Sa bloga predragpopovic.wordpress.com

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na na svoj način, ali nijedna nije haotična kao Vučićeva.

Nema muke koja nije zadesila klan Vučića. Prenoseći se iz jedne u drugu generaciju, duga i mračna senka, od Bugojna i Bečeja, prekrivala je njihove stranputice najtežim nacionalnim i ličnim tragedijama. Vučići su iskusili pogrome, izbeglištvo i borbu za golu egzistenciju. Usput, biografije su, kao u španskim serijama, napunili pravim i osumnjičenim očevima, suprugama koje to nisu, pastorkama koje su se predstavljale kao svastike i sličnim komičnim primerima koje nijedna DNK analiza ne može da rastumači.

Čega se pametan stidi, time se Aleksandar Vučić ponosi. Privatne komplekse dve i po decenije leči javnim lelekanjem. Čim je počeo da se bavi politikom, u prvom intervjuu koji je dao, igrom slučaja autoru ovog teksta, kukao je zbog progona kome je izložena njegova porodica. Od tada do danas Srbija ja izgubila nekoliko ratova, milionima Srba su uništene sudbine, ne zna se broj onih koji su rasuti po stratištima ili, srećniji, u inostranstvu. Aleksandar Vučić je, svojim politikantskim avanturama, svakoj tragediji dao svoj doprinost. Kao velikosrpski radikal stimulisao je Srbe, bolje od sebe, da idu na ratišta, da ubijaju i ginu, ali sva ta stradanja, svi izgubljeni životi, njemu su potpuno beznačajni u odnosu na njegovu porodicu, koja je kroz to vreme, bez kapi krvi i znoja, stekla basnoslovnu imovinu.

Niko nikad, čak ni prethodni Tito, nije kao Vučić u političkom marketingu koristio sve članove svoje porodice. Američke starlete Kim, Kloi i Kortni dve godine su prikazivale rijaliti šou „U korak s Kardašijanima“, a srpski prekardašijani Vučići to rade već 25 godina, uvlačeći Srbiju u svoj poremećeni sistem vrednosti. I, uspeli su. Prevareni, ojađeni i očajni građani, koji ne znaju kako da obezbede hranu svojoj deci, svakodnevno slušaju bajke o princezi Milici, prestolonasledniku Danilu, bati Andreju i rodonačelnicima Anđelku i Angelini. Ništa ne prepuštajući slučaju, da se ne provuče neka istina, Aleksandar Vučić strogo kontroliše medijsku promociju svojih rođaka. Umesto konkretnih informacija, porodičnim rijalitijem manipuliše emocijama gledalaca. Besmislenim i često morbidnim neistinama o nepostojećim napadima na njegovu porodicu izazivao je sažaljenje javnosti.

Niko nikad, čak ni prethodni Tito, nije kao Vučić u političkom marketingu koristio sve članove svoje porodice...

Kad se razgrnu ti prljavi medijski trikovi otkriva se scenario biografskog trilera s elementima horora, čiji je autor i glavni junak Aleksandar Vučić.

Iako su se dugo opirali, tata Anđelko i mama Angelina pristali su da učestvuju u predizbornom spektaklu na TV Hepi. Pompezno najavljivani šou u kome će se Aleksandar, po prvi put, pojaviti u jednoj emisiji sa članovima svoje porodice, pokazao je koliko je bolest uzela maha. Normalan čovek, kad duboko zađe u petu deceniju, kao „svoju porodicu“ predstavlja ženu i decu, ne tatu i mamu. No, malom Aleku je bilo stalo da biračima ispriča sagu o roditeljima. Imali su šta da čuju i vide.

Kao u svim srpskim junačkim legendama, Vučići vuku poreklo iz Crne Gore ili Stare Hercegovine. Neki njihov heroj suprotstavio se turskom zulumu, pa je pobegao u Bosnu, u selo Čipuljić, kod Bugojna. Malo po malo, loza se razgranala, a njen najuspešniji predstavnik bio je izvesni Rade, pradeda aktuelnog srpskog diktatora. S jakim preduzetničkim duhom, krajem 19. i početkom 20. veka, napravio je poslovnu imperiju. Trgovački biznis je razgranao do Dubrovnika, a imao je više duluma zemlje nego njegov praunuk kose na glavi. Pored para, Rade je voleo i Rusiju. I rakiju. Po predanju, Rade je sa svoja dva sina, Nikolom i Anđelkom (dedom malog Aleka) jednog dana odlučio da poseti Rusiju. Hodočašće je završeno u Donjem Vakufu, u kafani.

U svim srpskim mitovima junaštvo ide ruku pod ruku sa stradanjem. Tako je i u ovoj bajci. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su izvršile pokolj Vučića.

– U memorijalnom centru Jasenovac rekli su mi da znaju imena 73.000 ubijenih, od čega 45.000 Srba. Netačnosti u tom popisu žrtava, koji je verifikovao Franjo Tuđman, dokazuje i podatak da u njemu nema nikog od 24 ubijena člana moje porodice – rekao je Aleksandar Vučić krajem 2008, prilikom posete Hrvatskoj, kad je, već transformisan u naprednjaka, hteo da dokaže da se nije odrekao srpskog nacionalizma.

Zašto na popisu ubijenih Srba nema nijednog Vučića objasnio je Ljubiša Petković, narodni poslanik i bivši potpredsednik Srpske radikalne stranke. U knjizi „Haške muke“, koju je Srpska radikalna stranka objavila 2011, Petković je izneo svedočenja i dokaze koji značajno drugačije razjašnjavaju misteriju familije Vučić.

U svim srpskim mitovima junaštvo ide ruku pod ruku sa stradanjem. Tako je i u ovoj bajci. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su izvršile pokolj Vučića

– Porodica Vučić se od 19. septembra 1941. izjašnjavala kao rimokatolička. Glava porodice je bio Anđelko Vučić, deda Aleksandra Vučića. Porodice Kadijević, Lukić, Praljak i Vučić prešle su iz pravoslavne u rikomokatoličku veru. Otac poznatog pevača Nedeljka Bilkića je to odbio, pa je zaklan na kućnom pragu. O supruzi Anđelka Vučića nemamo mnogo podataka, budući da je u relativno kratkom roku nakon pristupanja rimokatoličkoj veri napustila Bugojno i preselila se u Kikindu, gde se i rodio Anđelko, otac Aleksandra Vučića. Stariji Anđelko Vučić imao je četvoro dece, najstariji sin bio je Antonije, nadimak Braco, drugi po starosti bio je Kojo, zatim ćerka čije ime nismo uspeli da saznamo jer je preminula, i najmlađi sin Anđelko. Anđelko Vučić stariji, kao otac četvoro dece, jedina je žrtva u Drugom svetskom ratu porodice Vučić, ali ni on nije stradao od ustaša. Naime, Anđelko Vučić preminuo je od zadobijenih povreda posle jedne kafanske tuče u Banjaluci. Informacije sa kojima raspolažemo upućuju nas da se Anđelko stariji bavio trgovinom, odnosno crnom berzom i švercom. Pošto je bio u stalnim dugovima osnovano se sumnja da je u pitanju osveta za nenaplaćena potraživanja, odnosno dugove. Po njemu je dato ime najmlađem sinu, odnosno ocu Aleksandra Vučića. Najstariji Anđelkov sin Braco, stric Aleksandra Vučića, umro je u Beogradu posle 1991. od posledica čira. Drugi stric Aleksandra Vučića, Kojo, takođe je umro pre rata u Bugojnu od posledica alkoholizma. Braco Vučić ima dvoje dece, ćerku i sina Sinišu, koji je stomatolog i vlasnik jednog kafića. I drugi stric Aleksandra Vučića ima dvoje dece, sina Rajka i ćerku Dobrinku. Da iver ne pada daleko od klade i da između porodice Vučić i ustaša ljubav ne prestaje ni posle šest decenija govori činjenica da je taj Rajko, bratanac Aleksandra Vučića, u ovom poslednjem ratu poklonio automatsku pušku, koju je dobio od vojske, izvesnom ustaši Damiru Iviću, sinu poznatog ustaše, koljača iz Drugog svetskog rata Tome Ivića – naveo je Petković u svojoj knjizi „Haške muke“.

Te tvrdnje su uznemirile tatu Anđelka Vučića. U predizbornom rijalitiju na Televiziji „Hepi“, vidno nervozan, rekao je da se zbog objavljivanja knjige s tim navodima naljutio na Šešelja, koji je platio „jednom nesrećniku“ da to napiše. Da bi abolirao svog omiljenog opozicionara, sin Aleksandar je uskočio s objašnjenjem da „Šešelj nije to znao, nego, eto, nesrećnik je sam izmislio“.

Petkovićeve navode citirao sam i ja u svojoj knjizi „Vučić – politička fukara“, koju je 2012. godine objavila Srpska radikalna stranka, tako da je ostalo nerazjašnjeno na kog nesrećnika je mislio srećko Alek.

A, da je zaista pravi srećko u istoj emisiji objasnili su Anđelko i Angelina, prepričavajući još jednu dramatičnu legendu.

Kad se razgrnu ti prljavi medijski trikovi otkriva se scenario biografskog trilera s elementima horora, čiji je autor i glavni junak Aleksandar Vučić

Ustaška emigrantska organizacija „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ u junu 1972. organizovala je akciju „Feniks“. U okolinu Bugojna ubacila je grupu od 19 terorista koji su nameravali da pokrenu gerilski rat protiv jugoslovenskih vlasti, sa ciljem da obnove NDH. Ubačene ustaše, gde će – kud će, nego pravo u kuću Vučića.

– Ima li muških glava u kući? – pitali su.

– Nema – odgovorila je baba.

Nije lagala, osim nje u tom trenutku u kući je bio samo mali Alek, dvogodišnja beba. Baba je ćebetom prekrila kolevku, pa ga nisu našli. O tom događaju će, kad-tad, Milomir Marić napisati novo apokrifno jevanđelje, jer je i judejski car Irod, isto tako, kad je saznao da je rođen mesija, naredio da se pobiju sva muška deca mlađa od tri godine. Na sreću, pogrom su preživeli i Isus i Alek.

Naravno, Marić neće pomenuti, kao što to u njegovoj emisiji nisu uradili Anđelko i beba Aleksandar, da je teroristički upad organizovao Ljubo Tomas, koji se i u Drugom svetskom ratu istakao zločinima nad Srbima u Bugojnu. Anđelku je nezgodno da to pominje jer je, prema tvrdnjama Ljubiše Petkovića, njegov rođeni brat Braco bio oženjen odivom iz porodice Tomas.

Kako god bilo, baba Aleksandra Vučića, u drugom stanju, pobegla je iz Bugojna u Kikindu, gde je rodila Anđelka, zvanog Bata.

U sagu s pevanjem i pucanjem, krajem šezdesetih godina prošlog veka, uključila se Angelina Milovanov. Pevalo se u bečejskoj „Halas Čardi“ na svadbi Bate i „lepotice bečejske gimnazije“, kako je i danas predstavlja njen sin Alek. Angelina potiče iz dobrostojeće i ugledne porodice. Bečejci ipak, kad im se pomene njeno ime, vole da naglase da se „time ne fale“.

I ne treba, s njom se dovoljno hvali sin Alek. U svakoj prilici isticao je da mu je mama bila poznata novinarka, skupštinski izveštač TV Beograd. Umesto tekstova i izjava, Angelina Vučić je ostala upamćena po tragediji koja se dogodila 23. aprila 1999, kad je NATO bombardovao zgradu Radio-televizija Srbije. Ubijeno je 16 i ranjeno isto toliko radnika RTS-a.

Kako god bilo, baba Aleksandra Vučića, u drugom stanju, pobegla je iz Bugojna u Kikindu, gde je rodila Anđelka, zvanog Bata

Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja, u svom patološkom stilu sam sebe je proglasio za glavnu metu napada.

– Američka televizija Si-En-En je tražila intervju sa mnom. Javio se slavni voditelj Leri King, zakazao mi je intervju u dva sata posle ponoći. Iako sam odbio razgovor, Si-En-En je na teletekstu držao najavu tog intervjua. Tačnu šest minuta posle dva sata raketa je udarila u zgradu RTS-a. Amerikanci su hteli da imaju direktni snimak ubistva srpskog ministra – pričao je Vučić, ne skrivajući ljutnju na sve koji su kritikovali vlast jer nije izmestila radnike iako je bila obaveštena da je NATO proglasio RTS legitimnom metom.

– Pogibija 16 radnika RTS-a je zastrašujući zločin Amerikanaca i njihovih saveznika. Zanimljivo je da pojedini domaći mediji traže pokretanje istrage protiv čelnika RTS-a zbog tog slučaja, a zaboravljaju da osude one koji su ubili te ljude. Valjda je za to ubistvo najodgovorniji onaj ko je naredio ispaljivanje tih raketa. To se radi smišljeno, to je deo psihološko-propagandnog rata protiv naše zemlje. Majka mi je bila tamo te večeri, slučajno je preživela. I ja sam te večeri bio gotovo izbezumljen zbog svih ljudi koji su tamo poginuli. Znao sam ko je kriv, znao sam ko je gađao tim raketama. To su učinili Madlen Olbrajt i američki zločinci, koji su ubili te ljude – tvrdio je Vučić, koji je upravo na godišnjicu početka NATO agresije na svojoj predsedničkoj konvenciji ugostio Gerharda Šredera, tadašnjeg nemačkog kancelara, koji je, prvi posle Hitlera, odobrio napad nemačke vojske na neku stranu državu. Isti Vučić je izljubio i američkog senatora Džona Meklejna, koji je 1999. proglasio srpske škole i bolenice za legitivne ciljeve, bez obzira na neizbežne civilne žrtve.

Kao i u svim Vučićevim iskazima, i u ovom postoji mnogo nerazjašnjenih spornih detalja. Na jedan od njih ukazao je i on sam. „Majka mi je bila tamo te večeri, slučajno je preživela“, rekao je.

Umesto njega, mediji su objasnili pozadinu te srećne oklnosti, koja nije slučajna. Zvaničnim ili drugim kanalima, da bi umanjio bes građana i odbacio odgovornost za „kolateralnu štetu“, NATO je pred svaki napad obaveštavao jugoslovenski Generalštab koje ciljeve će gađati. Kad je Vučić, navodno, dobio uverenje da će te noći „tomahavci“ udariti u zgradu u Aberdarevoj ulici, pozvao je majku i rekao joj da napusti RTS. Ona ga je poslušala. Iz studija je sa sobom povela jednog od zaposlenih, izbeglicu iz Sarajeva. Samo što su seli u jednu obižnju kafanu, da popiju piće, bombe su pogodile RTS.

To ne čudi nikoga ko je upoznao Angelinu. Robotizovana, bez emocija i potrebe za bilo kakvom ljudskom komunikacijom, totalno je distancirana od stvarnosti koju, nažalost, kreira njen sin

Angelina Vučić nikada nije ni reč izgovorila o tom zločinu, nije uputila saučešće porodicama poginulih kolega, niti se pojavljivala na komemoracijama. S istom hladnom nezainteresovanošću na onaj svet ispratila je i sve druge žrtve političkih progona koje je predvodio njen mili sin. Nikad se nije oglasila o ubistvu Slavka Ćuruvije ili Zorana Đinđića, ali zato je, u korist predizbornog marketinga, skrušeno priznala da joj teško padaju optužbe na račun malog Aleksa.

To ne čudi nikoga ko je upoznao Angelinu. Robotizovana, bez emocija i potrebe za bilo kakvom ljudskom komunikacijom, totalno je distancirana od stvarnosti koju, nažalost, kreira njen sin.

Za razliku od nje, oko mračne političko-poslovne karijere Aleksandra i Andreja angažovan je tata Bata...

Nastavak teksta čitajte OVDJE.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)