedinjenih Država i Kine”, kaže on.

“Evropa nikada neće postati Sjedinjene evropske države, jedna država sa jednim jezikom. Mi imamo puno jezika i kultura. Ali ćemo na internetu, u međuvremenu, nailaziti jedni na druge, možda ne čitamo ruski, ali mi vidimo ruske sajtove i svesni smo njih”.

“Nastavljam da se sećam da je od Lisabona i Varšave, ista razdaljina kao od San Franciska do Njujorka”, dodaje on. “Ostaćemo federacija, ali nerastvorljiva”

Pa čije likove onda treba da štampamo na novčanicama? Ko može da podseti svet da nismo samo Evropljani u “plitkom” smislu, već da postoji nešto dublje. 

“Možda ne političari i lideri koji su nas podelili, već ljudi iz kulture koji su nas ujedinili, od Dantea do Šekspira, od Balzaka do Roselinija”.

Tekst je preuzet i preveden iz lista La Stampa


e-novine.com, BL!N/đk