Šta je meni, to znam. Ali, šta je vama - započinje svoj tekst za Radar Gorčin Stojanović, poznati beogradski reditelj, inače rođen u Sarajevu.

Njegov tekst prenosimo u nastavku, u izvornom obliku:

- I zbilja – šta je vama? Zašto vas plaši govor o onom što se dogodilo 11. jula 1995? O onom o čemu je, u neki ponoćni sat, u ključnoj demokratskoj ustanovi ove zemlje, ima tome skoro petnaest godina, donesen dokument o osudi jednog zločina na način kako je utvrđeno presudom Međunarodnog suda u Hagu? Zašto vam je problem osuditi zločin? Zašto sebe ubeđujete da se to nije dogodilo? Zašto govorite kako je to „mit“?

Jeste, dogodilo se. Neki ljudi, pojedinci, smislili su, naredili i izvršili zločin. Pobili su nekoliko hiljada muškaraca zato što su ti imali imena i prezimena koja upućuju na određenu nacionalnu pripadnost. Kako se to zove? Rodomorstvo? Pa da. Možete koristiti i onu latinsku složenicu. Toliko latinskog znate. Ako ništa, igrate šah, pa znate šta znači slogan međunarodnog šahovskog bratstva – Gens una sumus. Jedan smo rod. Jer jesmo, volens-nolens. Hteli, ne hteli, ljudi smo. I ljudski je ožaliti nekoliko hiljada pomorenih ljudi, kao što je ljudski žaliti decu i njihovog čuvara. Ljudi smo, žalimo.

Ti ljudi pobijeni su u vaše ime? Ne, nisu. Pobijeni su u ime jednog naroda kojem vi pripadate. Ili ne pripadate, to je stvar vašeg osećanja. Zločinci su uzeli sebi za pravo da nastupaju u ime cele jedne zajednice, kao da je tako nešto moguće, kao da ih je narod izabrao, odredio im cilj i rekao – izvršite zločin. Nije. Nijedan narod to nikad nije učinio, niti će učiniti, to mogu samo pojedinci koji svoje pojedinačno zlo pravdaju nekom opštošću. Narodi, hajde da verujemo – zaslepljeni, pristaju na to. Pa se posle otrezne. Sve što je potrebno je kazati – osuđujemo zločin rodomorstva, pa makar i na način kako je to utvrđeno presudom Međunarodnog suda u Hagu. Žalimo žrtve. Nikad i nikom nije trebalo da se dogodi, ali se dogodilo. Žao nam je. Što je to tako teško?

Šta je vama, dakle, jedanaesti juli?

Dan sećanja. Možete ne prihvatiti taj neobavezujući međunarodni datum, kao što, uostalom, gotovo svaki dan jeste dan nečega ili sećanja na nešto, i u toj inflaciji memorijalnih dana možda se gubi smisao tog podsećanja, možda iščili i ono što vam je ranije bilo važno, dan pobede nad fašizmom ili dan oslobođenja vašeg grada, ali to već sad jeste i vaš dan sećanja, baš zato što ga poričete. Političari se poigravaju s tim stvarima, ali vi ste, valjda, dovoljno pametni da znate da ti tipovi imaju svoje agende, svoje taktike, svoje igre. Vi ne igrate nikakvu igru, vi ste ozbiljan, odgovoran, trezven čovek. Imate empatiju, videli smo. Umete da se snuždite nad tuđom nesrećom. Lepo igrate šah. Jeste, kolega je bolji, ali uzmete i vi neku partiju. Jedan ste rod, zajedništvo vam je blisko. Igrate šah zato što vam ta igra omogućava da svoju pamet stavite u službu osvajanja polja na tabli, a ne teritorija u zbilji, igrate se topovima, konjicom, pešadijom, kraljevima, razmišljate, predviđate, razvijate logiku. A posle, ljudski žalite nesreću. U svoje ime. Niste je prouzročili i nemate opravdanje za one koji jesu. Oni su zločinci. Vi niste. Tačka.

I šta je onda problem reći da se u Srebrenici, 11. jula 1995, dogodilo masovno ubijanje ljudi drugog roda? Rodomorstvo. Genocid - piše u autorskom tekstu.

(DEPO PORTAL/mm)