Piše: Branislav Zukić (e-novine.com)

Draga moja veleuvažena Srbadijo!

Star sam. U meni više nema snage kao nekada, mada se niko ne seća da sam ikada i bio mlad. Krsta mi sevaju svaki dan, povremeno teško dišem i budi me neprijatan kašalj. Često sanjam isti san – ko biva, sedim u nekoj nepoznatoj zemlji, oko mene cvrkuću ptičice, nemam nikakvih obaveza i beskrajno sam srećan.

Buđenja su tada najstrašnija. S vremena na vreme borim se i sa naletima depresije, jer ne možete ni zamisliti kako je neprijatno nostiti istu odevnu kombinaciju celoga života (gore od toga je jedino to što svi od mene očekuju da neprestano budem veseo, nasmejan i izgovaram neke blesave poštapalice). Irvasi se organizovali u sindikat i udružili sa nekim agresivnim predstavnicimna „severnjačke menažerije“ (predvode ih gospoda poreklom iz Vaših krajeva – Konjević i Magarašević). Kažu – kad može nezavisni sindikat policije u Srbiji da duva u istu tikvu sa jurišnicima na državni poredak i fašistima, možemo vala i mi da se udružujemo na čisto interesnoj osnovi. Neka ih (irvasa), ne misle oni to sasvim ozbiljno – malo talasaju neposredno pred Božić, ali se na kraju uvek dogovorimo.

Teška ekonomska situacija odražava se i na moje poslovanje, pa nam je poslednjih godina mnogo teže da obezbedimo dovoljan broj poklona. Najrazličitiji i najčudniji zahtevi koji u moj topao polarni dom stižu iz Srbije u svemu tome nimalo mi ne pomažu. Naprotiv – neki od njih me dovode do ludila, te sam primoran na ovako neuobičajen način obratiti se javnosti u Vašoj državi. Sa velikim žaljenjem moram konstatovati da najveći broj želja koje dolaze iz Srbije ili ne mogu da ispunim (što je lakši slučaj), ili uopšte ne mogu razumeti. Pokušaću, koliko me staračke oči služe, da napravim spisak koji će obuhvatati makar neke od njih. One su, pak, toliko neverovatne, neočekivane i različite da im je tačan broj nemoguće utvrditi - znam samo da prevazilazi dvadeset miliona, što mu dođe oko tri po glavi stanovnika (ne samo dece, dakle).

Moja prva molba bazirana je baš na toj činjenici. Dragi roditelji, mnogo bi mi značilo kada biste ostavili deci da sama definišu svoje prohteve. Ovako, deluje krajnje neuverljivo kada pročitam „želim da u sledećoj godini benzin ima normalnu cenu“. Čak i da je to napisalo neko dete (a nije!), da li zaista mislite da jedna tako periferna pojava, poput moje malenkosti, može uticati na nešto što se otelo iz ruku čak i Svedržitelju?

Normalna cena benzina u Srbiji? Hajde, da se ovako loše raspoložen, najzad nasmejem od srca. Vi ni ne znate, sirota moja Srbadijo, da je poslednjih nekoliko godina ugrožena čak i dve hiljade godina stara izreka „koštalo ga kao Svetog Petra kajgana“ i da se najozbiljnije razmišlja o njenom zamenjivanju sentencom „odralo ga kao Srbina za benzin“? Nemate pojma, naravno, jer Vam je lakše da o sebi mislite dobro, nego da se suočite sa istinom i makar jednom u životu organizovano, na nekoliko dana ili čak nedelja, prestanete da kupujete benzin očajnog kvaliteta, ali za utehu - basnoslovnih cena.

Tu je još jedna težnja koju ne mogu razumeti - „voleo bih da se u Novoj godini ogrejemo kao ljudi“ (ovo su mi podjednako tražili i odrasli i deca). Za razrešenje misterije morao sam angažovati svoje pomoćnike, koji su mi posle napornog terenskog rada doneli sledeći izveštaj: Dobar komad Vašega otačastva, ponajviše na severu, gromoglasno i trijumfalno je gasifikovan pre dvadesetak godina. Sirotinji raji obećavan je najjeftiniji mogući energent, čiji je plamen još topliji kada se zna da dolazi iz velike i bratske Rusije. U međuvremenu, gas je pre tri godine na svetskom tržištu dosta poskupeo (što je i u Srbiji uredno propraćeno zverskim povećanjem cene od 60%), da bi zatim došlo do osetnog pada vrednosti hiljadu kubnih metara (što je u Srbiji propraćeno ćutanjem i nereagovanjem). Ove zime su Vam rknuli još jedno povećanje, kobajagi 10, a zapravo između 15 i 25%, pa je čežnja za nepromrzlim prstima i nosićima sada jasnija. S obzirom da najveći broj onih na gas navabljenih sada ne može da pređe ni na jedan drugi energent, ostaju vam dve mogućnosti – ili da „naložite“ tako da mesečni račun bude 2/3 kompletnog kućnog budžeta, ili da malo utulite pećke, tu i tamo se smrzucnete, ali proleće dočekate sa rupom u novčaniku manjom od prečnika Sunca. Priznajem da sam, ganut hudom sudbom pre svih male dece, ovde pokušao da intervenišem, ali sam naišao na najtvrđi zid u svome mnogovekovnom bavljenu biznisom – kao i kod cene benzina, ni ovde se ne može uraditi ništa, jer je sve upetljano u nerazmrsiv niz ugovora, zajedničkih preduzeća, ličnih interesa, pohlepe i manipulacija.

Kad smo kod pohlepe, čini mi se da se ona malo agresivnije pojavljuje čak i u pismima Deda Mrazu. Ne znam, povremeno sam sticao utisak da je kompletna Srbija u znaku nekog čudnog dualizma, pa se traže i jare i pare, defloracija i himenoplastika, oblaporan apetit i umerenost u jelu, lepo telo i nenaprezanje, zdrava jetra i kupanje u alkoholu, sjajni zubi i neodlazak kod zubara uz razvaljivanje od slatkiša, odličan uspeh i neučenje praćeno otpadanjem na Fejsu... Kada mi slični zahtevi stignu iz bilo kog drugog dela sveta, učtivo odgovorim engleskom frazom, koju svi razumeju - „no pain, no gain“, i sve bude u redu. Sa Srbima ne može tako jednostavno. Pokušam li im objasniti da je ono što traže u sferi nemogućeg, međusobno direktno isključujućeg i da zajedno teško egzistira, oni se čak i ljutnu, i svi do jednog me dočekaju istim primerom - a kako može, gledamo to svaki dan na televiziji, naša zvanična politika da bude i Kosovo i Evropa? Tad me kostobolja stegne jače, lumbago me prikuje za jedno mesto i poželim da ovo bude prva zima tokom koje ću iskoristiti pravo na godišnji odmor, sedeti pored tople vatre i ne misliti ni o čemu.

 Čudni su mi, u najmanju ruku, pismuljci načinjeni rukama odraslih, u kojima se insistira na stvarima koje bi trebalo da se podrazumevaju. Jedan rab božji, potpisan kao "tuberan mimo svoje volje" izlaže čitavu povest sopstvene muke – bio se, kaže, obradovao kao malo dete kad je ono izglasalo zakon o zabrani pušenja. Hronično osetljivog i preterano krhkog ustrojstva zakašljavao bi se uvek kad bi ušao u prostoriju u kojoj su duvanski pobratimi i posestrime oko sebe širili sistem mega i giga, u posebno teškim slučajevima i tera i penta - dimnih signala. Onda je na na snagu (bio je 11.11. 2010, jedan od najradosnijih dana u tuberanovom životu) stupio (f)rigidni zakon, i on se, nesrećnik, dva dana od sreće napijao. Posle prvobitnog straha i povlačenja, uživaoci duvana su se presabrali i počeli ponovo da uživaju u svojoj strasti. Primetio je, veli, da pripadnici najnižih kasti striktno poštuju zakon i sveudilj se smrzavaju na ulici stiskajući u rukama predmet svoje strasti, dok oni uz koje se mogu prilepiti bilo kakvi atributi vlasti ili moći neometano šetkaju hodnicima ni ne trudeći se da stvore privid nekakvog reda. Sužanj Tuberan navodi primer novosadskog suda, koji umalo nije izgoreo jer je nesavesna čuvarka zakona ispravno procenila da može da radi šta joj se prohte, a o bahatosti narodnih poslanika ne želi da troši reči. Veselnik svoje obraćanje završava željom koja bi u mnogim drugim zemljama bila nerazumljiva – voleo bi, kaže, da zakone poštuju oni koji ih donose, ako već niko drugi ne želi ili ne može.

U gomili svakojakih pisama, ima dosta i onih krajnje dirljivih. Jedno me je ganulo gotovo do suza, a navodim ga jer dobijam na stotine i hiljade sličnih. Neveštim dečjim rukopisom ispisano je:

„Dragi Deda Mraze, zovem se Sonja i imam devet godina. Bila sam dobra i slušala roditelje, pa bih želela da Ti uputim jednu molbu. Ne za sebe, ja imam sve što mi treba, nego za moga tatu. Volela bih da sledeće godine nestane korupcija. Ja ne znam šta to znači, ali znam da je tata zbog nje dosta smršao i počeo da dobija sedu kosu, a ja ne volim da mi tata bude sed kao deka. Mama kaže da smo potrošili toliko para da smo mogli kupiti nov automobil. Svaki put kada mama pita tatu na šta je dao tolike novce, on kaže uvek isto – pa za korupciju, kako bismo drugačije završili posao“.

I ovde su, kao i u slučaju cena benzina i prirodnog gasa, moja ovlašćenja ograničena, pa me nešto iznutra kida i razara jer ne mogu da pomognem divnoj i bezazlenoj dečici. Kako da maloj Sonji, ili bilo kojoj njenoj vršnjakinji ili vršnjaku, kažem da je neuporedivo lakše na trenutak zaustaviti Zemlju, učiniti da neki srpski klub ponovo osvoji Ligu šampiona ili omogućiti slepome da uživa u duginim bojama, nego se boriti protiv endemske pojave kakva je korupcija u zemlji gde su ta nedužna stvorenja rođena? Zato ponekad poželim da sam bilo šta drugo, a ne biće od kojeg ljudi (pogotovo oni mali) toliko toga očekuju.

Ne bih voleo da mi se nešto zameri, ljubljena moja Srbadijo. Ne uzimajte za zlo ako sam na trenutke bio malo oštriji, izvinite na šali, sada ne znate gde sam pa nemojte ni navraćati, ali ako me kojim slučajem pronađete onda se svakako izujte pre nego što uđete, ne bilo vam zapoveđeno. Drago mi je što sam napisao ovo otvoreno pismo i bio bih vam veoma zahvalan ako biste se potrudili da mi izađete u susret. U tom slučaju, možete da preskočite kupanje i pranje zuba , a ja ću se potruditi da sledeći put među mojim poklonima bude makar jedna od nemogućih stvari koje ste zaiskali. Izvadiću je i reći ću vam, puna srca: "Evo Vam je!"

BL!N/đk