Popularni bh. scenarista, pisac hit serije 'Lud, zbunjen, normalan', dugometražnih igranih filmova 'Dobro uštimani mrtvaci' i 'Halimin put', dobitnik brojnih nagrada za dokumentarne filmove i radio drame, za februarski broj magazina Prizma u novim 'Zapisima s verande' secira čari balkanske krčme i rahatluka

Nije lako provoditi dane sa Šveđankama. Pored nelagode koju čovjek osjeća zbog njihova raskolašna odnosa prema seksualnosti, haj' nekako bi to čovjek i pregrmio, al' ljubopitive su, brate, do bola.

- Kakvo je stanje sa kulturom u Bosni? sve želi da zna Ingrid.
- Da, da, i mene interesuje, dodaje Brigita.

Uh, teško pitanje i za Ibru Spahića, a kamoli za mene.

Daj da prvo vidim šta kaže sveznajući internet, šta je to uopšte kultura. 'Prifatim' se kompjutera i evo jedne od izguglanih definicija: “Kultura je cjelokupno društveno naslijeđe neke grupe ljudi, to jest naučeni obrasci mišljenja, osjećanja i djelovanja neke grupe, zajednice ili društva, kao i izrazi tih obrazaca u materijalnim objektima.”

Aha, čini mi se da kontam. Naručito ovaj dio koji kaže: “…naučeni obrasci mišljenja, osjećanja i djelovanja neke grupe…” To, kako ja razumijem, znači da neko kanibalsko pleme u svom kulturnom obrascu ponašanja ima običaj, recimo, za ručak objedovati članove suparničkog plemena. Pojednostavljeno rečeno - jedenje drugih ljudi je dio njihove kulture. Sad ne znam tačno jel' u pitanju doručak, ručak, il' samo za mezu serviraju uhvaćenog paćenika, ali to ne mijenja suštinu. A suština kaže, kao što vidimo, da nisu kultura samo teatar, film, slikarstvo, poezija, muzika i slične ublehe. Kultura je puno više od toga.

U tom smislu, interesantno je detektovati kulturu kod nas. Već na prvu se nameće jednostavna definicija:
 

“Manifestacija nekulturnog jeste naša kultura.” Auuu, kad čovjek gleda iz ovog ugla, jesmo kulturni, majku mu! Ako možemo reći, a možemo, da je rat najnekulturniji obrazac ponašanja, onda niko nije kao mi i niko nam nije ravan. Možda ne jedemo jedni druge, ali mođusobno ubijanje je očigledan dio naše kulturne baštine.

Al, da se ne pravim lud, znam ja da su Šveđanke više mislile na umjetnički aspekt kulture. Pa eto, haj'mo da vidimo šta nam to nudi naše naslijeđe kada je, recimo, ukomponovana poezija u pitanju. Pomenimo nekoliko divnih stihova iz naše savremene kafansko-pevaljsko-kulturne baštine, a počet ćemo sa poemom koja zorno dočarava pjesnikovu tugu zbog ljubavi, ali i popunu posvećenost vlastitu zidarskom zanatu:

”Izvukla si ciglu iz temelja ljubavi naše,
Samo djeca ostaše.
Beton i malter na srcu ti piše,
Stubovi od tuge se iskriviše.
Vaservaga kaže da sa mnom tjeraš šegu,
Dabogda dobila pjesak u bubregu.”

Kada smo već kod zanatskih radova, molersko-tapetarski radovi su izgleda više nego inspirativni:

“Suzama sam lepio tapete
Kad ti ode i odvede dete.”

A  također i stolarsko bravarski:

“Nemoj da plačeš na mom pragu
Da mi vrata ne povuku vlagu.”

Narednim subjektivno odabranim stihovima osvrćemo se na ljubav pjesnika prema svom rodnom gradu, o kome pjeva iz daleke dijaspore:

”Rodno mesto Banja Luka
Jedem ćevap s mnogo luka
U Beču sam gastarbajter
U krevetu pravi fajter!”

Kažu naučnici, radili nekakvu analizu, i zaključili da svaki peti otac odgaja djete koje ustvari nije njegovo. Eto društvenog fenomena vrijednog pjesnikove pažnje:

”Skočit ću sa sedmoga sprata,
rodila mi žena, a ja nisam tata!”

Eh, ima li iko da ne zna legendarni stih:

”Kuče laje, a ja mislim ti si,
Otišo si, sarmu probo nisi!”

Ili ovaj:

”Ja te volim, ja te obožavam,
Ja bih s tobom da se razmnožavam.”

Kao dokaz da naši 'pjesnici' posmatraju svijet oko sebe i otvoreno pričaju o životu u modernom okruženju, nudim vam na uvid narednu kratku bravuru:

“Moderna su sad vremena, niko nikom ne treba
Prijatelje samo vidim preko Fejsbuka
Daidže, ujne, tetke, strine, svi imaju profil svoj
Svi surfaju, svi surfaju, o živote moj
Nervozan, nervozan, nervozan sam ja
U torbi mi sve računi i po neka penzija.”

No, za kraj ove kratke analize, ostavio sam jedan stih meni posebno drag. On govori o tome kako naš čovjek poštuje kulturu saobraćaja i u najtežim momentima svog života:

“Ti ode na zeleno,
Ja osta na crveno,
Rastavi nas semafor.”

Trudio se ja, ne trudio, al' kad ove stihove prevedem na engleski, nekako izgube na vjerodostojnosti. Možda Ingrid i Brigita zato nisu bile oduševljene mojim poetskim odabirom.

 
- Nema veze, reko’ i naručih sebi duplu rakiju, smorila me priča o kulturi.

- Eto, reče Ingrid, i to što po čitav dan pijuckate alkohol spada u vašu balkansku kulturu.

- Vidiš draga Ingrid, pokušavam da joj objasnim, mi ovdje opijanje doživljavamo kao neku vrstu religioznog iskustva.

Brigita se smiješi:

- Aaa, pa to je slično kao i kod nas. U našoj vikinškoj tradiciji je alkohol u ritualima služio za postizanje duhovnog uzvišenog stanja, za odvajanje duha od tijela.

- Upravo tako”, složih se, i kod nas, u balkanskoj krčmi, kada pijan čovjek hoda četvoronoške, on možda jeste fizički prilično nisko, ali je duhovno izuzetno visoko. Tek u takvom stanju čovjek može istinski proniknuti u one stihove od maloprije.

Stavovi izrečeni u ovom tekstu odražavaju autorovo lično mišljenje, ali ne nužno i stavove DEPO Portala.

Molimo čitaoce da se u svojim komentarima suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. DEPO Portal zadržava pravo da takve i slične komentare ukloni bez najave i objašnjenja.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/aa)