Piše: Aida Ćorović

Palanka i zla kob koja je prati uzimaju danak - ovo je kloaka koja bazdi po hipokriziji, neznanju i nemoralu, ovde je sreća ako se uguraš za red u narodnoj kuhinji, ovde polupismeni bravi kroje pravila ponašanja i življenja, mediokriteti i intelektualno impotentni štancuju kulturu ruralne džamahirije u kojoj će jedno neiživljeno seljače konačno izlečiti svoje komplekse s kojima teško izlazi na kraj...

Jedna od poslovica koje ponavljam kao mantru, i ne samo zato što je umna već i zato što joj vreme u kome živimo daje na težini, jeste ona u kojoj se kaže da nije ogledalo krivo što je lice ružno. U mom slučaju to nekako znači da ono što pišem iz Sandžaka i o Sandžaku ima, uglavnom, ružan i grub kontekst. Možda sam ja neskromno na sebe preuzela dužnost dežurnog ogledala, ali se bojim da su moje deskriptivne refleksije daleko blaže (ma kako brutalno nekima izgledale) od stvarnosti koja na momente poprima gargantuovske dimenzije i cinizam kome ne umem da nađem pandan.

Događaj koji me je ponukao da napišem ovaj tekst spada upravo u takvu kategoriju i, mada sam sebi obećala da se neću baviti likom i delom Muamera Zukorlića, svakako zavređuje pažnju. Naime, ovih dana jedan od nekoliko džipova koji nisu vlasništvo narečenog muftije dobio je nove tablice na kojima umesto nekakve kombinacije brojki i slova, piše MUFTY. Iz novina koje su objavile tu vest piše da takvo zadovoljstvo vlasnika košta 80 hiljada dinara, što bi se reklo u omiljenom mi stripu „cijena - prava sitnica“. No, ono što je mene dotuklo količinom bahatosti, banalnosti i gluposti jeste objašnjenje dežurnog čankoliza koji, mrtav ’ladan, izjavi da se na takav korak preskromni i smerni muftija odlučio iz bezbednosnih (sic!) razloga, jerbo se skupio svakoliki vehabija, velikosrpski ekstremista, a bogami i Aida Ćorović, pa iz svih raspoloživih oruđa pucaju u pravcu dotičnog vozila i dotičnog putnika u njemu. Na ovakvu, po mom mišljenju, retko viđenu logičku bravuru, novinar konstatuje da je obeležavanje muftijinog automobila tako upadljivim tablicama samo po sebi ugrožavanje bezbednosti onoga ko se vozi u tako „kamufliranim“ kolima, na šta lični Zukorlićev klimoglavač iznese sledeću konstataciju koju ću, zbog količine ingenioznosti, citirati od početka do kraja: „Nije, upravo suprotno, stručnjaci za bezbjednost su ga savetovali da to uradi. To je, takođe, mjera bezbjednosti!“ Moram da priznam da mi se posle ove rečenice smračilo pred očima, osećala sam se kao u filmu „Matriks“, pred očima mi se rušio logički sistem, osećala sam kako se zemlja otvara i guta temelje mog klasičnog obrazovanja, kako mentalni cunami briše sve filozofe, logičare i matematičare od kojih sam, vaktile, ponešto učila o logičkim zaključcima ili ako više volite, silogizmima.

A onda, kada je prošao udarni talas i kada su misli počele da poprimaju koliko-toliko normalan tok a moje logičko rasuđivanje povratilo malo zdravog samopouzdanja, stvari su počele da se slažu, da dobijaju jasnu i doslednu logičku nit, da se puzzle nekako prirodno, sam od sebe uklapa i ja sam shvatila da cela priča, itekako, ima smisla. Pa zar se ne radi o istom čoveku koji je prošle godine na dženazi srebreničkim žrtvama, na vetrobranima svojih džipova, s prednje i zadnje strane, imao ispisanu titulu uz koju kao da je srastao, kao nokat i zanoktica, te da se o tim natpisima i do zuba naoružanim telohraniteljima ovde pričalo više nego o mrtvima na čiji smo ukop išli!? To je isti čovek koji svojim najbližim saradnicima dopušta da ga oslovljavaju sa „ekselencijo“ bez obzira što je takva vrsta etiketiranja u islamu nepoznata i, rekla bih, zabranjena i što se reč ekselencija koristi samo kao prefiks za diplomate, krunisane glave i papu! Ako grešim, molim vas, ispravite me! Biće da se narečeni a nadasve skromni i smerni muftija prepoznao u nekoj od uloga, pa je u napadu blagosti i svetosti dopustio da ga zovu ekselencijom.

To je isti onaj čovek koji je meni svojevremeno, dok smo komunicirali, u poverenju rekao da je lični prijatelj marokanskog kralja (u marokanskoj ambasadi su se iskidali od smeha kad sam, s poštovanjem, iznela tu tvrdnju), a svojim odabranim saradnicima već podugo priča da je toliko blizak prijatelj saudijskog kralja Fahda, toliko da ga ovaj nosi na leđima, ushićen što ga pohodi MUFTIJA. Naravno, to je onaj čovek čiji batinaši uzurpiraju Novi Pazar, lome izloge neistomišljenika, pucaju na ljude, pokušavaju da otmu imovinu bošnjačke kulturne tradicije, to je onaj isti čovek čiji doktori nauka i „intelektalna elita“ najprimitivnijim, sokačarskim jezikom pljuju, lažu, munafiče i vređaju svakog ko se drzne da kaže jednu reč protiv playboya obučenog u versku odoru. Da, to je onaj isti dasa koji mi je pre tri i po godine, kad sam mu preporučila malo skromnosti i poniznosti ako hoće da povrati paralelnu Islamsku zajednicu, rekao da ja ne razumem ovaj narod i da „ovi seljaci vole skupa kola“. Jeste, isti je to verski vođa koji ne vidi ništa loše u otvaranju streljana, u vežbanju ubijanja a sve sa opravdanjem da „naš narod voli oružje“ i isti onaj koji je od verske zajednice na čijem je čelu napravio svoje privatno preduzeće koje inkasira milone eura godišnje.

Priznajem da mi je posle toga trebalo malo utehe, trebalo mi je da posložim stvari u glavi i da obnovim mehanizme zaštite, pa kada me savlada primitivizam i bahatost koja mu je imanentna, uzmem i iščitavam Konstantinovićevu Filosofiju palanke, jer on je odavno sve o tome napisao, secirao, raskrinkao, upozorio i zaćutao nad tolikom provalijom koju je uspeo da sagleda i dokuči. A pošto sam ovu priču započela poslovicom, možda bih poslovicom mogla i da je privedem kraju. Naime, naš narod veli da niko čoveka ne može da obruka koliko on može samoga sebe. Bojim se da u ovoj tužnoj priči bruka i jad jednog čoveka nisu samo njegova bruka i jad, da bruku dele svi oni koji podržavaju ovo ludilo, da je jad jednako veliki i da pripada onima koji ovakvog čoveka tapšu po ramenu, koji klimaju glavom i rade razne smetlarske poslove u njegovo ime, koji pristaju da budu gurnuti u moralni kal i da za to još ljube ruku onoga ko im drži glave u blatu...

Palanka i zla kob koja je prati uzimaju danak - ovo je kloaka koja bazdi po hipokriziji, neznanju i nemoralu, ovde je sreća ako se uguraš za red u narodnoj kuhinji, ovde polupismeni bravi kroje pravila ponašanja i življenja, mediokriteti i intelektualno impotentni štancuju kulturu ruralne džamahirije u kojoj će jedno neiživljeno seljače konačno izlečiti svoje komplekse s kojima teško izlazi na kraj... Ali, ko mari - važno je da Muamer Zukorlić, konačno, dosanjava svoj san i vozi besnog džipa na čijim tablicama stoji TITULA; titula - srasla tešnje i bešnje nego sopstvena mu koža; titula - koju od brata više voli; titula - kojom, radosno, zamenjuje čak i vlastito ime... I zato, uskliknimo s ljubavlju - dole Muamer, živeo MUFTIJA!

Vezani tekst - FOTO/MUFTY ZA MUFTIJU: Muamer Zukorlić na novi BMW okačio tablice sa svojom titulom

Vezani tekst - SRAMOTA U SREBRENICI: Dok narod tuguje, muftije se šepure u bijesnim BMW-ima

E-novine/DEPO PORTAL/a.k.