Piše: Predrag Lucić (Radio Slobodna Evropa)


BORIS TADIĆ: Gospodo, želim vam dobrodošlicu ovde u Karađorđevu i nadam se da nemate prigovora na izbor ovog mesta za naš današnji lepi i konstruktivni trilateralni sastanak.

ABDULLAH GÜL: Baš lijepo mjesto. Što bih imao prigovora...

BAKIR IZETBEGOVIĆ: A što ne bi imo, crni Avdo?! Prvo i prvo, mjesto se zove po srpskom razbojniku koji je digo ustanak protiv Otomanskog Carstva i njegovog pravnog poretka...

NEBOJŠA RADMANOVIĆ: Kome si reko da je razbojnik?

IZETBEGOVIĆ: Tebi nisam ništa reko.

RADMANOVIĆ: Čuo sam ja, čuo...

IZETBEGOVIĆ: Jašta si nego čuo kad prisluškuješ. Đe nećeš čut?!

TADIĆ: Šta je bilo, drugari? U čemu je problem?

RADMANOVIĆ: Ovi Turci se nešto domunđavaju, pa kažu da je Karađorđe bio razbojnik.

IZETBEGOVIĆ: Ja sam onako, iz historijske perspektive, primijetio da je dotični narušavao javni red i mir u jednoj međunarodno priznatoj pravnoj državi...

TADIĆ: Pa dobro, ljudi, jesmo se lepo dogovorili da nećemo da sipamo so i biber na istorijske rane...

RADMANOVIĆ: Ne sipa Bakir so i biber. On bi prosuo benzin, pa zapalio...

GÜL: S ekonomskog gledišta je potpuno neodrživo da u uvjetima svjetske energetske krize pomažemo zemlju u kojoj odgovorni ljudi prosipaju benzin.

IZETBEGOVIĆ: Ma niko ne prosipa benzin, to se samo tako kaže, onako metaforički...

GÜL: A ja tebi sad metaforički kažem da neću da prosipam pare na vaše metafore.

IZETBEGOVIĆ: Što, bolan, nasjedaš na ove kaurske finte...

RADMANOVIĆ: Evo, čuli ste ga... Ovo je direktan udar na Republiku Tursku kao sekularnu državu.

IZETBEGOVIĆ: Ej, nemoj ti, Nešo, matere ti, da braniš Tursku od mene. Što je nisi branio od Karađorđa kad ti je toliko stalo do nje?!

TADIĆ: Nemojte, ljudi, pobogu, da se hvatamo u te istorijske zamke. Ponašajmo se u ovom lovištu viteški, ko gospoda lovci, a ne ko gonjena divljač. Jesam li ovo lepo reko?

GÜL: Baš lijepo.

Glogov kolac

ŽELJKO KOMŠIĆ: Ej, znate li vi, raja, koliko je drug Tito ovdje odstrijelio životinja?

RADMANOVIĆ: Sreća što ovdje nema Hrvata, pa se niko neće uvrijediti što si ih nazvo životinjama.

KOMŠIĆ: Kako nema Hrvata? A šta sam ja?

RADMANOVIĆ: Kakav si ti Hrvat? Znaš ti šta je za tebe naš Mile Dodik? On je za tebe onaj, kako se zove, onaj... Zrinski Frankopan.

KOMŠIĆ: Šta, bolan, lupetaš, kad se ne razumiješ u Hrvate?! Zrinski i Frankopan nisu jedna ličnost nego dvije.

RADMANOVIĆ: Eto, kažem ja... Taj Zrinski Frankopan je podvojena ličnost ko i ti. Ti si dobar Hrvat samo za Muslimane, a za Hrvate si samo dobar Musliman, ako to uopšte postoji.

IZETBEGOVIĆ: Šta si to reko?!

RADMANOVIĆ: Reko sam da je Komšić dobar čovjek, toliko dobar da nije svoj.

TADIĆ: E izem ti tog Zrinskog Frankopana... Popeli ste mi se na vrh glave s tom vašom istorijom. Možete li vi uopšte da razgovarate o budućnosti?

KOMŠIĆ: O kakvoj budućnosti da razgovaramo na mjestu gdje su Milošević i Tuđman dijelili Bosnu i Hercegovinu?!

RADMANOVIĆ: Pa šta fali takvoj budućnosti?

IZETBEGOVIĆ: Evo, čuli ste ga! Pa vidiš li ti, crni Avdo, s kim mi živimo?!

GÜL: Vidim, vidim, ali zajednička budućnost u Evropskoj Uniji je naš imperativ.

TADIĆ: Tako je, kolega. Mi smo došli na ovo mesto da pokažemo celom svetu da se može i drugačije nego do sada, da skinemo to nekakvo prokletstvo s ovog prostora i dajte, molim vas, da u tom duhu svi budemo konstruktivni.

KOMŠIĆ: Pa i ja sam za to da se skine prokletstvo, da se obračunamo sa zlim duhovima i vampirima prošlosti...

TADIĆ: Lepo rečeno, ali nemojmo da to ostane samo na rečima.

RADMANOVIĆ: Dajte onda glogov kolac, pa da se s vampirima obračunamo ko što Bog zapovijeda...

Literarna sekcija

IZETBEGOVIĆ: E znao sam da će ovo da završi na Andriću, jeb...

KOMŠIĆ: Kakav Andrić, ko govori o Andriću?

IZETBEGOVIĆ: Kolac, kolac govori! Čito sam ja lektiru i znam ja čim se spomene kolac, šta se time insinuira!

GÜL: Nemojmo, gospodo, o insinuacijama. Bavimo se realnom politikom, molim vas. Ko vam je taj gospodin Kolac i zašto ga uplećete u ovaj razgovor?

KOMŠIĆ: Ne zove se on Kolac, nego Ivo Andrić.

GÜL: Dobro, ko je taj Andrić?

KOMŠIĆ: On je naš bosanskohercegovački nobelovac. Rodio se u Dolcu, kod Travnika.

IZETBEGOVIĆ: Šteta što nije i završio na kolcu kod Travnika.

GÜL: Kakve veze ima taj bosanski nobelovac sa kolcem? Šta je dobio Nobelovu nagradu za tesarstvo?

RADMANOVIĆ: Nije on bosanski nobelovac nego srpski. I nije dunđer nego pisac. Srpski pisac.

KOMŠIĆ: Nije nego bosanskohercegovački, po rođenju Hrvat iz Bosne.

RADMANOVIĆ: Jak Hrvat, silan Hrvat, takav ko i ti. Razlikujete se samo po tome što se on nije poturčio.

IZETBEGOVIĆ: Nego posrbio.

KOMŠIĆ: Šta lupaš, Bakire?! Andrić je bio i ostao Bosanac.

RADMANOVIĆ: Kakav Bosanac?! Nemoj ti meni te integralističke podvale! Bosanci su vaša sarajevska izmišljotina.

IZETBEGOVIĆ: Nije Andrića izmislilo Sarajevo nego Beograd!

KOMŠIĆ: Bakire, bolan...

TADIĆ: Vi, ljudi, stvarno niste normalni. Pa nije ovo sastanak literarne sekcije nego državnika, razumete li, državnika?! Nismo došli da cepidlačimo oko Andrića i da time zamaramo čoveka iz Turske...

RADMANOVIĆ: Ako je čovjek iz Turske došo da se s nama odmori, onda je načisto prolupo. Svi idu na odmor u Tursku, a sad se on našo da ide iz nje i da dođe baš ovamo.

IZETBEGOVIĆ: Eh, kad bi svi Turci bili takvi...

GÜL: Hoće li mi netko napokon objasniti u čemu je problem s tim vašim nobelovcem?

KOMŠIĆ: Pa baš u tome što je naš nobelovac.

IZETBEGOVIĆ: E moj, vala, nije...

GÜL: Ti, Bakire, onda nemaš nobelovca?

IZETBEGOVIĆ: Imam, kako ne bih imo...

KOMŠIĆ: Gdje ti je i koji ti je?

IZETBEGOVIĆ: Onaj mi je naš...

KOMŠIĆ: Koji naš? Ja nemam drugog.

IZETBEGOVIĆ: Naš, bolan, naš... Nije moj i tvoj nego moj i Abdulah-efendijin.

GÜL: Koji je to moj i tvoj?

IZETBEGOVIĆ: Pa Orhan Pamuk, predsjedniče.

GÜL: Ako si ti, Bakire, Armenac, ja – da te obavijestim – evo nisam.

IZETBEGOVIĆ: Kakav Armenac? Pa Orhan Pamuk je naš, Turčin.

GÜL: Jest, ko što je i taj vaš Andrić Bosanac.

KOMŠIĆ: Bakire, bolan, došli smo ovdje da sačuvamo cjelovitu Bosnu, a kako smo krenuli, pocijepat ćemo i Tursku...

GÜL: E vala, nećete. Ja hitno moram kući. Javili su mi da je srušen spomenik tursko-armenskom pomirenju.

TADIĆ: Pa šta ćeš sad da radiš?

GÜL: Da ga dignem.

TADIĆ: Je li u vazduh?

*** "Bilo opet u Karađorđevu" satirički je pogled na sastanak predsjednika Srbije i Turske i članova bh. predsjedništva u Karađorđevu 26. aprila 2011.

(BLIN MAGAZIN/tg)