Piše: Dorđe Vukadinović, Politika

Kada sam pre dve nedelje pisao tekst „Maraton Republike Srpske” naravno da sam imao svest o važnosti ove teme i da sam o tome posedovao i „određena saznanja”. Ali priznajem da nisam znao da će se stvar baš tako brzo i baš toliko zakuvati. Borba za interese srpskog naroda u BiH i dalje ostaje politički maraton – ali će se, izgleda, njegove pojedine deonice morati savladavati u mnogo jačem, takoreći, sprinterskom ritmu.

Politika je uvek stvar kolektiviteta, ali jedno ime se danas nesumnjivo izdvaja kao simbol novog buđenja i borbe za politički opstanak srpskog elementa s druge strane Drine. Utoliko je indikativnije i komičnije što je ,,srpski patriotski mejnstrim” Milorada Dodika mesecima i godinama doživljavao i tretirao kao „izdajnika”. Tome je, delom, doprineo njegov prvi premijerski mandat, u tandemu sa Biljanom Plavšić, ali i njegovo često druženje sa Borisom Tadićem i podrška koju su u kampanjama jedan drugom pružali. Zbog toga ga u ,,turbo-patriotskim krugovima” naprosto nisu podnosili, a njegov tretman u nekim, navodno, patriotskim glasilima i forumima doskora jedva da je bio malo bolji od onoga koji je imao u sarajevskim medijima.

Malo se ko obazirao na Dodikovo objašnjenje da je, nezavisno od ličnih simpatija, njegova obaveza da neguje najbolje moguće odnose sa svakim ko drži vlast u Srbiji. U tom smislu, bez obzira na to što je najveći broj pomenutih optužbi na njegov račun dolazio baš iz okruženja bivšeg premijera, Dodik nije propuštao da istakne ni veliku ulogu Vojislava Koštunice na unapređenju veza između Srbije i Srpske. Upadljivo, uporno i ponekad gotovo mazohistički tvrdoglavo, maticu („majku Srbiju”) i poziciju zvaničnog Beograda nije hteo javno da kritikuje čak ni onda kada je bilo više nego očigledno (odnosi sa Turskom, prodaja Telekoma...) da se sa nekim stvarima duboko ne slaže.

Ali, svejedno, s obzirom na to da se njegova pojava nije uklapala u postojeću, prilično nategnutu podelu uloga na beogradskoj političkoj sceni, Dodik se sve doskora nigde nije naročito dobro kotirao. Kod „patriota” mu je hendikep bilo neprekidno zalaganje za „kompromis”, kao i čvrst stav da svi optuženi treba da se predaju Haškom tribunalu, a za beogradske „građaniste” je, opet, bio previše zaokupljen pričom o nacionalnim interesima i opstanku RS. Međutim, Republika Srpska ima suviše mnogo suviše ozbiljnih problema da bi se njeni birači preterano osvrtali na puls beogradske političke čaršije, tako da je Dodik, uprkos ekonomskoj krizi i napadima, a na užas zvaničnog Sarajeva i Brisela, prošle godine ubedljivo obnovio svoj mandat i učvrstio pozicije u RS.

Zanimljivo je i poučno da je Dodik svojevremeno bio napadan zbog toga što je podržavao Dejtonski sporazum (a pre toga i Vens–Ovenov plan) onda kada su taj sporazum napadali skoro svi u Republici Srpskoj, kao i dobar deo tadašnje opozicije u Srbiji. A sada se za taj Dejtonski sporazum i njegovo „slovo” grčevito držimo i on se, ne bez razloga, danas kvalifikuje kao jedan od malobrojnih srpskih nacionalnih uspeha u poslednjih pola veka.

Takođe, veoma netipično za srpske političke prilike, Dodik je više puta pružao ruku glavnim političkim rivalima. Još pre izbora je SDS-u ponudio postizborni dogovor o zajedničkom nastupu prema Sarajevu i „međunarodnoj zajednici” i to je posle izbora realizovao. A od ponude nije odstupio ni onda kada su ga ti kojima je pružio ruku, direktno ili preko svojih medija i analitičara, i ovde i tamo, prozivali kao „kriminalca”, odnosno, „kukavičje jaje” i „prikrivenog izdajnika” koji „obmanjuje birače” i Republiku Srpsku „na mala vrata uvlači u NATO”.  

Naravno da je čitava stvar i dalje vrlo neizvesna i naravno da nije lako hodati po oštrici noža kao što to čini aktuelno rukovodstvo Republike Srpske. Ali neke stvari su već učinjene i neće se moći lako vratiti na staro. Dodik je povratio uveliko uzdrmano samopouzdanje srpskom narodu sa druge strane Drine. S tim u vezi, i ne manje važno, razbio je strah koji se raširio u redovima srpskih političara i javnosti u RS, i pokazao da „međunarodni predstavnici” nisu ni svemoćni ni bezgrešni i da postoje načini da im se parira i suprotstavi.

Kada je Dodik pokazao čvrstinu i kada je smogao hrabrosti da odbije Butmirski ustavni paket, kada je zapretio referendumom, kada je javno rekao da „ne voli Bosnu” i izjavio da on, doduše, jeste za Evropu, ali da „Evropa nije jedina alternativa”, ne samo da ga nisu automatski smenili, kao neke njegove prethodnike i za mnogo manje „grehe”, nego mu sada nude razne kompromisne predloge, predlažu razgovore o reformi be-ha sudstva, a čak je i Valentin Incko privremeno odložio svoje već najavljene kaznene mere.

Zato, imajući sve na umu, ovoga puta zaista nije obična fraza ukoliko kažemo da je „Milorad Dodik već pobedio”, odnosno da je, u najmanju ruku, pokazao na put kojim se, u ovom i ovakvom svetu, do uspeha jedino može stići. Pa, nek’ izvoli, ko umije – i ko smije.

(Politika/ds)