Sveštenik, revolucionar, doktor filozofije, terorista svetskog ranga, bivši robijaš, raskolnik, večiti prognanik i otpadnik. Šta god da napišete o popu Stoiljku Kajeviću, rizikujete da nešto previdite ili nešto važno izostavite. Jer Kajević je istovremeno i autor nekoliko tiražnih knjiga, politički emigrant, atentator na Tita, večita meta nekadašnje Udbe, štićenik FBI-ja, naposletku i njihova najveća žrtva.

O burnom životnom putu i uzbudljivoj priči dostojnoj holivudskog blokbastera pričali smo s njim u kafani u centru Beograda, prestonici zemlje za koju se celog života borio, a u kojoj je, ironijom sudbine, najmanje boravio. Podatak da je reč, možda, o jedinom svešteniku osuđenom za delo međunarodnog terorizma nameće i potrebu da razgovor započnemo time.

- Isto me je pitao i sudija tokom suđenja u Americi, kada sam prvobitno osuđen na 15 godina robije i upućen na izdržavanje kazne u zatvor u kome je 80 odsto zatvorenika ležalo doživotnu robiju. Odgovor je tada, ali i sada isti - nisam! Istina je samo da sam se celog života borio protiv terora Titovih komunista, a kasnije i protiv tiranije lažne američke demokratije za koju sam naivno verovao da se zaista bori za dobrobit i ljudska prava svih građana sveta.

Životna priča Stoiljka Kajevića je saga o idealima, iskušenju, političkoj borbi, patriotama i izdajnicima, padovima i usponima, večitom progonstvu i mučeništvu, da bi, naposletku, sledilo i neizbežno pitanje o tome da li je baš tako moralo da bude. Rođen je u Skopskoj Crnoj Gori 1937. godine, u porodici oca žandarma i majke domaćice. Otac, ponajviše deda, usadili su mu svest o nacionalnoj svesti i ljubav prema svom narodu, a majka veru u Gospoda i pravoslavlje. Ipak, ono što je najviše odredilo njegov životni put bio je komunizam!

- Tortura posleratnih vlasti prema meni, četničkom sinu i uz to mladom bogoslovu, počela je još u vojsci. Posle jedne opaske u vezi sa Đilasovom smenom (doš'o red i na đetića), skoro sedam meseci su me isleđivali dan i noć. Rekli su mi da za mene imaju tri adrese - robiju, ludnicu ili groblje, i da mogu sam da biram. Trebalo je da dam izjavu za list „Narodni vojnik" kako sam se preobratio, kako sam zapao u loše društvo, kako su me reakcionarni roditelji nagovarali da stupim u mračni krug SPC, da napišem da se kajem kao i da upozorim mlade ljude da se čuvaju lukavih popova. Nisam potpisao, pa su usledile neviđene muke. Jedne noći sam kriknuo: „Bože, ako mi sad pomogneš, biću ti sluga čitavog života!" Sledeće noći nisu došli i isleđivanje je prestalo. Duboko sam uveren da mi je tada samo Bog spasao.
Iako svešteno lice, Kajević nije bio sklon „samotrpeniju" i krotkom podnošenju „diktature proletarijata". Imao je samo 22 godine kada je dobio parohiju u Makedoniji, jednu od najvećih u SPC. Širio je reč božju, ali nije propuštao i priliku da nešto kaže i o tadašnjim prilikama.

MOJ NAJVEĆI GREH

„Moj najveći greh u životu bio je to što sam pobegao od svog naroda i što sam se za njegovu slobodu borio sa udaljenosti veće od pet hiljada milja!

- Bio sam mlad i poletan, a najveće glavobolje imao sam zbog izgovorenih reči. Sećam se, na jednom zboru u Kučevištu podigao sam Jevanđelje i rekao: „Vidite ovu knjigu? Ovu prostu knjigu pisali su prosti ljudi, ribari... I vekovi su prošli, a ona još postoji! A u Beogradu, video sam, puni su izlozi Marksovih i Lenjinovih dela koje niko ne kupuje. Zapitajte se zašto je tako i gde je istina - u Bogu ili Marksu?"
Kajević je priveden iste večeri i tada je, kako kaže, prvi put u životu čuo svoj glas snimljen na magnetofonu. Zabeležili su svaku izgovorenu reč, krenule su pretnje i ucene, a već urušeni jaz između njega i bezbožničke ideologije niko više nije mogao da zatrpa. Svog najvećeg neprijatelja, Josipa Broza Tita, na koga je u više navrata i sam planirao atentat, prvi put je video u Skoplju, odmah nakon razornog zemljotresa 1963. godine.

- Došao je u zvaničnu posetu sa predsednikom SSSR-a Hruščovim. Mene su, kao i većinu sumnjivih lica i reakcionarnih elemenata, još ranije upozorili da toga dana ne napuštam kuću. Nisam izdržao i izašao sam na ulicu. Gledao sam njega, a još više okupljeni svet. Činilo mi se da policije nema nigde, da nije bilo skoro nikakvog obezbeđenja ili zaštite. Pomislio sam koliko je bilo lako da se samo jednim hicem okonča i narodna tragedija i moja lična drama.

Kajević nije znao da se još tada planirao atentat na Tita, a još manje da su većinu okupljenog naroda činili pripadnici Udbe u civilu. Bilo je dovoljno da samo rukom posegne za maramicom u džepu, pa da mu istog trenutka presude. Srećom, toga dana ga nije mučila kijavica. Međutim, za njega više nije bilo mesta u tadašnjem režimu, hapšenje je bilo samo pitanje trenutka.

- Iste večeri uhapšeni su svi na koje se sumnjalo. Mene je spasao jedan prijatelj, koji je požurio da me upozori. Rekao mi je: „Iz ovih stopa moraš da bežiš, verovatno su već krenuli po tebe. Ako te uhvate, sledi ti najmanje pet godina robije!" Iste večeri sam krenuo za Italiju, prešao granicu i otišao kod Dragoljuba Vurdelje, tada najmoćnijeg našeg čoveka u Trstu. Ko god da je pobegao iz Jugoslavije, najpre bi se javio njemu, a on nije verovao nikome!

Vurdelja nije verovao ni Kajeviću, još manje njegovoj mantiji. Udba je radila svoj posao, svakodnevno slala svoje ljude u inostranstvo, pa je bilo teško razlučiti ko je provokator, a ko progonjeni. Stoiljko se seća i tadašnjeg razgovora sa činovnikom Uneska, koji ga je pitao a više provocirao, zašto beži iz zemlje koju toliko voli i od svešteničkog čina za kojim toliko žudi.

- Setio sam se reči Nikolaja Velimirovića i kazao mu da kada kuća gori, spolja se gasi. Međutim, mnogo godina kasnije, shvatio sam da je to bila velika greška. Sećam se, tokom suđenja u Americi rekao sam sudiji da sam u životu imao tri velika greha: prvi, i svakako najveći moj greh bio je u tome što sam pobegao od svog naroda da bi se za njegovu slobodu borio sa udaljenosti veće od pet hiljada milja! Jedan čovek mi je rekao da to nije borba već izdaja, i danas, zaista, verujem da je bio u pravu. Drugi greh, bolje rečeno zabluda, bila je u tome što sam verovao da se Amerika iskreno bori protiv komunizma i za slobodu svih porobljenih naroda. Kasno sam shvatio da nije tako i pred sudijom citirao reči Čerčila: „Mi nemamo večitih prijatelja, imamo samo večite interese!" Moj greh je i u tome što sam toliko voleo slobodu, da sam je celog života zloupotrebljavao do maksimuma. Kajević se nije dugo zadržao u Trstu. S bratom, koji je u međuvremenu takođe emigrirao iz Jugoslavije, krenuo je za Pariz. Pre njih stigao je glas o dolasku.

Učešće u Reganovoj kampanji spaslo mi život

Pop Stoiljko Kajević je u Americi bio ugledan, porodičan čovek, član Konzervativne unije i republikanskog tima Ronalda Regana prilikom njegove predsedničke kampanje. To mu je, kaže, i spaslo život:

- I u toj i takvoj „demokratskoj" Americi lako je bilo koga ukloniti, pogotovo ako je čovek samac, bez ugleda, i ako njegovo smaknuće ne bi podiglo previše prašine. Za mene su mnogi znali, pa je i to, verovatno, razlog što sam uspeo da sačuvam živu glavu.

- Vurdelja je poslao poruku da stiže jedan nezgodni pop koji nikoga ne sluša. Pokojni pukovnik Velimir Piletić, nekadašnji komandant istočne Srbije, rekao mi je: „Ne znam kome da verujem. Vurdelji ne verujem, a ne mogu ni vama." Tako su se Srbi u Parizu odnosili prema svakom pridošlici. Međutim, prihvatili su me Rusi na njihovoj akademiji „Sveti Sergej". Tek nakon toga prihvatili su me i Srbi i tada sam tamo osnovao našu crkvenu opštinu. Tamo sam proveo nešto više od godinu dana.
Nakon toga Kajević odlazi u Ameriku s ciljem da osnuje jednu organizaciju i pojača propagandnu mašineriju protiv komunizma u Jugoslaviji. Osnovao je SOPO i pod pokroviteljstvom vladike Dionisija dobio parohiju u Ohaju, gde je okupljao mlađe ljude. O njihovim aktivnostima, posebno kada je reč o pokušajima atentata na lidera nove Jugoslavije, mnogo se pisalo i u našoj štampi. Na njihovu žalost, nijedan nije uspeo.

- O svim našim pokušajima čulo se i pisalo tek godinama kasnije, kada to više nije imalo značaja. Sem onog u Skoplju, planiran je atentat i desetak godina kasnije u Ajovi, kada je najavljeno da će Tito posetiti jednu veliku farmu, vlasnika nekog Makmena, koji je tokom velike krize pedesetih godina pomagao Jugoslaviji. U novinama je objavljena i kompletna maršruta kojom će proći, a nama je preostalo samo da ga spremni dočekamo. Nažalost, Broz je u poslednjem trenutku odlučio da odustane od ove posete.
Iako se, prema njegovim rečima, o njihovim aktivnostima malo šta znalo kada je reč o pokušajima napada na Broza, postojanje SOPO-a je bio veliki „trn u oku" ovdašnjim udbašima. Ponajviše nakon spektakularne akcije kada je istovremeno, u šest američkih i kanadskih gradova, odjeknuo eksploziv postavljen ispred zgrada jugoslovenskih ambasada i konzulata. Bio je to odgovor SOPO-a na sve češće likvidacije uglednih Srba širom sveta.

- Akcija je izvedena u noći uoči Svetog Save, 27. januara 1967. godine, a želja je bila da se dignu u vazduh ambasade u Vašingtonu i Otavi, kao i konzulati u Njujorku, Čikagu, San Francisku i Torontu. Akcija je zaista imala veliki odjek, a najvažnije u svemu je to što je ispunjen cilj da u njoj niko ne strada. Nakon nje, niko od zvaničnih jugoslovenskih službenika na američkom kontinentu nije bio spokojan, a Udbi smo pokazali da i te kako znamo da zadamo udarac. Američke vlasti su nevoljno, pod žestokim pritiskom Jugoslavije, obavile istragu, a jedina žrtva bio je Dragiša Kašiković, jedan od članova SOPO-a koji je odmah po izvršenom zadatku poslao više od stotinu pisama američkim senatorima i kongresmenima u kojima ih je obavestio da je ovaj akt odgovor srpske emigracije na sve češće likvidacije naših ljudi. Njemu je jedinom i suđeno, a deset godina kasnije Udba ga je monstruozno likvidirala.

I pored svesti da bi ubistvo jednog čoveka, pri tom još i vremešnog starca, ne bi rešilo praktično ništa, a od njega samog stvorilo žrtvu i mučenika, pomisao na atentat na Tita nikada ih nije napuštala. Prilika se ukazala i uoči poslednje posete predsednika Jugoslavije Americi, ali je to sprečeno hapšenjem najuglednijih članova SOPO-a!

- Uhapsili su nas na osnovu prisluškivanih razgovora, a prvobitna optužnica nas je teretila za konspirativni rad, zavereništvo, planiranje napada na strane diplomate i rušenje Jugoslavije. Sem mene, uhapšeni su i Nikola Kavaja, Boško Radonjić, Nikola Mićunović, Životije Savić i Rade Štrbić. I danas verujem da je namera američkih vlasti bila da jednim udarcem ubiju dve muve. Da barem delimično zadovolje jugoslovensku stranu, koja nas je godinama tražila žive ili mrtve, ali i da nas sklone, bolje rečeno zaštite od njihovih brutalnih egzekutora. Advokat Dejan Brašić nam je objasnio kako stoje stvari, rekao je da će nas saslušati, a onda, uz kauciju, pustiti da se branimo sa slobode. Nakon toga bi sledilo izricanje kazne, a najvećoj, ne dužoj od tri godine, mogao sam lično da se nadam. Sumnjali su da sam ja osnivač i glavni organizator grupe, pa je samim tim i moja kaucija bila najveća, oko 250.000 dolara. Tako se i dogodilo da sam jedini ostao u zatvoru, jer nisam imao dovoljno novca. Međutim, još dok sam bio u zatvoru usledila je Kavajina otmica aviona i cela priča je dobila mnogo ozbiljnije razmere.

Otmicom aviona i suđenjem praktično je okončana i svaka aktivnost SOPO-a. U međuvremenu, Kajević je doktorirao i počeo da predaje etiku i političku filozofiju na jezuitskom univerzitetu Di Pol, a u Jugoslaviju je, prvi put nakon izgnanstva, došao 1988. godine. Ono što je video prilično ga je iznenadilo.

- Video sam srećne i zadovoljne ljude, video sam nadu u bolje sutra i želju za napretkom, sve je bilo znatno drugačije od onog kako sam ja iz daleka zamišljao Beograd i moju Srbiju. Slika se ubrzo promenila, počeo je raspad Jugoslavije i novi ratovi, gledao sam nesreću na svakom koraku. Prilikom drugog dolaska u Jugoslaviju 1990. želeo sam da osnujem svoju stranku, ali sam ubrzo uhapšen. Jedno jutro došli su ljudi iz bezbednosti i odveli me u zatvor. Tada sam se prvi put u životu uplašio tamnice, ali srećom, pritvor je trajao samo tri dana. Na intervenciju advokata Vasilija Krestića pušten sam na slobodu i od tada, hvala bogu, nemam problema.

KAVAJIN PLAN

Bio sam u zatvorui nisam imao pojma da hoće da sruši CK

Umesto na zakazano izricanje presude u Čikagu, Kavaja je 19. juna 1979. godine ušao u avion na liniji Njujork-Čikago-Teksas sa dve artiljerijske granate, oteo avion sa oko 150 putnika i postavio uslove. O razlozima otmice, mnogo godina kasnije, sada već pokojni Kavaja je u razgovoru s novinarom Ivanom Miladinovićem za Pressmagazin rekao da su „pali zbog pokušaja ubistva Tita i za terorizam na teritoriji SAD i Kanade, te da su ih bez dokaza teretili za simultano bombardovanje jugoslovenskih predstavništava širom Amerike i Kanade 1967. godine, podmetanje eksploziva pred zgradom UN 1975. i u Vašingtonu 1976, kao i za teške eksplozije u zgradi Generalnog komiteta Komunističke partije Amerike na Menhetnu u 36. ulici. Na otmicu aviona, rekao je Kavaja, odlučio se prema unapred dogovorenom planu s popom Kajevićem kako bi njega oslobodio i zajedno s njim se obrušio na zgradu Centralnog komiteta SKJ na Novom Beogradu. Stoiljko to demantuje.

- Bio sam u zatvoru i zaista ne znam kakve su bile njegove namere. Znam samo da je nakon puštanja na slobodu uz kauciju prišao mom bratu i rekao: „Vidiš, ovi baš ništa ne pišu o nama! E, pisaće, bogami, vrlo brzo!" Ubrzo je i napravio taj nerazumni čin, kada je oteo avion tražeći moje oslobađanje. Želeo je da s njim odem negde u „slobodu", ali ja nisam želeo da idem. Da sam to učinio, prešao bih granicu sa koje nema povratka. Sem toga, priča o rušenju zgrade CK je bila priča za malu decu. Navodno, nije znao gde se tačno zgrada nalazi, pa sam, valjda, trebalo ja da mu je pokažem. Kavaja je bio pilot i hrabar momak, ali se ja uopšte nisam razumevao u komande aviona. Trebalo je, dakle, da letimo iznad Beograda i da se usput raspitujemo o tačnoj lokaciji gde se nalazi CK?! U svakom slučaju, nakon ove otmice cela priča se otrgla kontroli i na nas se potpuno drugačije gledalo.

Nakon otmice aviona, cela grupa je osuđena na višegodišnju robiju. Zbog tri krivična dela (terorizam protiv Jugoslavije, nepojavljivanje na sudu u zakazano vreme i otmica aviona) Kavaja je dobio 65 godina zatvora. Nikola Mićunović i Rade Štrbić osuđeni su na 10, a Životije Savić i Boško Radonjić na tri godine. Kajević je osuđen na 15 godina robije.

- Sproveli su me na izdržavanje kazne u Levenvort, zatvor šestog stepena sigurnosti, u kome 80 odsto zatvorenika leži doživotnu robiju. Tu osmeha nema, nema žice, samo zidovi visine dvadesetak metara i do zuba naoružani stražari. Bio sam tamo šest godina i sedam meseci, a kako izgleda život nadomak pakla, opisao sam u knjizi „Svet bez duše". Press/DEPO/a.k.