Jedan od najvećih srbijanskih glumaca, Slavko Štimac, u nisku svojih rola dodao je i ulogu Veska u filmu „Neprijatelj" reditelja Dejana Zečevića. U razgovoru za Press, Štimac govori o ovom filmu kao vanvremenskoj priči o manipulaciji ljudima.

- Film „Neprijatelj" ima ambiciju da bude jedna univerzalna priča o tome šta manipulacija među ljudima može da uradi, te šta vešti ljudi mogu da urade i kako će od nekakvog normalnog odnosa da nastane neprijateljstvo. Da li ima većeg poniženja za ljudsko biće nego da ubije drugo ljudsko biće? U ime čega? U ime vrlo čudnih i apstraktnih stvari. Film ima jednu duboku antiratnu poruku - govori Štimac za Press.

Smatrate li da je celo društvo žrtva manipulacije?

- Da i to velike. I to ne samo ovo naše društvo, već je to situacija na svetskom nivou. Uopšte nemojte da mislite da se nekakve političke korektnosti i oficijelne istine nešto razlikuju od države do države. Molim vas, pogledajte - ceo svet je takav. Činjenica je da je tako, i tu ne treba mnogo mudrosti. Dovoljno je da se zagrebe malo po površini, ode na internet i da se paralelno pročitaju razne vesti, od onih takozvanih glavnih medija pa nadalje, i da se vidi u kojoj meri je sve cenzurisano i kontrolisano. Ne verujem da se društvo u Srbiji u tom smislu razlikuje od ostalih društava.

Na koji način običan čovek može doći do istinite i tačne informacije?

- Danas je veliki problem što samo loše vesti stižu u medije. Smatram da zbog toga prava istina stigne do veoma malog broja ljudi. Međutim, postoji internet, na kojem se putem raznoraznih foruma može uspostaviti privatna komunikacija među ljudima, na koju zvanične strukture ne mogu da utiču. Zbog toga je autoritet takozvanih glavnih medija potpuno poljuljan, jer zvanične informacije više niko ne doživljava ozbiljno zato što se, putem interneta, javljaju ljudi direktno sa lica mesta i šalju potpuno pouzdane informacije o aktuelnim događajima. S druge strane, tu su i oficijelne i zvanične „istine" koje se uopšte ne podudaraju sa njima. Na širem nivou imamo za to medije i čitave mašinerije koje bi da nas ubede u neke istine koje to nisu. I to je tako još od devetnaestog veka, preko Prvog i Drugog svetskog rata...

Kako komentarišete estradizaciju javnog života u Srbiji?

- Učešće mojih kolega u reality i estradnim sadržajima objašnjavam ekonomskim razlozima, jer se takav angažman novčano nagrađuje, ali nisam razgovarao sa njima o tome. S druge strane, uvek postoje ljudi koji vole da skrenu pažnju na sebe. Pretpostavljam da su im to motivi. Ne znam šta bih drugo rekao o takvim programima, jer ih ne pratim, ne gledam, ali znam da postoje, jer je očigledno da čovek ne može da pobegne od toga. Dva minuta toga nisam pogledao jer mi je sama ta ideja potpuno strana.

Kako se u Srbiji danas živi?

Situacija je teška i uočljiv je potpuni slom moralnih i svih drugih sistema vrednosti. Nema šta da mislim o situaciji u zemlji, ja delim sa svojim sugrađanima tu situaciju. Jeste, stvarno je teško.

Koji su, po vama, glavni krivci za ovakvo stanje?

- Pretpostavljam da je doprineo i spoljni i unutrašnji faktor. S tim što je unutrašnji faktor veoma bitan. Kad bi ljudi malo više voleli sredinu i Srbiju u kojoj žive i malo im više bilo stalo do nje, a ne samo do svog ličnog interesa, sve bi bilo bolje. Ono za šta se prodaju i govore da jesu, kada bi malo primenili u stvarnosti, čini mi se, da bi se stvari pokrenule sa mrtve tačke. Sami ljudi su pomalo... ne znam, kad krenem ulicom i vidim sve to smeće, ne znam šta da kažem. Stalno oko svoje zgrade skupljam neke bačene flaše, pikavce, opuške, sitnice. Ne znam o čemu je tu reč - o apatiji, mentalitetu, nevaspitanju. Nije sve ni do političara, i samo ponašanje naroda doprinelo je svemu ovome. Ali i svest naroda bi trebalo da doprinese da dobijemo drugu vrstu vođa. Ima i toga. Danas nam je ta vrsta patriotizma potrebna - da sredimo svoje živote, očistimo svoja dvorišta, bilo da je reč o stambenoj zgradi ili privatnoj kući. Da se ne bavimo Gadafijem i svetskom krizom, već sami sobom.

(Press/md)