Izvor: Nedeljnik.rs

Piše: Ana Mitić

- Nismo imali prvi dan zbog korone, krenuli smo online.

- Sa kim si sjedio u klupi?

- Ni sa kim i uglavnom nismo išli u školu.

- Sa kim si se družio u prvom razredu srednje?

- Nisam se družio sa ovima iz razreda, nismo se ni upoznali.

***

Tako bi nekako mogao da izgleda dijalog sa nekim ko je završavao osnovnu i kretao u prvi srednje ovih pandemijskih godina. To su oni koji su doživjeli da im roditelji „šapuću“ dok odgovaraju ispred ekrana, da se vade „kako im ne radi kamera“ ili „nemaju internet“, spavaju dok iz Google Classrooma dopire glas profesora koji predaje novu lekciju. Ili ako su studenti, to su oni koji idu na korona žurke, bez maski i direktno šalju stare na respiratore, pa u smrt kod Sinana.

Roditelji koji su se prošle godine tješili da je dobro što im deca ne polaze u osnovnu, srednju ili na fakultet, sada su se „ugrizli za jezik“ jer ih je problem dočekao i ove godine kako se pandemija nastavila. A oni koji su već prošli kroz to neće imati ne samo, možda trivijalno, ali ipak sjećanje, šta su obukli prvog dana i koje mjesto u učionici su zauzeli, već ni sve ono što stane između lekcija, učenja i ocjena. Sve one velike odmore, i ko je koga pogledao, šta je ko rekao, ko je kome prišao, kako su se upoznali, sprijateljili, posvađali, bježali sa časova, izlazili, poljubili, išli na žurke i koncerte… sve ono najvažnije za te godine.

I dok se etiketiraju kao „izgubljena generacija“ najviše zbog propusta u obrazovanju, manje se govori o svemu što im je uskraćeno, a njima važno u tim godinama. Ovdje je pitanje koliko će da propuste i od životne škole, neke važne događaje i situacije koje su karakteristične za period odrastanja i čine se nenadoknadivim – druženje, izlasci, žurke, zaljubljivanja, ekskurzije, maturske večeri… Sve ono što je najbolje u odrastanju – oni nemaju. Ova generacija mladih već sada plaća cijenu pandemije, a kakve će tek biti posljedice po njihovu budućnost, napredak i mentalno zdravlje pitanje je koje je postavljeno mnogo puta od marta prošle godine.

Dok „rupe u znanju“ mogu kasnije u životu da se nadoknade, šta kad izostane ono „sve u svoje vrijeme“? Da li će najveće žrtve virusa biti generacije koje sada odrastaju i kojima je sve ono što je za te godine normalno i treba da se prođe, uzela korona?

„Sadašnje, posebne okolnosti koje donosi pandemija, remete u nekoj mjeri ove pozitivne i poželjne razvojne mogućnosti i potrebe“, kaže Dr Vojislav Ćurčić, neuropsihijatar-psihoanalitičar.

Mogli smo da čujemo roditelje da kažu „nisam mogao da vjerujem da će dijete da kaže da mu nedostaje škola“. Mladima je u adolescentskom periodu važan segment odrastanja druženje sa vršnjacima, za njihov identitet, za buduće emocionalno-socijalno funkcionisanje, a to je nešto što im je bilo uskraćeno, objašnjava Ivana Stepanović Ilić, razvojni psiholog i docent sa Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu. Škola im je svima nedostajala zbog druženja ali čak i zbog neke strukture i obaveza, a to je ono ‘dabogda imao pa nemao’.

„Kada imamo obaveze, onda žudimo za slobodnim vremenom koje nema strukturu, ali kada nam neko to oduzme, onda i te kako vidimo da ta struktura daje neki smisao i životu i psihološkom funkcionisanju. Tako da je njima škola nedostajala iz ta dva razloga“, objašnjava Ivana Stepanović Ilić.

„Moje dijete je krenulo u prvi razred i nije imalo nikakvu priredbu. Često ljudi pitaju sa kim sjedi u školi, ona kaže ‘sa rancem’.“

Ovdje je problematično što se država nije uopšte bavila mentalnim zdravljem i komunikacija je bila izuzetno loša prema svim uzrasnim grupama. Slično je bilo i sa mladima – njima se niko nije obraćao, nije niko razmišljao kako to sad utiče na njih i tokom perioda karantina i poslije, jer ova pandemija će još da traje.

Nastavak teksta čitajte ovdje.

(DEPO PORTAL/ad)