Piše: Uglješa Vuković, 6yka

Bosna i Hercegovina je najstrašnija balkanska reč, a zvuči primamljivo, posebice za neiskrene okultiste i otud o njoj rado pišu mnogi pisci, ali nerado se u tu stilizovanu bedu spuštaju, jer život u volšebnom duhu sasvim je neposeban.

Žitelj Bosne i Hercegovine, bilo da je žitelj Federacije BiH ili Republike Srpske, nije prosta i poželjna činjenica – građanin. On nije ni stanovnik neke neobične i nesređene zemlje. On je, upornim zalaganjem mistifikatora, kolonizatora, umetnika, pseudonaučnika i domaćih pseudopolitičara, postao mitološki junak zapetljan u svojim nadposebnostima. Svi koji se danas bave Bosnom i Hercegovinom proglasili su je posebnom i nerešivom zagonetkom, čudovišnom konstrukcijom par ekselans.

Epiteti nadposebnosti greju nas već dvadeset godina i ja kao žitelj čudnovato čudovišnog krajolika, gde nijedno rešenje ne uspeva, počinjem verovati u surovu, ali lepu posebnost mog mesta i u moju ličnu zasebnost, što, naravno, godi mojoj sujeti. Trudim se da to uobraženje ubijem u istom mahu kada se stvori.

Današnji namesnici Bosne i Hercegovine, kao i domaće kabadahije, obožavaju potkrepiti svoju visokomislenu i poezijom prideva omekšanu tvrdnju o našoj veličanstvenosti intelektualnom tiradom o nobelovcu Andriću, a ne znaju da su tog velikog Andrića strpali u svoje tesno čitateljsko predubeđenje o fantastičnoj Bosni, u kojoj legende iz prošlosti, kao i duh prošlosti, živi, mora da živi i, prema njima, treba da živi i danas.

To što su Selimović i Andrić kazali o mom pretku, koji je u raljama siromaštva i opšteg beznađa grcao u jalovim snoviđenjima, teškoćama mučkog života, verskim zanesenostima primitivnog sveta, to bi kazivanje, jer je uverljivo i jako, trebalo da ima direktnu povezanost sa nečim što je navodno večito u nama ovde. (???)

Svo to ovdašnje neradništvo, derneci, inadžijstvo zapravo je obični, sigurni i zanavek zapisani kod u mom bitisanju?

Velikanima pisane reči iskreno hvala na datim redovima, ali kada sveopšta inteligencija uživa nad nečim što naziva predivni i neizmenjeni višestolećni bosanski ambijent igra se sa umetničkim uobraženjem magičnog, iracionalnog i fantastičnog primećenog u ovdašnjoj okolici jednoč, i to za potrebu stvaranja umetničkog dela. Opasno je vanrednu umetničku skalameriju (npr. roman Na drini ćuprija) prenositi u celosti u objašnjenje današnjeg frustrirajućeg stanja jer onda je to slaboumni vapaj za konačnom odgonetkom bosanskog specifukuma ili svesno i bezobrazno povlađivanje bosanskom patniku koji se tako zapravo bezosećajno i podrugljivo (bez obzira na spoljne epitete učtivosti) proglašava vanrednim sastojkom legendi i istorije da bi se iz sigurne udaljenosti ta prikaza posmatrala kao stilizovana literarna sablast čime se naposletku osporava pravo na pobunu bosanskom mučeniku jer zašto da se buni kada je drugima zanimljiv kao istorijska konstanta, kao literarni junak začarnog tragizma.

A ako biste bili iskreni prema Bosni i Hercegovini na jedan iskreni tren, da li biste je pre nazvali svetskim čudom, egzotičnim krajolikom, inspirativnim literarnim pejsažom ili svetskim političkim ruglom?

Bunim se dok ovo pišem jer ugodno je živeti život muzejskog eksponata i krasiti se rečima usud i bogato kulturno i povesno nasleđe. Govoriti sebi da si nešto posebno lako postaje navika. Značaj te ponavljane banalnosti ne treba potcenjivati.

Prema toj postavci bosanske nadposebnosti (literarno osvedočene), homo bosanicus je otmeni primerek istorije i onoga što se u njoj stvrdnulo kao ustaljeno, i on se svojim ponosom prkosno nosi sa današnjim grozotama (a grozote su kod nas tu da se ne menjaju i da ih odvažno podnosimo), sa državom koja nije država, sa državnim uređenjem koje je sui generis, sa istošću što se ne menja.

Homo bosanicus sve to ume i mora da podnese! On odlično trpi jer su ga ubedili da on to čini najbolje, vanredno dobro u samoj fantastici realnog, koja ipak nije fantastika već njegova sposobnost da volovski trpi.

I on trpi, i drugi ga posete da vide njegovu trpnju, kao na primer baronica Ashton, te se zadive nečim navodno iskonskim u bosanskoj vodi, bogomoljama svakovrsnim (kao da drugde nema te svakovrsnosti), kaldrmi trošnoj (lepo je ponekad, ali samo ponekad, spustiti nogu na kaldrmu), ljudima pohabanim (lepo je ponekad, ali samo ponekad, gledati ružne i istrošene ljude koje lažeš da su lepi), zgradama i kućama trošnim (lepo je ponekad, ali samo ponekad, zadivljeno gledati propale zgrade i kuće bezbrižno govoreći domaćinu kako su slatke i uzbudljive).

Na kraju se taj način života, ta ustajalost, nepromenjivost, siromaštvo, surovost svakodnevnih briga, nesreća i svađa, život bez infrastrukuture, ulepšava nazivom bosanski autentični ambijent, ali se ulepšanje čini zarad tuđeg horizonta ugledanog sa sigurnog, udaljenog vidikovca. Horizont neka je dalek i jeziv, baš ga je lepo gledati kako se opruža u crvenoj boji što ne kvasi kožu posmatrača.

Bosna i Hercegovina je danas napuštena, izrabljena, izmučena, umorna svetska kolonija gluposti, promašaja, lažnih ulaganja, još lažnijih promišljanja umnih glava; kolonija sitnih koristi sitnih svetskih nameštenika, činovnika i domaćih vlastodržaca.

Bosna i Hercegovina je danas ljudstvo kojim se uzgredno igraju prolazni igrači i koristoljupci u svilenim, belim rukama, što stisak ljudski ne umeju dati, ali umeju to ljudstvo kao glinu oblikovati, otkidati mu deo, stvrdnuti neka tri dela i držati ih na parčetu zemlje što nije država, što jeste ambijent za ambijentoljupce i posetioce željne egzotike u naduvanoj egzotičnosti.

Bosna i Hercegovina je najstrašnija balkanska reč, a zvuči primamljivo, posebice za neiskrene okultiste i otud o njoj rado pišu mnogi pisci, ali nerado se u tu stilizovanu bedu spuštaju, jer život u volšebnom duhu sasvim je neposeban.

Život u Bosni i Hercegovini je vulgarno jednostavan u svojoj niskosti izneverenih očekivanja. Zanesene domaće mitomane ipak zaboli stara kuća i nenapravljen put, ali to si ne priznajemo iako nas zaboli ispod srca, više slabine, kad se probudi svest, debelo zaturena ispod jalove izdržljivosti. Ne znam šta zaboli pisca posmatrača što o nama piše iz daljine ulepšavajući naš jad. Mogu li oči zaboleti kada turistički nehajno posmatraš tuđu nesreću koju radije imenuješ tuđom posebnošću?

Ja odbijam da budem red iz požutele knjige Ive Andrića, što je udobno smeštena u ruke podlih čitalaca. Moj položaj je neudoban i ja nisam Andrićev izdanak književnički osmišljene večitosti, istorijske šematiziranosti, životne predodređenosti, umetničke fikcije utisnute u zbilju ovog trenutka; i ko god me smešta u taj sanduk ubija me velikim rečima što su uzemljene prizemnim nakanama.

Ja nisam stanovnik muzeja, ambijenta i usuda, nego ljuti stanovnik opore stvarnosti i uporno mi se oduzima mogućnost pobune istorizacijom, stilizacijom patnje i podgrejavanjem poludelog srpstva, hrvatstva, bošnjaštva koje će da ludi dok god mu se priznaje i uvećava ludilo pričom o nečemu iskonskom, privlačnom i veličanstvenom u mračnom zakutku Evrope, obučenom u azijske dragulje... (!)

Ja nisam lucidni i živi lik iz poezije o dalekom Istoku smeštenom na pragu Zapada.

Ja nisam veseli lakrdijaš kojem je svejedno što mu država nije država, već prostor za  ćeifljenja i zanose.

Ja nisam neobičan i veličanstven. Prozaičan sam i običan. Ne dopuštam vam da me zavarate tako što ćete me proglasiti istorijskim ili umetničkim likom posebne građe. Moju pobunu guše vaše pohvale i ulagivanja. Moju pobunu guši vaše laskanje i oduševljenje kratkog daha.

Moja je zemlja vrlo slična vašoj. Svaki put kada me ubeđujete u posebnost moje zemlje oduzimate mi ljudskost. Nemojte nas pretvarati u istorijsko žutilo, zgodno za dnevno belosvetsko spominjanje. Nemojte nas oblačiti u pesmu.

Odbijam da verujem u bajanja Evrope i nas samih. Evropa baja jer umiruje svoju savest, a mi smo mahom neuračunljivi.

Bosna i Hercegovina je gola, tužna činjenica svetske politike i nas samih i što prije to shvatimo, rešićemo svoje nerešivosti.

Do tada, drugi će čitati Andrića i posle jednog čitanja tvrdiće nam da nas znaju i da je sve suvišno za kazati. Obratite pažnju na one koji to govore i na podtekst njihovog fatalističkog govora. Uostalom, ko se to danas najviše poziva na Andrića? Ko to svoje hazarderske političke namere i iscrpljena umetnička vrela krije podno priznatog imena?

O Bosni nije suvišno govoriti. O Bosni je samo mnogo šta suvišno kazano.

O Bosni ne treba pevati, niti pričati ako nisi pesnik ili pripovedač, jer se sa pravom sumnja u namere tih osećanja. A baš su svi umislili da o Bosni i za Bosnom pevaju. U sažaljenje nad likovima iz pesme ne verujem. Onog trenutka kada nas žive stavite u pesmu ubili ste nas. Mi tada postajemo stilska figura kojom se zabavljate. 

Gnušam se sa svom silinom intimnog gnušanja na sve koji od Bosne prave svoju patetičnu oazu za uzdisaje.

Mi nismo vaša dnevna doza poetskog prizora.
Mi smo mnogo strašniji prizor.
Mi zaslužujemo žive reči o živim ljudima. Mi zaslužujemo raspravu u kojoj će se svet obrnuti naopačke, jer kod nas su i priznati velikani poligon za zloupotrebe. 

Znam, golica vas jezik i svašta biste kazali, a najviše ovo: Mi ipak ne možemo stati u jednu Travničku hroniku ili na jednu drinsku ćupriju zbog kojih ćete vi misliti da znate sve o nama!

Ne znate ono najbitnije. Ne znate koliko smo obični.

(DEPO)