Naš saradnik Pavle Pavlović objavio je knjigu pod naslovom "Studio BLAP - muzika za sve vremena". Priča je to o Brani Likiću, jednom od legendi koje su gradile sarajevsku muzičku scenu u njenom najsjajnijem dobu. Kantautor Likić je bio i jedan od prvih vlasnika privatnih tonskih studija na prostoru današnjeg Zapadnog Balkana. Pred mikrofonima njegovog BLAPA iskazivale su se najveće zvijezde regiona. Među njima je bio i Toma Zdravković, kojem je Brano Likić snimao i producirao predposljednji album "Dal' je moguće".
Odlomak iz knjige novinara Pavlovića opisuje kako su nastajali hitovi koji su oduševljavali nekadašnju publiku, ali oduševljavaju i (sadašnju) publiku trenutno najgledanijeg filma u regionu "Toma".
Piše: Pavle PAVLOVIĆ
Brano Likić se pričom vraća u to vrijeme.
Legendarni Salko Kič je imao poznati ugostiteljski objekat Osmice na Trebeviću. Bio je dobar prijatelj sa Tomom koji je kod njega često pjevao. Moj drug i saradnik Faruk Jažić - Fake, izvanredni muzičar i aranžer pratio je Tomu na tim nastupima. Prijateljski naklonjeni prema Tomi, Fake i Kemo (Kemal Monteno) su ga svakodnevno nagovarali da snimi novi album. Mislili su da je to važan momenat u njegovoj karijeri kada se još jednom mora dokazati kao vrhunski muzičar. Osim toga, govorili su da treba iskoristiti boravak u Sarajevu i snimiti album u BLAP-u. Naročito ga je Kemo ubjeđivao, govoreći da je to najbolji studio koji će mu sigurno donijeti sreću.
Toma je sva prijateljska nagovaranja uporno odbijao, prvenstveno što su ga nervirali protokoli velikih, državnih studija. Ali dvojac Fake i Moke nije odustajao, navaljivali su da se radi u BLAP-u zbog domaćinske atmosfere, producenta i cijele ekipe, koji su vrh profesionalizma. Trajalo je ubjeđivanje danima i na kraju Toma pristane.
Kemo je komponovao dvije pjesme, Blagoje Košanin jednu, a sve ostale Toma. Fake je napravio odlične aranžmane. Krenuli smo sa snimanjem. U studiju su svi bili živi svirači, izuzev bubnja. Koristili smo ritam mašinu Roland TR 707, valjda je to tada bilo moderno. Angažovali smo gudače Nine Verbera. Radna atmosfera se zahuktavala. Bližio se dan kada ćemo krenuti sa snimanjem glasa. U međuvremenu zvao me Oliver Mandić zbog nekog drugog posla i onako usput primjeti:
- Pričaju da snimaš Tomin album, nemoj se razočarati ako ne bude sve kako si zamislio, on je težak za rad u studiju jer nikome ne dozvoljava primjedbe.
Naravno, nisam obratio pažnju na tu opasku.
Toma je izrazio želju da snima iza ponoći, kada završi nastup u Osmicama. Već u jedanaest sati okupili smo se Fake, Kemo, Toska (Fadil Toskić) i ja u studiju. Eto Tome u pola dvanaest. Djelovao je umorno. Osim toga osjetio sam da ima tremu koju ničim nije odavao, ali neka vrsta uznemirenosti je visila u zraku. Odmah je počelo zezanje ekipe u studiju, što je Tomu malo umirilo, ali je i dalje bio ozbiljan.
- Hoćemo li probati? - pitao sam.
Toma je ušao u studio, stavio slušalice i stao pred mikrofon. Muzika sa trake je krenula. Uporno je pokušavao da dođe do boje svog glasa stalno pročišćavajući grlo. Opet i opet, ne odustaje. Trojka u studiju, Fake, Kemo i Toska, ništa ne komentariše. Ja sam znao kako se ponaša grlo i kako se ono teško oporavlja poslije nastupa. Znao je to i Toma. Ustvari, njegova želja je bila da prenese emociju i atmosferu iz kafane u studio, što je gotovo nemoguće ukoliko se ne snima u samoj kafani.
Poslije pola sata pritisnuo sam komunikacijsko dugme na mikseti i zamolio Tomu da dođe u režiju. Ušao je sa upitnim izrazom lica, kao što me zoveš?
- Ne možemo ovako, grlo je umorno - rekao sam mirnim glasom.
- Znam ja kad je umorno - odgovorio je nesigurno.
Ja sam kategorično nastavio:
- Pošto se ja potpisujem na ovoj ploči, želim da sve bude najbolje i stoga mi prekidamo ovaj termin. Nastavićemo kad grlo bude odmorno, a sad možemo otići negdje na piće.
Tajac, niko ne progovara. Kemo stoji iza Tominih leđa i daje mi znake odobravanja, ali ništa ne smije da kaže. Toska se prvi snalazi i kaže:
- Idemo u Stari sat.
- Haj'mo - potvrđuje Kemo, jedva dočekavši da se prekine neugodna tišina.
U Starom satu smo ostali do zore. Kemo i Toska su pravili šale, Toma pije, a mene ignoriše. Dalje snimanje je stajalo u zraku. Otišli smo svako svojoj kući.
Ujutro, nešto iza devet sati u mom stanu zvoni telefon. Još bunovan dižem slušalicu, ništa ne govorim, ni halo, a sa druge strane čujem:
- Brano, Salko ovdje, šta si to uradio Tomi?
U sekundi mi se razbistri um i skontam da je Salko Kič sa druge strane žice.
- Šta sam mu uradio?
- Kaže Toma da mu nisi dao da pjeva.
- Salko, znaš da nije tako, nego reci mi šta si mu ti rekao?
- Šta ću reći, ja sam mu naglasio - samo ti slušaj Branu.
- Dobro si rekao, Salko, i poruči Tomi da ga čekam u studiju večeras u šest sati.
U studiju sam bio već u pola šest. Tu je bila i ekipa od prošle noći, ali i Blagoje Košanin koji nam se pridružio kao Jugotonov urednik. Negdje deset minuta prije šest sati na vrata ulazi Toma, svjež, obrijan, u novonovcatoj trenerci, govoreći s praga:
- Evo me gospodo, vaš sam!
I od tada je sve krenulo kako treba. Album "Dal' je moguće" je objavio Jugoton. Prodat je u impozantnom tiražu i dokazao da je Tomino mjesto na samom vrhu. Bio je sretan kad smo završili posao, rekao je:
- Gospodo, ja sam prezadovoljan, mnogo ste mi ulepšali ove dane.
O nevjerovatno jakom prijateljstvu Tome Zdravkovića i Kemala Montena svjedoči i ova crtica koju mi je ispričao Zoran Šerbedžija, jedan od odanih suradnika Brane Likića.
Nova godina je 1989. Lika i ja ozvučavamo Kemicu Montena i Tomu Zdravkovića, koji prave zajednički tulum na Trebeviću u Osmicama kod Kiča. Trećeg dana oko 11.00 sati dolazimo da pokupimo razglas. Znači, drugi januar je, objekat prazan, ni gazde, ni čistačice, nigdje nikoga. Prevrnuta pokoja stolica, stolnjaci zgužvani, stolovi puni još polupraznih flaša, ni muhe... Samo negdje u prikrajku se čuje tihi jecaj, skoro pa plač. Nevjerovatan prizor: Toma Zdravković i Kemal Monteno sjede jedan naspram drugog naslonjeni glavom na glavu, prebacili jedan drugom ruku preko ramena. Sjede i plaču. Ne primjećuju nikoga i ništa, pa ni nas dvojicu. Ja se skamenio, ne znam šta ću? Srećom, pribrani i iskusni vuk Lika mi samo očima dade znak u pravcu razglasa. Gotovo sam se došuljao do opreme i počeo tiho i oprezno motati kablove i spremati razglas. Nisam se usudio ni pogledati u pravcu velikana koji i dalje nisu mijenjali pozu. Niti su oni nas konstatovali, niti smo mi pokušali da damo i najmanji znak života. Upravo kada je završeno pakovanje trknuo sam nakratko u WC. U tom trenu ulazi Toma i kao da ništa nije bilo dobacuje mi:
- Gde si bre mali, kako si?
Ja zbunjen i sretan. U njegovom mamurnom jutru prepoznao me veliki Toma Zdravković.
Izgleda nije zaboravio da sam se i ja vrtio u BLAP-u kada ga je Lika snimao.
(DEPO PORTAL/ad)