DŽENAN SKELIĆ/ Suđenje Bosni

Glas podrške za komandanta Vikića: IZDAJA je u temeljima ovog sudskog procesa... Zašto izdajemo? Za sitni ćar!

Front 01.12.19, 14:02h

Glas podrške za komandanta Vikića: IZDAJA je u temeljima ovog sudskog procesa... Zašto izdajemo? Za sitni ćar!
Profesor psihologije Dženan Skelić javno je upućuje glas podrške bivšem komandantu odbrane opkoljenog Sarajeva Draganu Vikiću, protiv koga se već tri godine vodi sudski proces

 

 

Piše: Prof.dr. Dženan SKELIĆ (autor je redovni profesor za naučnu oblast Psihologija i šef katedre za Psihologiju na Filozofskom fakultetu u Zenici)

 

Obećao sam sebi da ću napisati tekst o Komandantu Vikiću i nepravdi koja mu se čini kroz proces suđenja, koji evo traje već tri godine. 


Nije problem u tome što se sudi, niti u tome što se sudi komandantu, niti utome što taj proces traje, pa čak nije problem ni u tome što se sudi čovjeku za nešto što nije počinio i za šta ne snosi nikakvu niti odgovornost niti krivicu. Nije u tome problem, jer to nije prvo takvo suđenje u Bosni, koje se vodi kako bi se relativizirala krivnja i kako bi svaka strana imala svoje „krvnike“ i „koljače“. 


Kako rekoh, obećao sam napisati tekst o Komandantu Vikiću, ali napisah pjesmu „Zaboravljeno sjeme Bosne“ u ime svih onih koji su svoju krvi i dijelove tijela prosuli po asfaltu, kamenu i ilovači ove naše ponosite i kršne zemlje - da bi ona živjela, oni su umirali jer „Nisu bosanske gazije sinovi Bosne, oni su očevi njeni“. 


Obećao sam napisati tekst o Komandantu, ali napisah tekst o tome „Kako se brani Domovina“ potcrtavajući da se ona brani poštenjem, trudom, radom, karakterom i prije svega PRAVDOM, a i tako „da nikome ne prodaješ njene heroje“. 


Dva puta sam krenuo ispuniti obećanje i nisam, pa me strah da i ovaj put ne omanem, jer kad god krenem pisati o Komandantu Vikiću, ja završim pišući o Bosni, o domovini, o pravdi, o ljudstvu, o čovjeku koji stoji uspravno na vjetrometini pokazujući prstom prema zvijezdama, prema beskraju nebeskog svoda. 

 

Znam ja, kad spomenem Vikića, da se u mom umu zaviori zastava koje više nema, da zagrmi himna koje više nema i da ustanu svi mrtvi sinovi Bosne, spremni da mrtvi još jednom poginu za tu himnu i tu zastavu


Ja znam, dok to pišem, da pišem o Draganu Vikiću, da pišem o Komandantu odbrane opkoljenog Sarajeva i o svim drugim komandantima odbrana, svih drugih opkoljenih gradova, kroz sva vremena, kroz sve prašine zaborava. Znam ja da pišem o njemu, kad pišem o svim pravim herojima koji su pali štiteći, služeći, braneći, kad pišem o iskonskoj borbi dobra i zla, o stećku i ljiljanu, o svjetlosti što se probija kroz mrklinu da osvijetli „prokletu avliju“ i razbije tminu u „tamnom vilajetu“. 


Znam ja, kad spomenem Vikića, da se u mom umu zaviori zastava koje više nema, da zagrmi himna koje više nema i da ustanu svi mrtvi sinovi Bosne, spremni da mrtvi još jednom poginu za tu himnu i tu zastavu. Dok se iz zvučnika na peronu sjećanja ori najbolji vokal Jugaslavije „ponesi zastavu Dragane Vikiću“, u meni se lome slova, puca nit rečenice i gasi se tekst, jer poplavu, bujicu emocije niti jedna brana obuzdati ne može.

 
Znam ja dok pišem da ne mogu pisati, jer nema dovoljno riječi da se iskaže težina izdaje u temeljima ovog sudskog procesa. 


Ko izdaje? Izdajemo mi svi. 


Šta izdajemo? Izdajemo sve od čega smo ponikli. 


Zašto izdajemo? Za sitni ćar. 

 

Sudi se Bosni i njenom pravu da postoji onakva kakva je nekada prije rata bila - „zemlja dobrijeh Bošnjana“, zemlja plemenitih i časnih insana, zemlja ponosa, velikog srca i raširenih ruku


Ne sudi se Draganu Vikiću. Sudi se Bosni. Sudi se pravu na odbranu. Sudi se pravu onih koji nisu Bošnjaci da vole Bosnu i da je smatraju svojom. Sudi se poginulima na Markalama. Sudi se djeci, žrtvama snajpera na ulicama i parkovima opkoljenog Sarajeva. Sudi se svim preživjelim braniocima, građanima, majkama i očevima. Sudi se svoj djeci koja su ostala, koja još nisu otišla. Sudi se svakoj sarajevskoj munari naslonjenoj na zvonik i svakom „fildžanu viška“. Sudi se Bosni i njenom pravu da postoji onakva kakva je nekada prije rata bila - „zemlja dobrijeh Bošnjana“, zemlja plemenitih i časnih insana, zemlja ponosa, velikog srca i raširenih ruku.


Suđenje Draganu Vikiću je posljednji čin podjele Bosne.


Ja znam, dok sve ovo pišem, da pišem o Draganu Vikiću i da sve ove riječi, iako nisu direktno o njemu, jesu njegove i on je njihov. 


Znam ja, al' ne znaju oni koji čitaju, jer da znaju da je svemu tome simbol taj isti Komandant, urlali bi svi u agoniji, zbog toga, što se svemu lijepome i ljudskome u ovom društvu sudi. Što se sudi Bosni.

 

Stavovi izrečeni u ovom tekstu odražavaju autorovo lično mišljenje, ali ne nužno i stavove DEPO Portala.

 

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)

BLIN
KOMENTARI