Aleksandar Milić Mili je na muzičkoj sceni prisutan nekoliko decenija, a ovih dana je progovorio i o mnogim intimnim stvarima. O životu od Osijeka, preko Sarajevo pa do Beograda. A život ga nije mazio...

- Onako sam samcat u Beogradu, a imao sam sve u životu i to sam izgubio zbog rata, mislio sam da od toga nema ništa gore. Sve me je to jako potreslo, mada se to na meni nije vidjelo. I kad sam pomislio da nema ništa gore od toga, meni su dijagnosticirali malignu bolest.

Ja 1992., godinu dana provodim u borbi s bolešću, četiri-pet puta sam kolabirao, bilo je pitanje hoću li preživjeti iako sam cijeli život bio sportista, gimnastičar. Valjda je ta promjena psihološki uticala na mene.

To je za nas bilo strašno, u toj najgoroj situaciji u kojoj smo se našli, događa se nešto još sto puta gore. Makar smo dotad svi bili živi i zdravi, a sad nema ni toga. Moji roditelji su tu odigrali veliku ulogu, ne pokazujući strah, gledali su na sve pozitivno i na kraju se tako i dogodilo.

Inače, dok sam još bio na kemoterapijama, završavao sam i godinu fakulteta. S oteklim rukama i braunilama išao sam na fakultet, a kada sam ozdravio otišao sam u Prag na stidije, gdje sam diplomirao biznis administraciju - marketing.

U Pragu sam imao toliko novca da mogu preživjeti 25 dana. Snalazio sam se kako sam znao, svašta sam radio, i dobro i loše, da bih preživio. Kad više nisam imao za studentski dom, koji je bio užasan, upoznao sam se s jednim drugom Grkom, koji je studirao medicinu, on me je primio u svoj stan.

Nisam imao para ni da produžim vizu, kako bih završio diplomski rad. Imao sam 12 maraka u džepu i bio sam mrtav gladan. Postojale su dve opcije: da odem jesti i sjednem na vlak za Beograd ili da odem u "Atrijum", najljepši hotel u Evropi i da naručim sebi konjak i uživam.

To sam i uradio, u Beograd kad sam stigao vlakom, samo što se nisam onesvijestio od gladi, cuclao sam jaknu ostatak puta - zaključio je Mili u razgovoru za Kurir.

(DEPO PORTAL/ad)