Izvor: Al Jazeera Balkans

Autor: Ivan Trajković

(Tekst prenesen u izvornom obliku)

Iako je ruski predsednik Vladimir Putin na početku ruske agresije na Ukrajinu u februaru najavljivao da će „sve biti gotovo za manje od 100 dana“, te samu agresiju pravdao navodnom zaštitom ruskog stanovništva, osam meseci kasnije je jasno da će sukob trajati godinama, ako se u međuvremenu ne pronađe diplomatsko rješenje.

Putinove neskrivene ambicije da obnovi (barem djelimično) nekadašnji SSSR, a pod kapom Ruske Federacije i saveza zemalja članica BRICS-a, te željom da bude „vođa svih Rusa“, neodoljivo podsećaju na najveću grešku sovjetskog rukovodstva – rat u Avganistanu, koji je na kraju doveo do bankrota i raspada SSSR-a, ali i do kraja Hladnog rata.

Mnogi žale sa SSSR-om

Odlazak poslednjeg lidera Sovjetskog saveza, Mihaila Gorbačova, stavlja tačku na veoma buran period ruske istorije. U zavisnosti iz kog ugla se gleda, mnogi ga smatraju čovekom koji je svet spasio nuklearnog rata i globalne katastrofe. Drugi smatraju, uključujući tu i Putina i mnoge sadašnje i nekadašnje ruske političare, da je Gorbačov značajno oslabio položaj Rusije na svetskoj sceni, te da je nakon pada Berlinskog zida prepustio SAD-u i njenim saveznicima u NATO-u liderstvo u svetu, naročito kada je vojna moć u pitanju.

Vladimir Putin je od svog dolaska na vlast u više intervjua govorio o raspadu nekadašnje države, nazivajući ga „istinskom tragedijom“ za ruski narod. Putin, kao nekadašnji funkcioner KGB-a, svakako smatra raspad Sovjetskog saveza i svojom ličnom tragedijom – nakon zvaničnog gašenja KGB-a u decembru 1991, Putin je narednih godinu i po dana bio praktično bez posla i živeo od takozvane „veteranske penzije“, koja je u to vreme iznosila 80-ak dolara mesečno.

Putin je početkom 1989. prebačen sa svog komandnog mesta u Dresdenu u Istočni Berlin, kako bi kao iskusni agent i potpukovnik službe pomogao u uništavanju materijala koji se gomilao punih 17 godina

Putin do današnjeg dana brani svog nekadašnjeg poslodavca, a u jednom intervjuu je naveo i da „nikada nije čitao knjige i izjave ruskih disidenata, jer su oni izdajnici Rusije“. Iako zapadni analitičari ovakve „izlive patriotizma“ pre svega pripisuju propagandi koja Putina prati još od prvih funkcija u Sankt Peterburgu, i koja ga decenijama predstavlja kao „velikog patriotu i zaštitnika pravoslavlja“, sva je prilika da ruski lider i danas iskreno žali za danima provedenim u KGB-u. I ne samo on – mnoge od njegovih kolega iz „Četvrtog odeljenja“, koje se bavilo spoljnim poslovima i međunarodnom politikom, takođe danas navode KGB kao „najveću obaveštajnu silu u svetu tog vremena“. Mnogi od njih su, ne slučajno, tokom devedesetih postali biznismeni, političari i lokalni funkcioneri, pre svega zahvaljujući svojim ranijim vezama u službi, kao i poznanstvu sa samim Putinom.

’Srušimo ovaj zid’

Sam Putin je iz prve ruke bio svedok pada Berlinskog zida – stanica KGB-a je bila u zgradi udaljenoj samo tri kilometra. Putin je početkom 1989. prebačen sa svog komandnog mesta u Dresdenu u Istočni Berlin, kako bi kao iskusni agent i potpukovnik službe pomogao u uništavanju materijala koji se gomilao punih 17 godina.

Putin je pre toga u Kremlj uputio čak pet depeša kako bi sprečio uništavanje dokumentacije – nije dobio nikakav odgovor, jer je vrhu Komunističke partije, kao i vrhu KGB-a bilo jasno da je sovjetskim ambicijama u Evropi došao kraj.

Bila je to i kulminacija niza pregovora i sporazuma između SAD-a i SSSR-a, koje su tokom godina vodili predsednici Ronald Reagan i Mihail Gorbačov.

„Srušimo ovaj zid, gospodine Gorbačov“, rekao je Reagan u svom istorijskom govoru u Berlinu 1987. Samo dve godine kasnije, zid je i zaista pao, a Varšavski pakt je prestao da postoji. Već do kraja devedesetih, nekadašnje zemlje istočnog bloka će postati članice novog saveza – Evropske unije.

Prvi ’proxy’ rat modernog doba

Desetogodišnji rat između Sovjetskog saveza i Avganistana je samo ubrzao ove procese. Rat u kome je učestvovalo gotovo 30 odsto odraslog stanovništva Avganistana se od par godina razvukao na celu jednu deceniju. Bio je to i prvi „proxy“ rat modernog doba, gde se interesi velikih sila materijalizuju u trećim zemljama. Drugi veliki sukob ovog tipa je bio rat u Jugoslaviji, gde je svaka od nekadašnjih država članica imala svoje „sponzore“ među velikim silama.

Avganistan nije bio izuzetak – oružje, opremu i druge resurse su dopremali SAD, Velika Britanija, Kina, Saudijska Arabija i Pakistan. Na drugoj strani je bio samo Sovjetski savez, koji je u rat ušao držeći se „Brežnjevljeve doktrine“. Ova doktrina, dominantna tokom sedamdesetih godina, propagirala je teoriju da je bilo kakva pobuna u komunističkim zemljama direktna pretnja Kremlju i samom SSSR-u.

CIA je u to vreme procenila da je SSSR na rat u Avganistanu potrošio najmanje 70 milijardi dolara, ekvivalent današnjih 350 milijardi dolara. Više od 100.000 sovjetskih vojnika je učestvovalo u ratu, uz najmanje 15.000 žrtava

Na početku sukoba, 1979. godine, sovjetski vojni planeri su smatrali da većinom ruralno avganistansko stanovništvo, sa slabom vojskom i bez velikih resursa, ne može pružiti veći otpor, te da će invazija trajati najkasnije do proleća 1981. Rat je, ipak, završen tek u februaru 1989.

Henry Kissinger, američki diplomata i političar, početkom devedesetih je otkrio da je SSSR već početkom 1988. godine bankrotirao, te da je dobijao tajne zajmove od međunarodne zajednice, kako bi se izbegla masovna pobuna građana, ali i vojnog vrha, koji je imao pristup nuklearnom oružju. Američka obaveštajna agencija CIA je u to vreme procenila da je SSSR na rat u Avganistanu potrošio najmanje 70 milijardi dolara, ekvivalent današnjih 350 milijardi dolara. Više od 100.000 sovjetskih vojnika je učestvovalo u ratu, uz najmanje 15.000 žrtava. Vojni istoričari napominju i da je  praksa Kremlja u to vreme bila da se vojni gubici drastično umanjuju – najverovatnije je da je u Avganistanu život izgubilo oko 37.000 sovjetskih vojnika.

Više od dva miliona civila je raseljeno tokom decenije rata, a najveći broj njih se preselio u Pakistan i Iran. Oko 1,7 miliona avganistanskih civila je trajno napustilo zemlju.

Da li se historija uvijek ponavlja?

Dvadeset tri godine nakon pada Berlinskog zida, Rusija je opet na suprotnoj strani u odnosu na SAD i EU. Gotovo 12 miliona Ukrajinaca je napustili zemlju, bežeći od ruskog bombardovanja. Još oko dva miliona građana je interno raseljeno, pre svega iz pograničnih krajeva zemlje.

Kao i nekada u Avganistanu, i na strani Ukrajine je široka međunarodna koalicija koja dostavlja pomoć u oružju, kao i u hrani i drugim resursima. Više od 40 zemalja, uključujući sve zemlje EU i članice grupe G7, a na prvom mestu SAD, od samog početka agresije neprekidno šalju razne vidove pomoći. Na drugoj strani je samo Rusija, a mnogi smatraju – samo Putin i najbliži saradnici.

Ekonomski stručnjaci u Berlinu i Londonu smatraju da Putin, za razliku od Gorbačova, ima jedan veliki adut – energiju... Evropske ekonomije su beležile rekorde u sektoru industrije, pre svega zahvaljujući izuzetno jeftinom gasu i nafti iz Rusije

Prema nezavisnim istraživanjima, gotovo 67 odsto građana Rusije se protivi ratu u Ukrajini. Svoje neslaganje ne mogu i javno da iznesu jer je donet čitav niz zakona koji svaku javnu kritiku rata i politike samog Kremlja svrstavaju u „neprijateljsku stranu aktivnost“. Takođe, i čitav niz međunarodnih sankcija je doveo do toga da veliki broj stranih kompanija, brendova i fabrika napusti Rusiju, a najmanje 50.000 Rusa je zbog toga izgubilo posao. Situacija je takva i da ruske aviokompanije, suočene sa strogim sankcijama u aviosektoru, vraćaju u upotrebu stare avione domaće proizvodnje, jer delova za servisiranje američkih i evropskih letelica – nema.

Hoće li i Rusija bankrotirati?

Da li će Rusija bankrotirati, kao SSSR osamdesetih? Ekonomski stručnjaci u Berlinu i Londonu smatraju da neće, jer Putin, za razliku od Gorbačova, ima jedan veliki adut – energiju. Tokom devedesetih godina, te ranih dvehiljaditih, evropske ekonomije su beležile rekorde u sektoru industrije, pre svega zahvaljujući izuzetno jeftinom gasu i nafti iz Rusije. Mnoge velike korporacije, pre svega Nemačke, svoje su dugoročno poslovanje planirale na osnovu „sigurnih“ i jeftinih energetskih sirovina iz Rusije.

Početkom rata u Ukrajini, ceo ovaj sistem „gotovo besplatne“ energije je nestao, skoro preko noći. Kremlj je odmah zatražio i da se sve dalje isporuke gasa stranim zemljama naplaćuju u rubljama, kako bi zaštitio domaću valutu. Sporazum postignut sa Kinom, koja će kupovati velike količine energenata do 2024. godine je, barem privremeno, spasio Kremlj od velikih ekonomskih oscilacija, barem na unutrašnjem planu. Rusija se suočava i sa zamrzavanjem svojih deviznih sredstava širom sveta, a sankcije su uvedene čak i ruskim sportistima.

Pomoć se razlikuje u odnosu na čin i vreme provedeno na ratištu, i kreće se od milion i po rubalja – oko 20.000 dolara, sve do pet miliona rubalja za porodice poginulih članova Garde – što je oko 80.000 dolara

Uz sve ovo, unutar zemlje praktično da više nema nezavisnih izvora informacija – nezavisni mediji su ugašeni, čak i mali lokalni internet portali. Na velikim državnim medijima, kako to obično biva, „situacija je nikad bolja“, a iz sata u sat se izveštava o velikim uspesima ruskih jedinica u Ukrajini. I kao nekadašnji sovjetski Kremlj, i ovaj današnji je veoma sklon umanjivanju sopstvenih ratnih žrtava – zvaničnih ruskih podataka gotovo i da nema, ali vojni komentatori unutar zemlje navode cifru „manju od sedam hiljada“. Komanda NATO-a ruske gubitke procenjuje na najmanje 15.000, dok ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski navodi i cifre iznad 40.000 ruskih vojnika.

Iako u svim vojnim sukobima svaka od strana zvanično umanjuje svoje gubitke, simptomatično je i to da je Putin proteklih meseci potpisao nekoliko ukaza o pomoći porodicama poginulih vojnika. Pomoć se razlikuje u odnosu na čin i vreme provedeno na ratištu, i kreće se od milion i po rubalja – oko 20.000 dolara, sve do pet miliona rubalja za porodice poginulih članova Garde – što je oko 80.000 dolara.

(AJB/DEPO PORTAL/am)