ANILA GAJEVIĆ/ ta ljubav je posebna

Kako je Niño ušao u moj život: Tražim izgovore da nije za mene, ali sve je uzalud...

Lifestyle 14.03.22, 13:32h

Kako je Niño ušao u moj život: Tražim izgovore da nije za mene, ali sve je uzalud...
Postoje ti neki trenuci u kojima najviše mislim na Španca, sad se u mislima pridružio još jedan Španac. Vraćam se kući i jedva čekam da ga vidim

 

 

 

 

Izvor: Muun.ba
Piše: Anila Gajević


Tek sam se vratila nakon dvomjesečnog boravka u Španiji, stalno odgađajući povratak kući, iz više razloga, ali najviše i zbog toga što mi se može i što nemam ni kučeta ni mačeta. Tako sam barem objašnjavala prijateljima u Sarajevu koji bi me pitali kad se više vraćam kući i da li sam se to ja udala ili preselila u Španiju.


Prilično sam pragmatična osoba koja voli da planira stvari u životu i malo se uspaničim kad se nešto desi mimo plana. Imala sam faza u životu kad sam se bavila mišlju da nabavim psa. Mnogo mi se sviđao mi se Cavalier King Charles Spaniel, ali nakon dugog istraživanja (jer ja uvijek prije nego što nešto uradim napravim duboko istraživanje kontaktirajući više izvora, a najviše Google) i razgovora sa vlasnicima ovih pasa, shvatila sam da bi takva odluka potpuno poremetila moj lifestyle i ne bi bio sretan na kraju ni pas a ni ja. I odustala sam od ideje da nabavim psa.


O macama nikad nisam razmišljala. Amela mi je rekla za rođendan pokloniti ribicu jer bih si sa svojom kućnom nedisciplinom mogla jedino priuštiti takvog kućnog ljubimca. I tako dok sam čekala ribicu, a najradije zlatnu koja bi mi ostvarila makar jednu želju, u moj je život ušlo baš mače. Sasvim neočekivano i sasvim neplanirano.

 

Shvatila sam da bi takva odluka potpuno poremetila moj lifestyle i ne bi bio sretan na kraju ni pas a ni ja. I odustala sam od ideje da nabavim psa


Prvojanuarska zabava na vikendici u Mokrom. Kako se nije pušilo u kući, ja bih svako malo izlazila vani da zapalim. Tri mace lutalice su ispred kuće, dvije dođu i odu, ali jedna nikako ne odlazi. Svaki put kad bih izašla, ona se probudila, sjela bi mi u krilo i lizala ruke. Pričala bih s njom, mazila je. Dočekali smo i jutro, maca je tu. Odjednom mi je sav fokus prešao na nju.


Šaljem Ameli, koja živi sa osam maca, video na kojem mi maca sjedi u krilu i liže prste, ona kaže, moraš je uzeti. Isti video šaljem Tizianu, on kaže obavezno je ponesi kući. Tiziano je vlasnik petnaestogodišnjeg psa, udomio ga vraćajući se kući iz kluba nakon partija. Kad je u decembru trebao ići sa mnom na premijeru serije La Casa de Papel u Madridu, pas mu je imao operaciju oka i morao je otkazati. Nisam bila baš najsretnija zbog toga, ali sam razumjela da bi pas teško podnio put od Marbelle do Madrida, jer ga on uvijek vodi sa sobom.


Pamtim i Slavka koji je na snimanju filma Zookeper’s Wife u Pragu plakao 24/7 jer mu je pas bio na samrti odvojen od njega u Zagrebu. Bio je toliko slomljen da sam provela cijeli dan s njim u traileru na setu kako bi mogao izvesti snimanje do kraja. Razumjela sam da je teško, ali nisam poznavala osjećaj ljubavi prema životinji. Ja je nikad nisam imala.


Kako se uvijek konsultujem sa više ljudi o svojim odlukama, a uglavnom uradim na kraju onako kako ja mislim i osjećam da treba, pitam Jasminu, vlasnicu psa, da li da ponesem macu sa sobom, ona kaže, da. Elma je pak skeptična poznavajući moj lifestyle. No, meni je osjećaj govorio da treba to da uradim. Kažu, maca bira vlasnika i ja sam u tom trenutku pomislila da mora postojati neki razlog zašto je ona baš mene izabrala.

 

Žao mi je što sam mu oduzela slobodu, trčanje i veranje po drveću, igru sa drugim macama. Razne mi misle padaju na pamet i konstantno tražim nove razloge da se rastanem sa njom


I tako ja u novu godinu uđem sa macom. Amela mi donese pijesak i hranu. Prespavam prvu noć sa tim čudnim gostom u kući, on me probudi već u pola pet ujutro, ja zatvorim vrata spavaće sobe i kažem mu, please, ja sad moram spavati. Da, saznam i da je muško i da ima pet mjeseci. Kako sam počela učiti španski, jako su mi se dopale riječi el niño (dječak) i la niña (djevojčica) i odlučim da mu dam ime Niño.


Mog španskog dječaka sa Romanije pregleda i veterinar, vakciniše i kaže da ima gljivičnu infekciju mikrosporozu. Dosadna je i dugo se liječi, moram ga kupati svaki četvrti dan i mazati Canestenom. Ja već polako padam u depresiju, počinjem sumnjati u svoju odluku i da li je meni ovo trebalo. Razmišljam kako ja uopće nisam materijal za vlasnika bilo kakvog ljubimca i kako ne bih voljela da ga učinim nesretnim. Pa još i ta infekcija.

 

Tražim izgovore da maca nije za mene. Uradim alergotest, na koji se inače u Sarajevu čeka 15 dana, ali uspijem naći brži termin jer moram donijeti odluku što prije. Trebala bih ovu macu udomiti negdje, jer ona meni remeti kompletan moj koncept. Stan mi je odjednom pun dlaka, moram ići kući da nahranim macu, kad noćim negdje drugo, moram organizovati da neko dođe, nahrani je i promijeni pijesak. Moj stan je mali, prenatrpan, maca nema dovoljno prostora da trči. Žao mi je što sam mu oduzela slobodu, trčanje i veranje po drveću, igru sa drugim macama. Razne mi misle padaju na pamet i konstantno tražim nove razloge da se rastanem sa njom.


Dolaze rezultati testa, nisam alergična ni na cuke ni na mace ni na 18 drugih alergena. Šta ćemo sad, što bi upitala Konstrakta. Dobivam drugu koronu zaredom i provodim 10 dana u kući sa macom. Upoznajem je, vidim da nije samo umiljata i mazna, ona se želi i igrati i ogrebati me i ugristi. Stan mi više nije sređen, žaluzine su pokidane, po podu su moji parfemi, kreme, toalet papir je iz kupatila završio u kuhinji, a Niño je odjednom na prozoru za koji nisam mogla vjerovati da mu može biti uopće dostupan. Tiziano kaže, to su mace, mogu skočiti i do dva metra visine.

 

Dok planiram naredna putovanja, raspitujem se za hotele za ljubimce u Sarajevu. Znam da mu fali priroda i razmišljam da mu kupim povodac i vodim ga vani. Kako je ideja o rastanku od njega sve intenzivnija, ja se sve više s njim zbližavam


Saznajem svašta, liječim mikrosporozu i njemu i sebi, sve vrijeme razmišljam o tome kako bi bilo lijepo ući u čist stan, bez dlaka, a istovremeno mu kupujem igračke, grebalice, novu hranu, grickalice… Shvatam da više novca dajem za njegovu ishranu nego za svoju. Kad mu izliječim mikrosporozu, dat ću ga udomiti, stalno mi je to u glavi. Kako ću ja otići u Španiju na mjesec? Kako ću impulsivno odlučiti da odem za vikend u Mostar? Ko će nahraniti macu, promijeniti joj pijesak, šta će on raditi sam dva dana u kući? Provodim sve više vremena u kući, kad dolazim, on me uvijek dočeka ispred vrata. Putujem na četiri dana u Beograd, on staje ispred vrata, kao da zna da me neće duže biti. Molim Beru da mi uključi video da ga vidim. Postoje ti neki trenuci u kojima najviše mislim na Španca, sad se u mislima pridružio još jedan Španac. Vraćam se kući i jedva čekam da ga vidim.


Niño je sazrio za parenje. Poludio, mjauče, skače, gleda kroz prozor, želi da izađe vani. Kažu mi da ga moram sterilisati. Veterinar ga odvodi i ja prvi put od 1. januara provodim sama nekoliko sati u stanu. Osjećaj koji prvi put osjetim. Fali mi to malo crno-bijelo stvorenje, njegova uska glavica, prelijep je. Gledam, većina maca ima okruglo lice, a on ima usko. Poseban je, umiljat, sladak. Pitam Amelu da li ona priča sa svojim macama i da li ja imam neki nezdrav pristup prema njemu, nekako ga posmatram kao osobu. Ona i deset drugih vlasnika kućnih ljubimaca mi objašnjavaju da je ljubav prema ljubimcu posebna.


Plan je bio da ga 1. aprila udomi jedan gospodin sa dvorištem koji ima više maca i veliki je zaljubljenik u životinje. Dok taj plan stoji, ja planiram kako da mu u već malom stanu napravim police da bi mogao da se penje.

 

Možda sam izgubila dio one svoje prijašnje slobode, ali sam dobila „cimera“ kakvog nisam imala nikad u životu


Dok planiram naredna putovanja, raspitujem se za hotele za ljubimce u Sarajevu. Znam da mu fali priroda i razmišljam da mu kupim povodac i vodim ga vani. Kako je ideja o rastanku od njega sve intenzivnija, ja se sve više s njim zbližavam.


Baš danas dok ovo pišem, Toniju mijenjaju avionsku kartu, zbog štrajka, od sutra na danas popodne. I kažem mu, lako je tebi. Ja bih sad to teško organizovala jer imam ono mače sa početka teksta.


Možda sam izgubila dio one svoje prijašnje slobode, ali sam dobila „cimera“ kakvog nisam imala nikad u životu.

 

(Muun.ba/DEPO PORTAL/ad)