Meni se sve sviđa. Ili je barem tako bilo tokom 48 sati. Doslovno sve što mi je Fejsbuk ponudio, ja sam lajkao – čak i ako mi je bilo odvratno. Odlučio sam da krenem u kampanju svjesnog lajkanja, da vidim kako će se to odraziti na ono što mi Fejsbuk prikazuje. Znam da ovo zvuči kao egzibicija (to i jeste), ali to je takođe bio samo nasumični eksperiment. Nisam bio siguran koliko dugo ću to raditi (nisam mogao izdržati duže od 48 sati) ili šta ću saznati (vjerovatno ništa.)

Vidite, Fejsbuk koristi algoritme pomoću kojih odlučuje šta će se pojaviti na vašem njuz fidu. To nije samo hronološki slijed status apdejta vaših prijatelja i stvari za koje ste pokazali interesovanje. Od 2014. godine njuz fid je pažljivo osmišljena prezentacija koju dobijate pomoću komplikovane formule zasnovane na vašim aktivnostima na Fejsbuku, kao i drugdje na internetu. Htio sam da vidim kako će se moje iskustvo na Fejsbuku promijeniti ako konstantno budem nagrađivao robote koji donose odluke za mene, ako budem stalno govorio, “dobar posao, robote, sviđa mi se to.” Rezultati su bili dramatični.

Prva star koju sam lajkao bila je Living Social - moj prijatelj Jay je lajkao prije mene i stajalo je na vrhu mog fida. Lajkao sam još dva apdejta od svojih prijatelja. Za sada je išlo dobro. Ali četvrta stvar na koju sam naišao bila je nešto što mi se i nije baš sviđalo - mislim, ne sviđa se meni ni Living Social, šta god to bilo, ali dobro. Ali ta četvrta stvar je bilo nešto baš bezveze. Neki jako loš vic – ili barem glup. Ali ipak sam ga lajkao.

Jedna odluka koju sam odmah donio ticala se toga šta uraditi sa sličnim stvarima koje ti se pojave nakon što si nešto lajkao. Recimo, ako vam se svidi priča o kravama koju vidite na Modern Farmer, Facebook će vam odmah ponuditi još četiri opcije da lajkate ispod priče o kravama. Vjerovatno još priča o kravama i poljoprivredi.

Te “slične stvari” su se ubrzo pokazale kao problem, jer čim lajkate jednu, Fejsbuk je zamijeni drugom. Tako da čim sam lajkao četiri slične stvari ispod jedne priče, odmah mi je izbacio još četiri. I onda još četiri. I još četiri. I još četiri. Brzo sam shvatio da ću ostati zarobljen u beskonačnom nizu sličnih stvari ako nastavim da ih lajkam. Zato sam postavio novo pravilo: Lajkaću četiri prve “slične stvari” koje mi Fejsbuk prikaže, ali ne više od toga.

Povremeno bi lajkanje bilo izrazito protivno mojoj nagonskoj reakciji. Moja prijateljica Hilari postavila je sliku svog djeteta Perl, sa modricama na licu. Bila je naslovljena “Pearl vs. beton.” Nije mi se nimalo svidjela! Bila je tužna. Inače je to vrsta vijesti na koje obavezno stavim komentar, ali šta da se radi. Lajk. Jedini put kada sam odbio da lajkam nešto bilo je kada je prijatelj postavio vijest o smrti rođaka. Ja sam takođe nedavno imao smrtni slučaj u porodici. Tako daleko jednostavno nisam mogao ići.

Ali bilo je još mnogo toga za lajkati. Lajkao sam apdejt jednog rođaka, koji je on šerovao od Džo Kenedi, zbog čega sam odjednom bio bombardovan vijestima o Kenedijima (i o Klintonovima i Švarcenegerovima). Lajkao sam Hootsuite. Lajkao sam The New York Times, lajkao sam Coupon Clipinista. Lajkao sam nešto od prijatelja sa kojim se nisam čuo 20 godina - nešto u vezi sa njenim djetetom, kampom i zmijom. Lajkao sam Amazon. Lajkao sam jebeni Kohl’s. Lajkao sam Kohl’s zbog vas.

Moj njuz fid je dobio sasvim novi izgled za iznenađujuće kratko vrijeme. Nakon što sam lajkao gomilu stvari tokom jednog sata, nije više bilo ljudi u mom fidu. Samo su bili brendovi i reklame. Ni traga ljudskim bićima i njihovim porukama.

Takođe, portali su se popeli na sami vrh. Gotovo cijeli moj fid preuzeo je Upworthy i Huffington Post. Kada sam otišao u krevet prve noći i skrolovao kroz svoj njuz fid, apdejti koje sam vidio bili su (tim redoslijedom): Huffington Post, Upworthy, Huffington Post, Upworthy, Levi’s reklama, Space.com, Huffington Post, Upworthy, The Verge, Huffington Post, Space.com, Upworthy, Space.com.

Takođe, kada sam krenuo u krevet, sjećam se da sam mislio “Ah, sranje. Moram lajkati nešto o Gazi,” pa sam lajkao neki post sa pro-izraelskom porukom.
Do sljedećeg jutra, vijesti na mom njuz fidu su otišle veoma, veoma daleko u desno. Ponuđeno mi je da lajkam Drugi amandman i neku antiimigrantsku stranicu. Lajkao sam obje. Lajkao sam Teda Kruza. Lajkao sam Rika Perija. U mom njuz fidu se opet pojavio The Conservative Tribune, i opet, i opet.

Iznenadio sam se i koliko se razlikuju fidovi na mobilnom i na desktopu, čak i kada sam ih gledao istovremeno. Do kraja prvog dana, primijetio sam da je na mobilnom moj fid bio potpuno očišćen od ljudskog sadržaja. Samo mi se nudila šansa da lajkam priče sa raznih portala i gomila reklama. Pa, ipak, na desktopu – iako je većinom bio brendiran sadržaj, i dalje sam viđao stvari od prijetalja. Na tom malom, isparcelisanom ekranu, gdje je prostor tako dragocjen, Fejsbukovi roboti su zaključili da najbolji način da zadrže moju pažnju jeste da sakriju sve što je ljudsko i da mi samo prikazuju stvari koje su druge mašine izbacile. Uvrnuto.

Kako se bližio drugi dan, počeo sam strahovati od odlaska na Fejsbuk. On je postao hram provokacije. Dok je moj njuz fid išao sve dalje u desno, istovremeno je išao i sve dalje i dalje u lijevo. Rachel Maddow, Raw Story, Mother Jones, Daily Kos i druge “lijeve” stvari bile su izmiješane sa stvarima koje su bile toliko daleko u desno da sam se gotovo plašio da ih lajkam iz straha da ne dospijem na kakav spisak za praćenje i prisluškivanje.

Ovaj problem je mnogo veći od Fejsbuka. Podsjetio me je šta može krenuti po zlu u društvu, i zašto sada češće pratimo jedni druge umjesto da razgovaramo jedni sa drugima. Postavili smo političke i društvene filtere koji nam sada diktiraju interesovanja. Propadamo kroz zečju rupu specifičnih interesovanja dok se ne izgubimo u kraljičinoj bašti, psujući sve iznad zemlje.

Ali možda još gore od šizofrenih političkih tonova koje je moj fid dobio, bilo je to koliko je sve postalo glupo. Nudila mi se prilika da lajkujem neki post Buzzfeeda u kojem neki čovjek pleše i drugi koji me pita Koji ste vi lik iz Titanika? U trećem postu Buzzfeed me obavještava da je “Plesač u pratnji Katy Perry muški slatkiš kakvog zaslužujete!”. Prema časopisu New York, ja sam “zvanično ostario” jer je Malia Obama otišla na festival Lollapalooza (lajk!), a CNN mi kaže da “Suprug istražuje svoje majčinske instinkte” pored fotografije na kojoj muškarac bez košulje trlja svoje bradavice. “Oblak koji liči na penis”. “Ostavite sve i pogledajte ovu bebu koje je ista Jay-Z”. Moj fid je pokazivao gotovo samo najgoru vrstu smeća koju svi mi koji radimo u medijima izbacujemo i zbog čega bi nas trebalo biti stid. Senzacionalističko smeće. Sve sam lajkao.

Dok sam donekle očekivao da će mijenjati ono što vidim, nisam znao kako će se moje ponašanje odraziti na fidove mojih prijatelja. Stalno sam mislio da će me Fejsbuk ograničiti nekim limitom. Ali umjesto toga on je postajao sve nezasitiji. Moj fid je postao beskonačna povorka brendova i politika i kako sam ih lajkao, Fejsbuk je sve revnosno prijavljivao svim mojim prijateljima.

Te prve noći iskočio je kružić u ćošku mog telefona. Kružić od Fejsbukovog mesindžera! Javio mi se moj stari urednik iz WIRED, John Bradley. “Jesi li hakovan,” interesovao se. Sljedećeg jutra, moja prijateljica Helena mi je poslala poruku. “Moj Fb fid je doslovno pun stvari koje si ti lajkao, smiješno je,” kazala je. “Nemam ništa od prijatelja, samo Honanovi lajkovi.” Odgovorio sam lajkom. Ovo se nastavilo tokom cijelog eksperimenta. Kada sam postavo status apdejt na FB riječim “Lajkam te,” čuo sam od gomile ljudi da su moje čudne aktivnosti preplavile njihove fidove. “Moj njuz fid je 70 odsto stvari koje je Mat lajkao,” primijetio je moj drug Heder. Na kraju mi se javio neko ko radi za Fejsbuk i ko je primijetio moju aktivnost i želio da me poveže sa njihovim PR odjelom.

Ali do tada sam već bio prestao s lajkanjem, jer je jednostavno postalo nepodnošljivo. Pokušao sam izbrojati koliko sam stvari lajkao gledajući svoj dnevnik aktivnosti, ali bilo je nemoguće – Lajkao sam na hiljade stvari - od čega je većina bila odvratna ili u najboljem slučaju banalna. Ali lajkanjem svega, pretvorio sam Fejsbuk u mjesto na kojem nije bilo ničega što mi se sviđa. Iskreno, to mi se baš i nije svidjelo.

(wired.com; Za Buku prevela Milica Plavšić)