Piše: Elis Bektaš

- Živeo tako čovek, živeo, pa umro.

- I?

- I ništa. Čudna mi čuda, živ čovek, pa umro, kao da može bit' drugačije. E, ali zato ima jedan što je umro, a nije živeo.

- Misliš, živeo mrtav?

- Mislim. Sav je bio od dokaza, nije ništa voleo kao te dokaze, Bog da mu dušu prosti. Treba mu dokaz za postojanje, on kupi veći stan ili vikendicu u Višnjici. Treba mu dokaz za materiju, samo se potapše po stomaku (a ima se, vala, po čemu potapšati). Kažu mu, onako, iz zezanja: daj dokaz da život postoji, on zorom karabin na rame, u prirodu, pa srndaća pravo pod plećku. Eto vam dokaz, a ti, ženo, da skuvaš paprikaš. I da malo ljutne, znaš kako ja volim. Da zna da misli, više neće da dokazuje, samo pokaže rukom na novine ispod TV-stalka. Ma, odmah se vidi da ume čovek s dokazima, onako, domaćinski. Pitaju ga jednom: osećaš li, on kaže, osećam, pa prsne u smeh, sve se na njemu i na stolu trese od grohota. Dobro, a sanjaš li ikad, opet ga saleću s pitanjima. On se uozbilji, kaže: sanjam. Pa digne nogu i pusti vetar, a onda opet u smeh. Napunjena mu kuća punjenim životinjama, voli punjene tikvice, tuca punjenu ženu, i deca mu napunjena nekakvim govnima, ko će ga znati kakvim. I neki dan, nećeš verovati, ispraznila mu se baterija od mobilnog. Sve u kući puno, baterija prazna i on od šoka - kvrc!

- Šta kvrc?

- Pa kvrc, umro. A bio zdrav čovek, davali mu još punih trideset-četrdeset godina. Znaš kako to ide, mrtav, ali zdrav.

- Dobro, šta me više zajebavaš, sad mi lepo reci šta je bilo s čovekom, kako će mrtav umreti?

- Ma, znaš, nije baš umro, to se samo tako kaže.

- Pa šta je onda?

- Otišao u pičku materinu.

- Uh, baš tamo?!

- Baš.

- I, šta radi tamo?

- Ništa. Uzeli ga za trenera.

(BLIN MAGAZIN)