Izvor: Autonomija.info
Piše: Teofil Pančić

Prema zvaničnim podacima, na dan nastanka ovih redova (18. mart 2020.) u Srbiji je zabeleženo 89 slučajeva zaraženosti korona virusom; srećom, niko do sada nije umro od posledica zaraze. U Velikoj Britaniji, do istog dana, registrovano je 2626 zaraženih, uz 71 smrtni ishod.

U Srbiji je uvedeno vanredno stanje, policijski čas, de facto masovni i neselektivni karantin celokupnog stanovništva, uz posebno oštre pretnje starijima od 65 godina da će njihovo izlaženje iz kuće biti tretirano kao kriminalan čin. Javni gradski i međugradski prevoz samo što nije obustavljen. Kulturni život (pozorišta, bioskopi, promocije knjiga…) potpuno je stao (bez ijedne javne reči otpora, protesta, ili makar blage zapitanosti i sumnje mora li to baš tako).

Sve što se može nazvati bilo kojom formom javnog života, osim njegove čisto virtuelne forme (doduše, ljudi bliski vlasti zapretili su već i ukidanjem sloboda u virtuelnom svetu društvenih mreža) ugašeno je. Vlast ni ne krije, naprotiv, s nekim zastrašujućim ponosom i odlučnošću ističe, da joj je cilj da stane svaki „nekontrolisani“ život, da se obustavi svako kretanje i komuniciranje među građanima. Srbija, jednom rečju, postaje mračna i gluva zemlja senki, a njeni gradovi – gradovi duhova. Čučaćemo po kućama u paničnom strahu – da li od virusa, da li od Države, možda nije ni važno. Preostaje još samo da nam isključe struju posle 20 ili 22 sata, pa da se lepo vratimo u mitski „srednji vek“. Kugu ionako već imamo, ili barem nešto što nam se takvim predstavlja.

Istog tog dana, osamnaestog marta, čitam u (štampanom) The Guardianu kako je britanski premijer Boris Džonson „energično savetovao građanima da izbegavaju barove, klubove i pozorišta“ („strongly advised people to avoid bars, clubs and theatres“). Šta nam ovo govori? Da u Britaniji, uprkos 71 žrtvi, i dalje rade „barovi, klubovi i pozorišta“, jer da ne rade, ne bi bilo potrebe da Džonson savetuje ljudima da ih izbegavaju. To nam, nadalje, govori da nema ni vanrednog stanja, ni policijskog časa, ni obustave saobraćaja, ni karantina za zdrave, ni bilo koje druge forme prisilnog, a neselektivnog obustavljanja životnih tokova.

Ovako je, dakle, u Srbiji, a onako u Britaniji. Bar na današnji dan. Možda će biti drugačije sutra, ili za tri dana, ili za nedelju ili mesec, ne znam. Ne pretendujem da znam ni šta je „bolje“ i pametnije, još manje smem da slutim kako će to sa koronom naposletku ispasti u Srbiji, a kako u Britaniji ili bilo gde u svetu. Možda korona naposletku nas samo blago okrzne jer smo bili dobri i poslušni i pokorni, a Engleze i ostale Ostrvljane pobije u ogromom broju jer su bili previše ležerni, komotni, raspusni i uopšte svojeglavi. I išli u „barove, klubove i pozorišta“ umesto da ufačlovani ćućore po kućama moleći se drhturavo prvo za zdravlje Gospodara, a onda i za vlastito. Možda. Ali, kako bih vam rekao… nije da je to baš mnogo verovatno.

Ne govorim ovde o koroni, neka se njome bave oni koji je bolje poznaju. Razmišljam, međutim, o nečemu drugom. Ne verujem da Britanci manje od Srba ili bilo koga drugog vole vlastiti život, živote svojih bližnjih, konačno i živote svojih starijih i bolesnih, koji su najugroženiji. Niti su, dakle, ravnodušniji prema patnjama okoline, niti su nužno hrabriji u suočavanju s opasnošću koja može lično pogoditi svakoga od njih.

Pa, zašto je onda tako različit odgovor vlasti (a i populusa) u Britaniji od onoga u Srbiji, i to na opasnost koja je bar trenutno na Ostrvu kud i kamo veća i neposrednija, sudeći po statistici? I zašto Britanci deluju mnogo manje raspoloženi da makar i nakratko odustanu od svega što predstavlja „njihov način života“, a u plemenitom cilju spasavanja života samog?

Jedna je mogućnost da su Britanci ludi i neodgovorni, a „mi“ pametni i zreli. Neću da je isključim, samo ću primetiti da bi to bila istorijska premijera i neviđeni presedan. Ali, hajde da zamislimo da su i takva čuda moguća.

Ima, međutim, i druga mogućnost. Skrušeno priznajem da mi ona izgleda mnogo verovatnijom, i tako će biti sve dok me stvarnost eventualno ne demantuje. A to je da se na Ostrvu, svim teškoćama i užasima uprkos, tvrdoglavo praktikuje kultura slobode, koja je snažno i neraskidivo povezana s gotovo neograničenim pravima pojedinca i s vrlo striktno ograničenim pravima države.

Pojedinac koji ima prava, dakako, preuzima i izvestan, ponekad nemali rizik; to ide jedno s drugim. Bez te slobode – koja nije laka, i ume da bude skupa – zapravo nema ni Britanije, nema ni njenog „načina života“. A ako se sloboda olako trampi za (ionako neizvesno) očuvanje golog života, onda je to loša trgovina, i izgleda da većina Britanaca to makar instiktivno naslućuje, kao da im je taj stav već upisan u DNK. Ko ne razume koliko je to fundamentalno važno, neka barem prestane da olako i bez stvarnog razumevanja citira onu Čerčilovu repliku njegovim ratnim generalima da budžet za kulturu ne sme biti okrnjen ni tokom rata, jer „šta onda uopšte branimo“.

Nije korona, naravno, isto što i Hitler. Ali, izgleda da su Britanci bazično oni isti koji su bili i tada, kada su bili – mada teško ranjeni – jedini svetionik pokorene Evrope.

Čučeći uvaljan u testo ovog dubokog mraka, snažno im zavidim na toj kulturi slobode, jer oni imaju šta da brane: nešto što jeste život, ali ne bilo kakav, nego život slobodnih ljudi. Koji možda ovih dana baš i ne hrle u „barove, klubove i pozorišta“, ali samo ako su tako sami odlučili.

(Autonomija.info/DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)