- Meni je 9. oktobar uvek pomalo tužan i setim se svega toga... Trenutka kad smo moja majka i ja saznali da je otac stradao. Naravno, to su teške stvari i svaki čovek koji je izgubio nekog svog zna šta to znači. Međutim, prošlo je od tada već 25 godina, i ja sad već u stvari ovaj život živim duže bez njega nego što sam živeo s njim, i nekako navikneš i naučiš da se s tim nosiš - počinje priču Ognjen Amidžić za „Blic puls” povodom godišnjice smrti svog oca, novinara Zorana Amidžića.
Ekipa šabačkog dopisništva RTS-a ubijena je pre 25 godina na novinarskom zadatku na Baniji. Među njima i Zoran Amidžić, urednik šabačkog dopisništva RTS-a i otac popularnog voditelja. Ognjenu i njegovoj porodici vest su saopštila dva policajca, bez ikakvih detalja o pogibiji. Mediji su pisali da se tada niko od državnih organa nije potrudio da ispita okolnosti pod kojima su novinari nastradali, pa je njihovo ubistvo ostalo nerazjašnjeno.
Pa iako Ognjen nikada u javnosti nije želeo, kako je sam par puta rekao, da preuveličava svoju tugu, činjenica je da nakon ovako velikih i teških gubitaka u životu, više nikada niste sasvim isti.
- Dobro, naravno. Ostali su neizbrisivi tragovi. Ogromne rupe u meni. Ali ja sam imao najsrećnije moguće detinjstvo u okviru najuže porodice i kad se ta baza pravilno postavi, onda to nekako sve dođe na svoje. Uz pomoć majke i ostale rodbine, ujaka, teče... okruženjem se to na neki način nadomesti. Naravno, za tu početnu bazu je vrlo zaslužan i moj otac… Ja ću njemu biti zahvalan celog života na tome, ali će mi biti krivo što nismo imali prilike da se duže družimo i upoznajemo i da provedemo što više tog vremena. A on će naravno uvek ostati deo mene i na kraju krajeva moj otac živi kroz mene. Sad me više interesuje kako bi izgledao život sa ocem. To mi je nepoznato, život bez oca dobro znam - iskren je Amidžić, i objašnjava zbog čega nije imao preteranu potrebu da priča o svom gubitku godinama unazad, a posebno u ono vreme.
- Nisam želeo nikad o tome preterano da pričam u javnosti iz razloga što se jednostavno to sve desilo u vreme kad je tragedije bilo na svakom koraku. Stradali su ljudi na sve strane, i stariji, ali i mlađi, tako da nikada nisam želeo tu moju bol da preuveličavam, jer su i mnoge druge porodice bile zavijene u crno. Ja sam sve svoje tuge uvek čuvao za sebe i to je bilo i tada i dan-danas. Uvek se trudim da budem koliko god je moguće realan - kaže Ognjen.
Ostati bez očinske figure, međutim, u dobu kada je ona najviše potrebna, posebno muškoj deci, sigurno nije nimalo jednostavna stvar, sa čime se i on složio.
- Pa dobro, svakako su to vrlo nezgodne godine, jer je to onaj period kad nisi ni tamo ni ovamo. Muškarac si u pubertetu. Nisi još uvek ostvaren, nego tek krećeš svoj put, i tad kad ti najviše treba ta figura, ti bez toga ostaneš. Opet kažem - imao sam svu podršku porodice i majke pre svega. Tako da nemam onih falinki… bar ne onih vidljivih - našalio se Ognjen, i nastavio:
- Tu je moja majka preuzela veliku ulogu, i ona je to herojski iznela sve sama, naravno sa članovima rodbine, ali je ona to sve na svojim plećima iznela, u ono vreme kad se nije znalo šta će biti sutra. Ona je što se mene tiče heroj, tako da je uspela da nadomesti razne nedostatke koji su ostali i koji su napravljeni - priča on.
Iako je bez oca ostao još kao mlad momak, Ognjenu su se ipak urezale mnoge reči i razgovori sa ocem.
- To su neki trenuci kojih se sećaš, ali to je mozaik od hiljadu sličica… pa ti nekad izleti jedna, nekad druga... To se stalno smenjuje. Bilo je tu mnogo stvari koje sam zapamtio. On je bio od onog starog novinarskog kova, vrlo profesionalan i vrlo pošten, i živeo po sistemu vrednosti koji danas iščezava, i ja sam to pokupio. Naučio me je da budem sam, i da sam gazim kroz sve. Da budem fer i pošten, da gledam svoja posla, i da ne zabijam nos u tuđe stvari, da prepoznam svoj kvalitet i ulažem u sebe… u tom smeru me je učio. Bio je fanatik za svoj posao.
On je i van posla išao na svoju ruku da traži da spaja ljude, jer mnogi nisu znali gde su im roditelji, braća, sinovi… Nosio je poruke, pakete i održavao kontakte među ljudima - kaže Ognjen, objašnjavajući koliko je njegov otac Zoran bio posvećen svom poslu, te da su to znali i svi oni, pa zato nikad niko nije ni pokušao da ga odvraća od odlazaka na ratište u to vreme.
- On je bio takav… na svoju ruku, i bio je fanatik za posao. Posao mu je bio na prvom mestu. Prepoznajem to njegovo i kod sebe. Ali kad kažem na prvom mestu, ne mislim - posao, pa sad kao - ne postoji porodica. Bio je potpuno predan i voleo je to što je radio. I onda se mnogo više to i otvaralo.
Pokrivao je mnogo oblasti, radio je puno stvari. Posebno taj početak rata koji je šokirao i zatekao sve. Bilo je jako čudno vreme. Sećam se kod nas u kući je bilo kao u štabu – non-stop je zvonio telefon, ljudi su zvali, raspitivali se gde je ko... - priseća se Ognjen događaja iz tog vremena.
S obzirom na to da do danas nisu razjašnjene okolnosti pod kojima je Amidžić stradao sa trojicom svojih kolega, pitali smo voditelja da li je to ikada kasnije pokušavao da sazna ili istraži.
- Želeo sam naravno da saznam, ali je taj period bio toliko haotičan, i toliko se ništa nigde nije znalo, da jednostavno nikad nije bilo pravih odgovora. Bilo je vrlo komplikovano i teško jer je još uvek trajao rat i ništa se nije znalo, svašta tu ima... Bilo je to suludo vreme. Čak su mi se i javljali neki ljudi. Do dan-danas mi se javilo mnogo ljudi, koji su kao znali šta se desilo, međutim, onda shvatim da tu opet nema pravih podataka i informacija... - zaključuje on, i otkriva zbog čega nikada nije hteo da se bavi politikom ili krene stopama svog oca.
- Meni je to toliko u krvi bilo, ja sam odrastao sa njim tako 16 godina. Svaki dan je on radio po tri priloga, radio reportaže, i to je sve čitao naglas po kući, a ja sam sve te priloge gledao. Već u petom razredu znao sam da pišem i vest i reportažu, onako, samo po sluhu. To sam sve non-stop slušao. Ali sam posle njegove smrti majci obećao da neću ući u politiku i baviti se tim stvarima, drugo, toliko sam se toga tada nagledao, da mi je trebala nekakva protivteža. Ko zna šta će biti u budućnosti, možda s godinama dođu i neka druga razmišljanja, videćemo - iskren je Ognjen, koji ovime završava priču koja nas je dirnula iako se on i ovog puta trudio da bude objektivan i sasvim realan.
Učiću sina kao što je mene moj otac
Iako je rano ostao bez oca, Ognjen pamti čemu ga je on učio i, kako kaže, njemu je zahvalan za bazu koju je stvorio još u ranom detinjstvu. To će, kaže on, takođe, pokušati da prenese svom detetu.
- Danas pokušavam našem Mihajlu da prenesem vrednosti kojima je mene moj otac učio, da ponese sistem vrednosti iz porodice. Trudim se da budem što je moguće bolji prema njemu, i da napravim od njega pravog čoveka - zaključuje Ognjen.