Jedan tata Boris, objavio je knjigu koja se zove "Dnevnik budućeg tate". Sam uvod nam je bio zanimljiv. Prenosimo vam ga u celosti.
Iz sna su me trgli sitni ubodi kažiprstom u rame. Bili su ravnomerni i taman toliko iritantni da me nateraju da otvorim oci. U stvari, samo jedno. Čkiljim, a kroz jednu zenicu vidim Nevenu kako sedi pored mene na krevetu, tretirajući mi i dalje rame kažiprstom. Čeka da se dozovem svesti i poklonim joj pažnju. Očekujem standardna pitanja „gde si parkirao kola, gde su ključevi, gde ti je novčanik...“, ali ona ćuti. Ništa ne govori.
Otvaram nekako i drugo oko i tek tad primecujem da u ruci drži nekakav štapić, nešto nalik na one turpije za nokte od kojih se ježim. Ljudi pamte razne datume, godišnjice, rođendane, ono što im je obeležilo život. Ja sam vrlo brzo shvatio da ću isto tako zauvek pamtiti baš to jutro, 10. novembra.
Nevena, žena sa kojom sam u braku već godinu i po dana i ukupno četiri i po godine u ljubavi, u ruci drži test za trudnoću. Sada već uspravljen na laktove i potpuno razbuđen, prvo primećujem da izgleda isto kao test iz americkih filmova u kojima se tinejdžerke uredno šokiraju pozitivnim rezultatima. Iskezio sam se. Čoveče, bićemo roditelji! Nisam siguran da li sam ovo rekao naglas ili samo pomislio. Ona i dalje ne progovora. Samo ćuti i gleda u mene. Sad već ushićen, uzvikujem: „Ekstraaaaa!“ Napokon uspevam da doprem do njenog izgubljenog pogleda i upitam šta je. Nevena potpuno zbunjeno izgovara: „Ja ne znam kako da reagujem.“
Čoveče, pa ja sam pribraniji od nje. Odmah mi se u glavi pojavljuje slika kako smireno nosim bebu kroz stan, dok ona plače jer joj izbijaju prvi zubići, a Nevena me izbezumljeno pita šta da radi.
Da bih je opustio, pokušavam da se našalim. „Jao, sada ceš biti kô balon. Pa kad krenu zubići da ti ispadaju. A šta ako bude carski rez?“, citiram ja Nikolu iz filma Mi nismo anđeli. Pogrešno.
Moja šala samo je dovela Nevenu na ivicu suza. Nije da nisam čuo za priče o ženama u trudnoći, promenama raspoloženja, eksploziji hormona i tome sličnom. Ali, zar je moguće da sve to kreće već od ovog testa?
Dok mi se, u pola sedam ujutro, razne misli u punoj brzini vrzmaju po glavi, ona mi leži na ramenu. Grlim je i čvrsto držim da oseti podršku, shvativši da je najbolje da oćutim uz nju. Smirila se. Znam da smo tad, u tih nekoliko minuta, zajedno u tišini i mislima, prošli kroz mnoge stadijume roditeljstva...Najednom je samo ustala, pribrana, objavivši zvanično da mora kod ginekologa i konstatujući mrzovoljno da kasni na posao. Oslobodio sam se, pa zapitkujem dok se sprema: „Ej, a kad ćemo na ultrazvuk? Kad ćemo imati onu prvu crnobelu sličicu? A kada ćemo znati je li muško ili žensko?“ Nevena se okreće prema meni i sa osmehom odgovara: „Čoveče, ovo mi
je prvo. Ne znam ništa.“
Izleće iz sobe, već uveliko kasneći na posao, a ja se vraćam u krevet. Nasmejan, srećan. Duboko uzdahnuvši, počinjem sam da maštam. Razmišljanja na koji fakultet ćemo upisati dete prekida Nevena koja ponovo uleće u sobu: „A gde su ključevi od kola?“ To smo mi, Nevena i Boris, budući roditelji. Prvi dan i prvi minuti. Pa hajde, neka nam je sa srećom
(Odlomak iz knjige "Dnevnik budućeg tate")