- Prije nekoliko decenija nisam mogla ni pretpostaviti da ću u nekim dosta tužnim vremenima, ponovo biti sa velikim drugarom, školskim drugom, kao onda kada smo išli u Drugu gimnaziju, kada smo bezbrižno trošili svoje dane. Sada smo odrasli, i previše odrasli, i našli smo se zajedno u nekoj, rekla bih, praznini ljudskoj, društvenoj i sistemskoj. Živimo neke apsurde, živimo apsurdna vremena, živimo iracionalna vremena. Živimo, moj školski drug Enjo i ja, u vremenima gdje je iracionalno pobijedilo racionalno, živimo u vremenima u kojima je Enjo posvećen umjetnosti, posvećen nečemu što je za neke apsurd. Živimo u vremenima u kojima se pojedinac bori protiv cijelog društva, živimo u vremenima u kojima se pojedinac sam bori protiv sistema.

Ars Aevi je nešto što bi trebalo upisati u sve knjige umjetnosti, duhovnosti, posvećenosti. Ars Aevi je nešto što je izniklo iz ničega. Poslije dvadeset godina Ars Aevi je gromada, pored te gromade prolaze državnici, prolaze sistemi, prolaze stranke, prolaze neki neodgovorni ljudi i gledaju na tu gromadu sa nipodaštavanjem. Enjo, moj školski drug i moj prijatelj, ne dozvoljava da zaboravimo ništa od onoga što je upisano u toj gromadi. Ja bih jako voljela da mogu da kažem „znam da će biti bolje, znam da ćete učiniti da bude bolje, znam da će Ars Aevi biti centar kulturnih dešavanja, ne u Evropi, nego i u ostatku svijeta. Ja znam da ću to dočekati“. Međutim, ja to ne mogu da kažem. Ne mogu da kažem da ću, od svih onih koji i u ljudskom smislu odlučuju o tome, dočekati neka vremena u kojima ću hodati između neuporedivo dragocjenih eksponata Ars Aevija.

Da li je kategorija duhovnosti toliko zanemarena, da li smo mi potpuno na marginama, da li je i prosječna umjetnost jednostavno ignorisana od onih koji odlučuju o toj umjetnosti, a da ne govorimo o elitističkoj umjetnosti koja treba da postoji u ovom gradu? Ovaj grad je zaslužio da ima i tu umjetnost. Ja ne znam koliko će potrajati i moj glumački vapaj, ja ne znam do kad će se razvijati izlozi Kamernog teatra u kojima vise plakati naših predstava. Ja ne znam do kada će mladi ljudi trebati shvatiti da, ako njihovi roditelji odlučuju o njihovim sudbinama, trebaju da odlučuju i o njihovoj svijesti, a svijest jeste kultura, a kultura nije ukras i nije balast. Zato, živio moj školski drug iz gimnazijskih dana – Enjo, izjavila je Jasna Diklić.

(DEPO PORTAL/md)