Izvor: Al Jazeera Balkans
Piše: Bojan Tončić
Tačno, prošlo je svih 30 godina od početka opsade Sarajeva, mogao bi da glasi odgovor na zapitanost u karakterističnom grobljanskom fatalizmu, u istinski amoralnoj neosetljivosti za patnje drugih; već tri decenije uzgaja se diljem Srbije novo pomirenje – sa vlastitom nečistom savešću koja se tretira kao elementarna nepogoda. Ne kao lična odluka – ne očekujmo previše – da se bude deo anticivilizacijskog, nečovečnog projekta.
Ne čuje se ni reč o žaljenju.
U realnosti svakodnevnice zadušnička dijagnoza zvuči i kao prozirna analiza uspeha, opijenost moćnog, bahatog zlikovca dokazanom podrškom saučesnika i talaca. O predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njegovim zaokruživačima je reč, o njegovoj konstataciji: “Ono što je važno za zemlju je da je uticaj ukrajinske krize bio ogroman na rezultate izbora, i vidi se da se Srbija dramatično pomerila udesno…” Tako uoči ove godišnjice odsustva stida govori cinični vlasnik sudbina, demonstrirajući snagu poganim jezikom i facijalnim grčem.
Znajući da je realizator rata mirnodopskim sredstvima, znajući i to da je Srbija otišla udesno taman koliko je on hteo, utemeljujući svoje filijale, dajući pravo građanstva svakovrsnom ološu spremnom da ga pouzdano služi. I to da je agresiju na Ukrajinu upotrebio patološkom putinizacijom i homogenizacijom oko milionskih konzerviranih zaliha svakovrsnih đakonija i manipulativnim flertom sa ostacima sprženih matičnih ploča u glavama potencijalnih konzumenata.
Na tridesetogodišnjicu početka ubijanja jednog grada besmisleno je govoriti o navodnom skretanju agresora koji je, eto, otišao udesno, a mentalno se nije ni pomerio od rovova i baterijskih formacija iznad Sarajeva. Iz kojih je dejstvovala desnica kojoj je suštinski pripadao srbijanski predsednik. Kao skupina ratnih zločinaca i neljudi.
A ko zna, možda se može i desnije, možda se uzgajaju nova 63, ili 72. brigada, ima nešto i aviona, desperadosa za vikend – ratovanje nije manjkalo; možda se priprema novi obračun sa razumom, a da stari nije ni prestajao. Opasna destrukcija je već na delu, politička igrarija u kojoj je kreator spreman da učini sve ne bi li, uz pomoć prekodrinske bratije, ometao bilo kakav progres. Ne bi li se, onako terapijski, ispoljila gubitnička frustracija.
Nije nada racionalna kategorija, nije joj bilo mesta u iole respektabilnoj percepciji započetog raspada zajedničke države, ipak je postojala, ipak je pristojan svet šaptao i prikrivao sumnju (“Neće valjda”). Dok se činilo da su u Hrvatskoj ubijanja nezaustavljiva, čuli su se glasovi protiv. Na koncertu “JUTEL za mir” 28. jula 1991. Milan Mladenović je pevao “Ovo je zemlja za nas/Ovo je zemlja za sve naše ljude/Ovo je kuća za nas/Ovo je kuća za svu našu decu” i “Zabranjujem/Sve one zamke vaše podlosti…/Ovo ne sme biti kraj”, ali je važnije bilo šta misle oni koji odlučuju.
Već u oktobru 1991. srbijanski vojni izaslanik Radovan Karadžić, danas robijaš na doživotnoj, kaže Gojku Đogu, piscu koga je Medaljom za zasluge odlikovao Aleksandar Vučić: “Oni moraju da znaju, oko Sarajeva ima 20 hiljada naoružanih Srba, pa oni nisu normalni, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će nestati hiljade Muslimana. (…) Ja ću sad morati njima otvoreno da govorim, ljudi, nemojte se zajebavati, u BiH ima tri-četiri stotine hiljada Srba naoružanih. Plus Armija i tehnika. Šta vi mislite da se možete odbraniti ako dođe do rata”.
A kolega pesnik potpaljuje: “Gdje će on ratovat, gdje on misli, u Sarajevu da otvori rat, jel on lud čovjek. Ja mislim njih upravo, ako otvore rat treba stući do koljena!“
Pokušao je. Jezikom faktografije, odnosno haške presude: “Žalbeno veće potvrdilo je Karadžićevu nameru da učestvuje u udruženom zločinačkom poduhvatu za zločine u Sarajevu na osnovu ‘brojnih dokaza i izjava’, odnosno, nije čulo argumente koji dokazuju Karadžićevu žalbu i tvrdnju da nije nameravao da učestvuje u zločinima u Sarajevu”, saopštilo je Veće koje je donelo presudu.
Nije kraj, objašnjenje je i u presudi komandantu sestrinske srpske vojske Ratku Mladiću: “Zločini koje ste počinili među najstrašnijim su zločinima poznatim čovečanstvu, uključujući tu i genocid i istrebljivanje kao zločin protiv čovječnosti…”
Detaljan je i tužilac koji je vodio postupak protiv Stanislava Galića, još jednog ubice Sarajeva (doživotni zatvor): “Dokazi pokazuju van razumne sumnje da su sarajevski civili zaista bili meta namjernog napada snaga SRK-a. Pretresno vijeće je saslušalo svjedočenje lokalnih svjedoka koji su proživjeli razne napade na njihove dijelove grada. Napadani su dok su bili na sahranama, u kolima hitne pomoći, tramvajima, autobusima ili na biciklima. Napadani su dok su obrađivali baštu, kupovali na tržnici ili čistili gradske ulice. Djeca su bila meta napada dok su se igrala ili šetala ulicama. Napadi su uglavnom poduzimani danju. Nisu bili odgovor ni na kakve vojne prijetnje. Napadači su u većini slučajeva mogli jasno vidjeti da su se njihove žrtve bavile svakodnevnim civilnim aktivnostima. Topografija Sarajeva, s njegovim brdima i neboderima, omogućavala je pripadnicima SRK odličan vidik sa mjesta sa kojih su gađali civile u gradu...
Nastavak teksta čitajte ovdje.
(DEPO PORTAL/ad)