Foto: Arhiv

U novosadsko porodilište Betanija stiglo je jedno neobično pismo - u kojem tek otpušteno dijete ispisuje svoje utiske i zahvaljuje se ljekarima "koji su brinuli o njemu, i njegovoj mami dok su ležali u bolnici".

Pismo je, naravno, napisala majka koja se na ovaj način htjela zahvaliti ljekarima i medicinskom osoblju porodilišta, a uposlenici su toliko bili 'dirnuti' ovom gestom, da su pismo odlučili podijeliti sa javnošću.

A u pismu piše...

"Pre oko deset meseci, jednog toplog junskog jutra, milioni mojih braće i sestara zajedno sa mnom krenuli su u trku života. Jurili smo dugim tamnim hodnikom, prestizali jedni druge i na kraju ugledali lopticu na koju se nekoliko nas zakačilo. Mučili smo se da uđemo unutra, borili se i u toj trci – ja sam pobedio.

U početku sam bio sasvim majušan, mali kao zrno peska, ali sam brzo rastao, a moje srce je kucalo slično kao kod kolibrija. Osećao sam se sigurno, uvek mi je bilo toplo, a jedan glas slušao sam svakog dana. peijao mi je. To je bio glas moje mame, ne uvek nežan, ali ja za bolje nisam znao. Kako je vreme prolazilo ja sam rastao, ponekad toliko uživao kao da sam skakao na trambolini, mlatio rukama i bio baš srećan. Nikada mi neće biti jasno zašto se mama ljutila kada sam srećan?!

Došlo je vreme da ja upoznam ovaj čarobni svet. U velikoj zgradi neki ljudi u belim mantilima svakog dana su prisluškivali otkucaje mog srca. Pomagali su mojoj mami, razgovarali sa njom i odgovarali na njenih hiljadu pitanja. Došao je dan kad smo morali da osranemo u velikoj zgradi. Jedna teta hrabrila je moju mamu i zato joj hvala.

Tog 7.marta, 2014. u pet sati ujutru ušla je sestra u sobu, probudila mamu, pa i mene. Šapnula je „vreme je“. Dugo smo čekali, a po moju mamu nikako da dođu. Kasnije sam čuo da je u petak stiglo u velikoj zgradi puno mojih drugara koji su žurili da pre mene dođu na ovaj svet. Ali, ja  sam strpljiv čovek pa sam ih sve lepo propustio. Tad je došao red i na nas.

Otišli smo u veliku osvetljenu sobu. Osluškivao sam i čuo mnogo glasova, a jedan mi se posebno svideo. Ta žena često je obilazila mamu, govorila joj šta da radi kako bi se ja što manje mučio. Hvala toj divnoj ženi što mi je smanjila muke. Bio je tu, sećam se, i jedan čika, nije puno govorio, ali je mami, kad bi joj bilo teško, prišao, dodao joj gazu da pokvasi usne. Saznao sam da je to doktor.

Doktore, hvala vam za svaku kap vode na maminim usnama. Dugo smo mi toga dana ležali na krevetu, često mi je bilo neprijatno, a i slutio sam da mama nije raspoložena kao inače. Odjednom, počeo sam da se grčim, sve me je bolelo i bio sam zbunjen, nisam znao šta se dešava i što me uznemiravaju. Tada je jedna žena ozbiljnim glasom izgrdila mamu, jer je mama na trenutak zaboravila da sam ipak ja najvažniji. Doktorka, hvala i vama na tome.

Taman se sve smirilo, kad sam opet počeo da se osećam stisnuto i opet nisam znao šta se dešava. Tada sam čuo, a nećete mi zameriti što ću ovo reći, najdivniji glas na svetu. Posle maminog. Bila je to naša babica. Do kraja večeri imao sam utisak da je uvek tu, da se ne odvaja od nas i tada sam još shvatio da ću taj glas pamtiti zauvek.

Pala je i noć... Tad u prostoriju ulazi i jedna teta, došla je do maminog kreveta, i čuo sam kako kaže „vidim kosicu“. Ne znam čiju je kosicu videla, ali znam da sam ja osetio ogromno olakšanje. neka sila počela je da me gura, i tada su me neke tople ruke uzele kod sebe.  Babica Vesna me je u naručju uvela u ovaj čarobni svet. Rekla je i da sam poseban, jer sam jedini danas rođen sa mladežom na leđima.

Posle su nas prevezle u sobu gde bilo puno mojih drugara sa mamama. Jao, kako smo samo plakali! Kao u horu. Cimerka mi je bila Nina.  Posebno smo voleli kada nas, kako smo zajedničkim snagama uspeli da izračunamo, na svaka tri sata guraju kroz u kolicima kroz dugački hodnik, a mi smo, poređani kao sardine jedva čekali najvoljeniju stvar na svetu. Priznajte, pomislili ste na mame. Neeeee. Mleko, to smo čekali.

U petak, 14.marta, došao je dan kad idemo iz velike bele zgrade kući. Ispred maminog prozora došli su svi tata, bake, tetke, Lola, Lana, Tara i Luka. I tada je otpočeo moj život u stvarnom svetu, van porodilišta...

Za to su me pripremili mnogi, i oni kojima nisam zapamtio imena, a posebno hvala za dr Maletin, dr Radeka, dr Bulatović, dr Stajić, dr Janjić, dr Mendebaba, dr Batranovića, dr Milović, babica Daliborka Vlajkov, sestre Dijana, Ljilja, Branka, Bosa... I na kraju, osoba kojoj ovo pismo i posvećujem, babica Vesna Đurić.“

Jednomesečna beba, Vukašin Vazić, broj 23".

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/aa)