Piše: Elis Bektaš

Prolog
 
Mila majko,
Što sam Vasić Rajko?
Ja sam samo hteo
Da sam Srbin ceo.

I - Mi gradimo identitet, identitet gradi nas
 
Započinjem ovaj tekst sa mišlju o dvema stvarima. Prva je da na šaru zemaljskom ne postoji pojava, uključujući tu i one sasvim benigne i bezazlene, koja ne bi mogla izazvati podeljene, potpuno oprečne reakcije. Dobro de, takva je pomisao opšte mesto i njome se može započeti skoro svaki tekst. No druga je misao nešto neudobnija, upravo me podbada svojim sintaktičkim laktom i nimalo obazrivo mi govori da je ovakava tekst potpuno besmisleno pisati. Dođavola, moram priznati da je u pravu!

Evo još jedne dvojine, no ne misli, već poriva, zbog kojih ću tekst ipak napisati. Prvo zbog svog hrsuzluka i posvemašnje nesposobnosti da držim jezik za zubima. A potom i iz jednog uzvišenijeg razloga - suviše se dugo na ovom podneblju najvećma koristi jedan merkantilno-farmaceutski jezik, jezik podesan ne za označavanje stvarnosti koju živimo, već isključivo za trgovanje našim spremnostima na kompromiserstvo i za anestetiziranje kako govornika, tako i onoga ko govor prima. To je teška i mučna pojava i niko razborit neće pomisliti da je može odagnati, umesto toga ostaje nam da se privikavamo na takav jezik ukoliko ne želimo za sebe poziciju izopštenika.
 

Međutim, postoje časovi kada čovek u pomoć mora pozvati svog nekadašnjeg vernog saborca, onaj jezik kadar da precizno i nedvosmisleno označi stvari i sapne misao u sintaktičko sečivo koje saseca svaki kompromis i koje britkim udarcem razdvaja zlo od dobroga, smisao od besmisla, mržnju od ljubavi, laž od istine. A posebno je čovek obavezan da potegne tu jezičku sablju ako je svedok onih tako čestih i svaki put sve gadnijih nasrtaja zlog na bespomoćnog.

The Rajko Vasić, politički pregalac, logoreični tribun, autolatrični skriboman i neumorni bloger, pre nekoliko se meseci obrušio na feljton o Bosanskoj vili objavljen na Blin portalu. Mada je u feljtonu reč o povesti i o počecima časopisa Bosanska vila, taj jurodivi nesrećnik koji rajskim imenom prekriva paklene ambise u svom biću, u stvari se obrušio na ovu, današnju Bosansku vilu, dodeljujući joj nekakav kompendijum uloga u rasponu od Trojanskog konja do Vuka Brankovića. Najstrašnija optužba koja se može izreći u svetu blogera, pregaoca, ignoranta i opasnika The Rajka Vasića jeste ona o nemanju identiteta. Te on, zlurado i verujući da je posednik jednog sasvim dobrog i upotrebljivog primerka identiteta, optužuje ovaj časopis ne samo za neposedovanje vlastitog i autentičnog, već i za destrukciju onih preostalih tragova nekadašnjeg identiteta.

A ono što Vasić ne razume, i nikada neće razumeti jer je do somnabulnosti opijen formaldehidom u koji je potopljena jedna lažna i mitologizirana prošlost u čiju valjanost on neupitno veruje, jeste to da je vrsta identiteta o kojoj je ovde reč, identiteta duhovnog i kulturološkog, uvek određena lepim i dobrim, jer samo lepo i dobro su ultimativne istine. A ne-lepo i zloćudno su uvek laži, te kao takve ne mogu poslužiti da se na njima gradi bilo kakav identitetski konstrukt koji pretenduje da bude trajniji od jednog četvorogodišnjeg perioda. Identitet za koji Vasić veruje da ga poseduje nije nikakav identitet, već najobičniji, čak prilično neukusan marketinški slogan. Taj je identitet lažan jer je izgrađen na albumu falsifikovanih, nakazno i nasilno retuširanih slika prošlosti i bitno je određen horizontom očekivanja Vasićeve ideološke bratije. Lažan je i stoga što su Vasić i ini vasići puno više izgradili taj njihov identitet, nego što je on izgradio njih. A sa pravim, istinskim identitetima, proporcija te razmene uvek je obrnuta, uvek identitet više gradi nas nego mi njega.

II - Anđa je laž, te su joj i ljubavnici laž
 

Protekle jeseni zatekao sam se u jednom lepom nekadašnjem gradu u Hercegovini, gradu kojem je Vasićev identitetski model doneo samo jednu posvemašnju izopštenost. Trebinje, upravo zahvaljući tom bižuterijskom identiteskom kodu koji mu je nametnut, više nema svoju topologiju. Ono više nije u Hercegovini, jer Hercegovina više ne postoji, postoje tek ostaci ostataka tog čudsenog podneblja, ono više nije gospodar dubrovačkog zaleđa, ono nije grad u Bosni i Hercegovini, a nije ni sasvim u Republici Srpskoj, jednostavno stoga što je suviše udaljeno od Banjaluke da bi se moglo na njemim vatrama ogrejati. Najviše što se o Trebinju danas može reći, jeste da je to grad podno Leotara i grad u kojem je snimana serija Ranjeni orao. A mesto koje se određuje samo po obližnjoj planini i jednoj bljutavoj trakavici, tužno je i ojađeno mesto.

Za čoveka koji poseduje ma i najrudimentariji estetski zor, bolan je prizor otelotovorenja Vasićevog identitetskog modela - tabla u trebinjskom Starom gradu sa natpisom Anđina kapija. Ta je uznemirujuće ljubičasta kapija nalik na one portale iz naučnofantastičnih filmova, portale kroz koje se ubrzano teleportuje duh iz Trebinja, da bi se uklonio pred osvajačima iz galaksije kiča. No to je, što kažu Hercegovci, ni polu jada. Pravi, golem jad bio je sabijen u noć kada je Vasićeva družba proslavljala jednu temporalno strogo omeđenu pobedu svog ideološkog diskursa. Te noći sve do u sitne sate, upavo sa mesta gde je ove godine jedna užasna i večno opominjuća smrt postala punoletna, dopirale su kreštave, po Vasićevoj meri estetične obrade skradenih pesmuljaka nekadašnje estradne dive, Fahrete Jahić, Mile voli disko, juhuhu, ija, ija, op!...

Eto, tako stoje stvari sa identitetom kojeg zagovara The Rajko Vasić i čije odsustvo spočitava ovom časopisu. Sa identitetom koji je čitav jedan grad pretvorio u nedovršenu grobnicu, u mesto gde su mrtvi istinski vlasnici istinskog života, a živi ni vlastite smrti ne poseduju. Zahvaljujući vasićevskom identitetu, Trebinje i danas ima geografske koordinate, ali ne i pripadništvo i uronjenost u podneblje u kojem se nalazi.

I siguran sam da nije jedino mesto na ovim prostorima koje namerniku nudi ovako makabričan prizor.

Srećom, postoji i identitet istkan na estetskom i etičkom razboju od finog prediva lepoga i dobroga. Tom ujedno dražesnom i nepoderivom tkanicom jedan se The Rajko Vasić nikada neće ogrnuti, no to i nije problem, jer on je sasvim zadovoljan u svom identitetskom odelu, sa čakširama od grubog seljačkog platna i košuljom od poliestera.

Jedan od puteva iz Trebinja za Mostar vodi preko Stoca. Kada se uđe u taj gradić iz pravca Trebinja, netom što se prođe Begovina, već sa ceste se može videti jedna sasvim mala, nežna ćuprija preko jednog od bregavskih rukavaca. Brzoplet posmatrač lako će biti doveden u zabludu i pomisliti da je u pitanju jedan od brojnih mostograditeljskih dragulja iz osmanskog perioda. Međutim, ta ćuprija, koja ne vodi nigde do li na jednu adu sa nekoliko baščica i ispod koje Bregava ima najlepši žubor, ima mnogo kraću povest. Novac za njeno podizanje dala je godine 1896-te nadaleko čuvena stolačka lepotica Sara Kašiković, vlasnica hotela Evropa, za kojeg su upućeniji govorili da je dar lično od bečkog ćesara, iskrenog i odanog poštovaoca Sarine lepote i talenata.

Sarin otac, uzoriti i ugledni stolački i srpski veletrgovac, nije se prenerazio kada je doznao za ljubav njegove kćerke i stasitog Salke iz komšiluka, ali brak svoje miljenice sa inovercem niti je mogao, niti smeo blagosiljati, te naprečac udade Saru za nekakva beskvasna čoveka, kojem teško da i čempresi uz Bregavu pamte ime. Neispunjena ljubav nije sprečila Saru da postane uspešna i znamenita žena, koja je u stolačkim muškarcima budila maštu i zanose, a u stolačkim devojkama nadu i nekakvu čudnu, blagonaklonu zavist.

No Salku nije zaboravila, pa te 1896-te godine, kada je urednik Bosanske vile bio još jedan Kašiković, Nikola, ona naloži da se na mestu gde je ašikovala sa svojim ljubvenikom podigne mostić koji dobi dva imena - Most Sare Kašiković i Djevojačka ćuprija. Sara je starila polako i odmereno, kako to čine lepi ljudi. Dokoni šetači uz Bregavu viđali su je ponekad u suton, kako sedi kraj prozora sa pogledom spuštenim na Bregavu. No ni najpronicljiviji posmatrač ne bi mogao da odgovori da li je taj pogled video tu Bregavu, Bregavu tog trenutka, ili je pak uspevao da, osim kroz prostor, prostruji i kroz vreme.

Postoji još jedno predanje o nastanku Djevojačke ćuprije. Mada je apokrifno, ono je čak i lepše, jer kaže da je ćurpiju podigao Sarin uzoriti otac, da bi mu kćerka, slava čije lepote će kasnije zaseniti i bečki dvor, imala posebno, izuzetno mesto za ašikovanje.

Uostalom, potpuno je nevažna činjenična istinitost jednog ili drugog predanja o tom ljubavničkom mostu. Zato što oba bubre lepotom i ljubavlju, te tako sebi osiguravaju večno mesto u panteonu Istine. I zato što će svako ko u svoju dušu pripusti dirljivu priču o Sari i njenoj neumirućoj ljubavi biti oplemenjen i bogato nagrađen. Između ostalog, i identitetom kojeg može ponosito prikazati svetu i glasno reći: „Evo, to sam ja."

The Rajko Vasić i ini vasići sa svojom nekrofilnom i vampirskom predodžbom identiteta prolazni su. Za koju deceniju, ako ga uopšte bude, sećanje na takve će biti propraćeno tek prezrivim odmahivanjem rukom. Ali će zato identitet koji se okrepio žuborom reke ispod Djevojačke ćuprije trajati i kada samo retki tragači za tajnom i magijom ljubavi budu znali za priču o uzoritoj i plemenitoj Sari, devojci neusporedive i pikantne lepote, baš poput kakve hercegovačke vile.

A Tebi, Rajko, dobra je i Anđa iz Ranjenog orla.

III - Mojne više, matere ti

Kad bolje razmislim, pusti i jadnu Anđu na miru. Ljudi poput Tebe kadri su zagasiti radost i u voštanoj figuri, kamoli u biću koje je, barem na ekranu, od krvi i mesa.

(BLIN MAGAZIN)