Preneseno sa bloga damirniksic.club

“Narod nema šta da jede, a vi…” je najčešći kontraargument “unas” kada god se izrazi potreba za npr. tehnološkim unapređenjem, kvalitetnijim društvenim životom i savremenim kulturnim sadržajem.

Jedno vrijeme (u jeku konzervativne revolucije “unas”), dok su nicale crkve i džamije, taj argument su koristili jedni, a sada kada neki traže bolju tehnologiju, filharmoniju, bolji repertoar u pozorištima, kulturni, naučni, školski i televizijski program, taj isti argument koriste drugi.

Kao da svi “uzgajamo” tu sliku bilo stvarnog ili zamišljenog “nejedućeg” i besposlenog naroda “u rezervi” koji, kao zadnji adut u finišu utakmice, izlijeće na politički teren za potrebe jeftinog populizma. Niko se ne pita: a zašto narod nema šta da jede i kako je narod preživio sve ove godine ništa ne jedući? Ko je odgovoran za tu višedecenijsku opštenarodnu dijetu?

Dođe nova kantonalna vlada, pokrene projekte koji su započeti i zaustavljeni prije par decenija (tipa zgrade Muzeja savremene umjetnosti ili Akademije scenskih umjetnosti) i narodni trbuhozborci progovore kritički kako “narod nema šta da jede”, zaboravljajući za čijeg mandata je narod stigao toliko ogladniti.

To da “narod nema šta da jede” postala je ne samo floskula, za neke skoro pa i poštapalica, već norma: pravi domaći brend, bosanski standard koji je nekoć bio rezervisan ekskluzivno za “djecu u Africi”. Još malo pa ćemo to da “narod nema šta da jede” proglasiti narodnom tradicijom, unaprijediti u najpopularnije tradicionalno jelo iz bogatog jelovnika naše nacionalne kuhinje s obzirom na to da običaj da “narod nema šta da jede” uspješno njegujemo već decenijama.

Mnogi su nam projekti propali, od mnogočega smo odustali, toliko toga nam ne polazi za rukom, ali barem to da “narod nema šta da jede” odolijeva zubu vremena uprkos svim nedaćama koje su zadesile “naš napaćeni narod”.

To da “narod nema šta da jede” postala je ne samo floskula, za neke skoro pa i poštapalica, već norma: pravi domaći brend, bosanski standard koji je nekoć bio rezervisan ekskluzivno za “djecu u Africi”. Još malo pa ćemo to da “narod nema šta da jede” proglasiti narodnom tradicijom

Barem u tome smo ostali dosljedni i privrženi gladnom narodu.

Ako ćemo tako, onda se može reći i: “narod nema šta da jede”, a oni izgradiše tolike zgrade sa luksuznim apartmanima!

Ali ne. To je progres i razvoj.

U redu, slažem se, ali postavlja se pitanje: otkud “narodu koji nema šta da jede” toliki novac za tolike luksuzne apartmane? (Biće da je od usta odvajao za nekretnine, ili se na strogu dijetu odlučio tek kada je digao kredite.)

Postoji i podpitanje: na koji vodovod, a naročito na koju kanalizaciju će se priključiti sve te zgrade?

Puno kvadrata, a rora uska! Ima fekalije da se razliju po gradu kao što su se “narodu koji nema šta da jede” razlile na Bjelašnici, do te mjere da su zagadili vrelo rijeke Bosne. (Ne smijem ni da zamislim na šta bi vrelo Bosne ličilo da kojim slučajem narod ima šta da jede.)

Otkud “narodu koji nema šta da jede” toliki novac za tolike luksuzne apartmane? (Biće da je od usta odvajao za nekretnine, ili se na strogu dijetu odlučio tek kada je digao kredite.)

I zadnje pitanje koje se samo po sebi postavlja (pitanje koje je retoričko, a moguće je da će zvučati sarkastično), tiče se “snage naroda”: odakle narodu snaga za sve što naume njegovi vjerski i političku lideri ako taj isti narod nikad “nema šta da jede” za ono što iniciraju i zahtijevaju građani?

Ili narod samo naglas folira da nema šta da jede (dok u dogovoru sa podmićenim političkim predstavnicima bespravno gradi čitava predgrađa), ili zaista nema šta da jede, ali herojski trpi vjeran svojim kleronacionalističkim liderima koji ga ohrabruju (ili pak prepadaju ratom) do te mjere da je narod, jadan, tako gladan navalio da se nazor proserava.

Stavovi izrečeni u ovom tekstu odražavaju autorovo lično mišljenje, ali ne nužno i stavove DEPO Portala.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)