Izvor: Al Jazeera Balkans/Autor: Vladimir Bobetić

Otvoren mi je prozor. Uvek je otvoren kad dođe proleće i kada se čuje poziv za akšam namaz. A večeras je poziv završio tačno u 8:38.

Za dvadesetak minuta čuće se i zvona sa crkava.

Da li se Sarajevo promenilo? Nemam pojma. Pitajte Sarajlije. Meni je ovo „aktuelno“ Sarajevo jedino koje poznajem. I nije loše, da vam odmah kažem.

Grad sateran među brda. Često stisnut oblacima. Sa nikad mirnim nebom. Ranjen, a lep. Depresivan, a veseo. Mali, a opet veliki. Uskogrud, a pun razumevanja. Nasmejan i kada je tužan. Grad koji je kontradikcija samom sebi.

Sitnice koje život znače

Na jednom mestu Sarajevo vam uzme. Na drugom mestu vam da, ali duplo više. Posle godinu dana mogu da kažem da je meni dalo mnogo više nego što mi je uzelo. Valjda kada se prepustiš, onda i dobiješ.

Sitnice su to.

Gospođa sa kase u DP marketu kojoj „moram“ da se javim dan pre nego što otputujem, kao i najkasnije dan nakon povratka sa puta. Da ne brine što me dugo nije bilo.

Teta Mersiha iz prizemlja koja se u mom životu proslavila čuvanjem „mrtve“ straže pored kola prepunih mojih stvari i rečenicom: „Sine, ovdje hoće da razbiju auto i zbog majice, a kamo l' zbog ovog tvog pokretnog Mercatora“.

Dobio sam mahalu (glavne gradske četvrti namenjene isključivo za stanovanje), mada niko ne ume da mi kaže kako mi se mahala zove, niti gde pripada. Bjelave ili Višnjik. Ili sam na granici. Koja god da je, tek postao sam mahalac.

Da bih to postao, trebalo je da od kuće do posla više od deset puta kažem 'dobar dan' i pitam 'kako ste' ili 'šta ima'. Pitanje 'šta ima' ne iziskuje iscrpan odgovor. To je kurtoazija. Tako se i odgovara. Sa 'evo'. Ko će na svoje muke da sluša još i moje priče.

Tako sam naučio i čuveni kurtoazni brzopotezni sarajevski razgovor:

- Đe si, paša moj?

- Ooooo. Đes' ti?

- Šta ima?

- Evo!

- Kod tebe?

- Evo!

I razlaz.

Sarajevski prijatelji

Tu je i moj brat, braco, bracika, kako vam je volja. Miran, multitalenat za sve! Kompanjon za putovanja i dovoljan zanesenjak da delimo slične snove o životu u dalekim krajevima. A snovi se ne dele sa svima.

Dobio sam Emira i njegovu porodicu. Zapravo, njima dugujem zahvalnost što mi je Sarajevo postalo dom u pravom smislu te reči. Prvi iftar, prvi sarajevski roštilj, prvi džem od šljiva na poklon, pekmez… sve to i mnogo više.

Dobio sam Lejlu, moju Lejlu, onu koja govori engleski kao britanska kraljica. Ona sa kojom najviše volim po Ferhadiji da pevam skraćenu verziju “Mostarskih dućana”. U našoj verziji prolaznici saznaju samo da su lepi mostarski dućani i da je Fata u magazu ušla sama, a da je mudri Mujo za njom zamandalio vrata. Pa da! “Give me the point”, što bi Lejla rekla.

Marka, Markana kome ja dođem ludo dete a on meni strogi roditelj. Čovek koji i u crnom vidi belo. Korektiv gluposti i sitnih kaprica koje povremeno sebi priuštim. Čovek za čijim izvorom životne energije i optimizma još uvek ljubomorno tragam.

Almira, koga iz milošte zovem Almir-beg. Jer beg i jeste. Koliko smo samo sati proveli razmatrajući aktuelnu situaciju i pronalazili “najbolja” rešenja. Ma svaki bi se političar postideo. E, da je ovoj zemlji više Almira, drugačije bi mnogo toga bilo.

Ismetu, koja me vraća u lepša vremena i lepši svet. Svet u koji niko osim nas dvoje ne ulazi, svet knjiga. Da mi nije nje, ne znam sa kim bi o knjigama pričao, niti iste razmenjivao. O Ismetinom izvrsnom kadaifu koji krišom čuva za mene, nekom drugom prilikom.

Maju, to malo makedonsko čudo. Najblistavijeg osmeha i najdubljih očiju u kojima stanjuje samo dobrota. Prijatelja za sva vremena i sve situacije.

Gospodina Hajrudina Bureka i njegovog sina. Kod njih kupujem tucanu kahvu. Onu za koju je Zuko Džumhur napisao: “Ova se kahva tuca i pije, ko može i ko smije.” Uvek tražim 200, a dobijem 400 grama, da ponesem mojima u Beograd.

Dobio sam i moj multi-kulti šareniš na poslu. Mešavinu karaktera, kultura, jezika. Miks malih disfunkcionalnosti uklopljenih u funkcionalnu celinu. Dobre ljude pre svega i iznad svega, zbog kojih još  gajim nadu za sve nas.

I mogao bih tako da nabrajam dok ne pobrojim, čini mi se, sve vas u ovom gradu.

'Šta li je izgubio', pitate se vi. Ne mnogo toga.

Rodni grad i ljude nosim sa sobom gde god da krenem. Taj svet napravljen od ljubavi prema mom Beogradu, porodici, prijateljima, ljubomorno čuvam. Ima ljudi  koje nisam uspeo da sačuvam. To ću pripisati sopstvenoj nesposobnosti. Izgubio sam i april u Beogradu.

Ali posle prvih godinu dana u Sarajevu, mogu da kažem: Sarajevo je moje, a da to nije. I ovde završavam.  

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)