Izvor: Nedeljnik.rs

Nema više Jugoslavije, Slovenija i Hrvatska su međunarodno priznate države, začinje se krvno kolo i po Herceg-Bosni, a ja, pešice, 12. januara 1992, razgledam Sarajevo. Idem na razgovor i prvo viđenje sa Alijom Izetbegovićem, predsednikom te republike koju bi da otrgnu ili rastrgnu. Na zgradi pošte grafit: "Ovo je Srbija!" Ispod njega, drugi: "Budalo, ovo je pošta!" Hoće li, pitam se, humor biti jači od bezumlja.

U novinama, izjava Izetbegovićevog ministra, nekog Čengića, koji se, upravo, vratio iz posete Ankari, da je njemu Turska majka. Članu Predsedništva SPO, advokatu Strahinji Kastratoviću, koji sa mnom ide na sastanak, kažem da tu Čengićevu ludu izjavu neću prećutati pred Izetbegovićem.

Izetbegović nas dočekuje ljubazno i sa osmehom. Sa njim je i njegova kćerka, koja mu je šef Kabineta. O njemu znam onoliko koliko i on o meni. On je, za Srbe, simbol islamskog fundamentalizma, a ja, za muslimane, barjaktar četništva i velikosrpske hegemonije. Obojica smo bili u zatvoru, on davno, a ja nedavno, ja kratko, a on dugo. Obojica smo odrasli u državici čiji je on predsednik. I on i ja, bar na rečima, volimo istog i jedinog Boga, koji je, po njemu, u Kuranu, a po meni u Bibliji. I obojica govorimo istim jezikom...

- Je li vam žao Jugoslavije? - skrenuh razgovor sa običnog ćaskanja koje je potrajalo.

- Duša me boli - odgovori.

- I mene.

- Nadam se, ipak, da ona može oživjeti. Sa puno napora, sa puno mudrosti i na novim osnovama.

- Kako to zamišljate?

- Razmišljam o novom udruživanju - otpi on, meraklijski, gutljaj kafe i produži da objašnjava.

U saglasju sa dobrim namerama lorda Karingtona, osnovati asocijaciju ili tržišno-monetarnu uniju šest nezavisnih jugoslovenskih država. Između njih, na granicama, ne bi bilo ni vojske, ni policije, ni carinskih prelaza, kao i za "srećnog zemana", kako je rekao. Ljudi bi nosili samo lične karte, a ne pasoše. Ovakva zajednica bi, veoma brzo, dobila status pridruženog člana Evropske zajednice, kakav imaju Mađarska, Poljska i Čehoslovačka.

- Šta sa sadašnjom JNA? - upitah ga. - Karington je svojim planom zaobišao ovo veoma važno pitanje. Vojska je i dalje velika i zatrpana oružjem. Nijedan general, nijedan oficir neće pristati da bude portir ili da prodaje semenke, sve dok mu je i poslednja raketa pri ruci.

- To pitanje bismo riješili tako što bi svaka od šest država imala svoju vojsku, a najskuplji rodovi, kao što su vazduhoplovstvo i raketne jedinice, bili zajednički i pod zajedničkom i paritetnom komandom. Dobijamo poruke iz Brisela da bi nam, u tom slučaju, Evropa dala novac za profesionalno ustrojstvo vojski i za časno zbrinjavanje viška oficira i građanskih lica u sadašnjoj JNA.

- Nešto od toga je moguće, a ponešto i nemoguće - i obradovah ga i rastužih, istovremeno.

- A šta je to nemoguće?

- Hrvatska i Slovenija su otišle. Oni slave. Neće prihvatiti bilo koji oblik zajedničke vojne komande niti ma kakvo udruživanje sa ostatkom Jugoslavije. Pre dva meseca su to hteli i prihvatili plan lorda Karingtona. Više to neće. Sada je kasno. Zato se, gospodine predsedniče, okrenimo ovome što je ostalo i što je još zajedno.

- Četvoročlanoj federaciji Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore? Na to mislite?

- Da, ako je federacija sada moguća.

- Nije moguća. Sve donedavno, bila je moguća takva federacija u labavom državnom savezu sa Slovenijom i Hrvatskom, i predlagali smo je Kiro Gligorov i ja. Zagreb i Ljubljana su htjeli, a Milošević je odbio. U ovim okolnostima, moguća je samo zajednica ove četiri suverene republike. I to u njihovim postojećim granicama.

- Onda tu zajednicu i učinimo zajednicom - požurih sa svojim predlogom.

Neka, kažem mu, svaka od ove četiri države ima svoju vojsku, ili svoju gardu, a elitni i najskuplji rodovi armije da budu zajednički. Naravno, pojašnjavam, da mislim na novu i neideološku armiju. Zašto, pitam ga, da ta zajednica, po ugledu na Evropski parlament, ne bude imala i svoj parlament i svoj Savet ministara, koji bi, po godinu dana, zasedao u Beogradu, Sarajevu, Skoplju i Podgorici? Otvorene granice, zajednička moneta i jedinstveno tržište.

Ovako uređena, četvorna zajednica bi stupila u carinsku i ekonomsku uniju sa Hrvatskom i Slovenijom. I trebalo bi, naglasih to, potpisati lanac novih istorijskih sporazuma. Najpre, između Srba i Hrvata, jer je tu epicentar svih lomova. Zatim, između Srba i muslimana, Srba i Albanaca, Makedonaca i Albanaca...

- Veseli me što isto želimo i što slično mislimo - spusti on ruku na moje rame. - Selameta i merhameta, samo toga da bude. Nadam se da ste razumjeli?

- Poznajem turcizme kao i vi - nasmeših se. - Odrastao sam sa muslimanima.

- Iskreno mi recite može li se ovo sve postići i da li nas dvojica samo sanjamo? - na licu mu zaigra senka zebnje.

- Od vas zavisi, gospodine predsedniče.

- Od mene? A ja mislio od Miloševića.

- Neka Bosna bude mirna i Srbija će njega da se odrekne. A Bosna neće biti mirna, ako ne prekinete ovu opasnu partiju preferansa.

- Pa, to je kartaška igra - iznenadi se on.

- Tačno tako, igra u kojoj se dvojica udružuju protiv trećega... Kao pre pet decenija, kad su se muslimani u Bosni i Hercegovini, neprirodno, sa Pavelićem uortačili protiv Srba, a trebalo je, po istoriji i svemu, da bude obrnuto. I sada se...

- Dosta je Bošnjaka bilo i u partizanima - prekide me on u pola misli, ali nimalo osorno ili uvređeno.

- Bilo ih je u partizanima, a bilo ih je i u... - htedoh da kažem "i u četnicima", ali se zaustavih. - I sada se, nažalost, muslimanima nudi preferans protiv Srba. Učinite, molim vas, sve da svi dvojni savezi protiv trećeg u Bosni prestanu... Ako je to, ikako, moguće - dodadoh. - Ako nije moguće, onda muslimani i Srbi, ovoga puta, moraju igrati zajedno!

- Belaj, belaj veliki može da bude - huknu on. - Jedna država, a tri naroda, od kojih svaki za sebe traži Bosnu cijelu. Više ne znam ko sve muti i na koju stranu.

Nastavak teksta čitajte OVDJE.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)