SAVREMENA ISTORIJA KOSOVA 7: Kosovski rat i iseljenje stanovništva

Nedjelja | 06.11.2011.

Ovo istraživanje se usredsređuje na 20. vek, na period jugoslovenske istorije Kosova, sa posebnim osvrtom na srpsko-albanski sukob. Hteo sam da saznam kako je Kosovo ušlo u Jugoslaviju i kako je iz nje izašlo. Nastojao sam da se upoznam sa gledištima srpskih/jugoslovenskih, albanskih, zapadnih i ostalih autora. Otkrio sam da, kao što to obično biva sa etničkim sukobima, istina nikada nije na jednoj strani. Dominacija na Kosovu se nekoliko puta smenjivala, a nasilje dominantne etničke grupe povlačilo je još nasilja, koje je često nasumično pogađalo dati etnos nakon gubitka dominacije. Cilj ovog rada je da doprinese većem razumevanju kosovskog problema u Srbiji i da osvetli neke manje poznate aspekte njegove istorije.

savremena istorija kosova


1996. godine, do tada nepoznata Oslobodilačka vojska Kosova je započela terorističke napade na nosioce srpskih vlasti na Kosovu i njihove saradnike u albanskoj sredini. Napadi na srpsku policiju i civile su nastavljeni i naredne 1997. godine. U svojim saopštenjima, OVK je kritikovala “pasivan” pristup vođa kosovskih Albanaca, obećavajući da će se boriti do oslobođenja Kosova od srpske vladavine. Krajem 1997. godine, kosovski Albanci su oblast Drenice prozvali “oslobođenom teritorijom” zbog jakog prisustva snaga OVK-a.

Tokom 1998. godine OVK se omasovljava i započinje gerilske borbe sa srpskim snagama bezbednosti. U oblastima sukoba, srpska
policija i specijalne snage bezbednosti su se neselektivno i surovo svetile civilnom stanovništvu. 5. marta 1998. specijalne
policijske jedinice u poteri za vođom OVK Ademom Jašarijem u selu Donji Prekaz sravnile su sa zemljom porodičnu kuću Jašarijevih, pobivši dvadesetak boraca, nekoliko staraca, 18 žena i 10 dece mlađe od šesnaest godina.

Masakr u Prekazu i druga neselektivna ubistva počinjena tih dana u oblasti Drenice radikalizovala su kosovske Albance i omasovila redove Oslobodilačke vojske Kosova, koja prerasta u masovni oružani pokret otpora beogradskoj vlasti. Mnoge dotadašnje pristalice Rugovine politike nenasilja se nakon ovoga okreću oružanoj borbi.

Borbe između specijalnih jedinica MUP Srbije i OVK, koja je držala kontrolu nad znatnim delom Kosova, sredinom 1998. prerastaju u Kosovski rat. Od avgusta 1998. srbijanske snage bezbednosti započinju široku ofanzivu protiv Oslobodilačke vojske Kosova. Tokom ovih sukoba Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su koristili "prekomernu i nasumičnu silu" (prema presudi MKSJ), što je rezultiralo uništenjem sela, raseljavanjem stanovništva i smrću civila.

Bahata upotreba državnog nasilja, masakri nad civilima i etničko čišćenje koja su vršile srpske snage, bili su zvaničan povod NATO
bombardovanja marta 1999. U suštini, Milošević i nije imao nekog izbora, osim da preda ili ne preda Kosovo njegovim stanovnicima.

Milošević je, međutim, izabrao da izmeni stanovništvo Kosova. Nakon je NATO bombardovanje počelo, Milošević je angažovao svu raspoloživu državnu silu radi proterivanja kosovskih Albanaca. Tokom NATO udara od 24. marta do 10. juna, srpske policijske, vojne i paravojne jedinice su započele "rasprostranjenu kampanju nasilja" (MKSJ) protiv albanskog stanovništva Kosova, vršeći prisilne deportacije i masovne progone na etničkoj osnovi, čineći masovna ubistva, pljačke, silovanja, razaranja verskih objekata, pa i čitavih naselja.

MUP Srbije je nastojao da prikrije pokolje kosovskih Albanaca prevoženjem leševa u unutrašnjost Srbije, gde su bacani u Dunav ili zakopavani u masovne grobnice. Prilikom ove brutalne državne akcije etničkog čišćenja, 862.979 registrovanih albanskih izbeglica je napustilo Kosovo u kratkom vremenskom periodu (podaci UNHCR-a). Prognanim građanima su pogranične vlasti prilikom napuštanja zemlje bespravno oduzimale i uništavale lična dokumenta, vršeći sistematsko brisanje identiteta.

„Rezultati akcije: razbijene i poslednje velike grupe. Likvidirano oko 2.000, mnogo više nego i u jednoj operaciji pre. Napustilo zemlju 900.000. Ostalo terorista 1.000, ostalo civila 300.000.
– Ratni dnevnik policijskog generala Obrada Stevanovića

Uprkos naizgled „konačnom rešenju“ kosovskog problema, Srbija nakon 78 dana NATO bombardovanja biva primorana da se
povuče sa Kosova. Tih dana se proterani Albanci vraćaju na Kosovo, ali oko 100,000 Srba napušta područje. Mnogi Srbi koji su
ostali bili su napadnuti od gnevnih albanskih povratnika, a njihova imovina je uništavana i pljačkana. U narednim godinama broj Srba i
drugih nealbanaca raseljenih sa Kosova se penje na oko 200.000. Oni koji su ostali postali su lak plen za OVK, koja je vršila otmice i ubistva srpskih civila, a jedan od najzloglasnijih zločina koji joj se pripisuje (još uvek bez sudskog epiloga) je ubijanje ljudi zarad vađenja organa, i njihove prodaje na crnom tržištu.

 Uprava UN i proglašenje nezavisnosti

savremena istorija kosova

„Da je zvanična Srbija bila pametnija, već bi 1981. prihvatila zahtev Kosovo Republika. Da je to učinila, možda bi danas postojala demokratska i
konfederalna Jugoslavija u kojoj bi živeli gotovo svi Srbi.”

— slovenački politikolog Anton Bebler

 

Po okončanju bombardovanja, Srbija gubi kontrolu nad Kosovom. Prema Rezoluciji 1244, Kosovo ostaje deo SR Jugoslavije, ali pod kontrolom Ujedinjenih Nacija, odnosno snaga KFOR-a. Srbi na Kosovu od privilegovane manjine postaju obespravljena
manjina. U martu 2004. izbijaju nasilni nemiri tokom kojih su albanski demonstranti napali srpske zajednice na Kosovu. Za dva dana etničkih sukoba ubijeno je 19 civila (11 Albanaca i 8 Srba), uništeno na stotine srpskih domova i oko 35 pravoslavnih crkvi. Preko 4.000 Srba je prognano, pri čemu su neka naselja potpuno ostala bez Srba.

U februaru 2006. godine započinju pregovori o statusu Kosova. Međunarodni posrednik, finski političar Marti Ahtisari, je predložio plan o
"nadziranoj nezavisnosti", koji je srbijanska strana odbila, a kosovska prihvatila. Srbija je predlagala da status Kosova bude regulisan poput statusa Hongkonga u Kini ili Olandskih ostrva u Finskoj, ali su kosovski Albanci odbacili svaki predlog koji bi uključivao Kosovo u sastavu Srbije.

U dogovoru sa zapadnim silama, Skupština Kosova je 17. februara 2008. jednoglasno proglasila nezavisnost Kosova, sa svih 109 prisutnih poslanika, dok je 11 srpskih poslanika bojkotovalo glasanje. Tu odluku je Vlada Srbije još iste večeri proglasila protivpravnim aktom, i od tada srbijanska diplomatija intenzivno radi protivu kosovske nezavisnosti.

Želela to Srbija ili ne, većina Evrope danas priznaje Kosovo za najmlađu evropsku državu. Kosovske institucije imaju vlast na najvećem delu Kosova, osim severnog dela koji je pod kontrolom Srba. Dok ovo pišem barikade su na severu Kosova. Beograd i Priština još uvek ne mogu da postignu bilo kakav dogovor.

Kuda dalje?

Kao što smo videli, kosovski problem nije nastao danas ili juče, on postoji od kada je Kosovo ušlo u našu državu. Mnogi Srbi sa kojima sam razgovarao bi voleli da se kosovski problem reši tako da svi Albanci odande nestanu. Ja mislim da to nije realno, a pre svega, nije čovečno.

Da li je rešenje da ponovo osvojimo Kosovo?
Osvajali smo ga već previše puta (1912, 1918, 1944, 1989, 1999), ali jednostavno nismo znali šta bi s njim. Beograd je u dvadesetom veku pokušao sve nasilne metode: postupno raseljavanje, proterivanjen u masi, vojnu upravu, kolonizaciju... Ali, zbog takve su politike uvek ispaštali kosovski Srbi. Kao po pravilu, svaki talas beogradskog nasilja je pratilo pogoršanje položaja i iseljenje kosovskih Srba.

Predlažem novu politiku prijateljstva i pomaganja. Srbija treba da gleda Kosovo kao svoje dete i da mu bude najbliži prijatelj. Neka Srbija pomaže narod Kosova, barem onoliko koliko Japan pomaže narod Srbije. Neka Srbija pokloni gradskom prevozu Prištine vozilima sa natpisom „Narod Srbije narodu Kosova“. Neka Srbija bude uvek prva da pomogne Kosovo prilikom raznih nepogoda. Videćemo kako
se veoma brzo popravlja položaj kosovskih Srba.

Mit o večno srpskom Kosovu, koji odbija da prihvati Kosovo kakvo jeste, već traži neko izgubljeno, srednjevekovno Kosovo, vodi
nas u opasno slepilo i sukob, ne samo sa Albancima, već i sa samom realnošću, što je daleko pogubnije. Kosovo ne treba posmatrati kao isključivo srpsko, niti isključivo albansko - Kosovo je mesto susreta. I Srbi i Albanci vole Kosovo, i smatraju ga svojom domovinom na kojoj žive već vekovima.

Naše oblasti i naši narodi su upućeni jedni na druge. Naš istinski nacionalni interes je da možemo slobodno boraviti i živeti na Kosovu, u miru sa svojim susedima. Možemo izabrati međusobno uvažavanje i neku vrstu „komonvelta“ ili bezizlazan sukob. Kosovo je bitna istorijska i kulturna oblast Srbije. Srbija treba težiti da ostane u političkoj zajednici sa Kosovom, ali ne po načelu dominacije već po načelu federalizma. Srbija takođe treba da radi na očuvanju srpskog jezika i kulture među kosovskim Albancima.

Preuzeto sa www.scribd.com

VEZANI TEKSTOVI:

SAVREMENA ISTORIJA KOSOVA 1: Kosovski vilajet Otomanskog carstva

SAVREMENA ISTORIJA KOSOVA 2: Aneksija Kosova u balkanskim ratovima

SAVREMENA ISTORIJA KOSOVA 3: Kolonizacija Kosova u Kraljevini Jugoslaviji


SAVREMENA ISTORIJA KOSOVA 4: Etnička podjela Kosova u drugom svjetskom ratu i posljeratni period


SAVREMENA ISTORIJA KOSOVA 5: Razvoj Kosovske autonomije u SFRJ

SAVREMENA ISTORIJA KOSOVA 6: Uspon Miloševića i ukidanje autonomije Kosova

 

(BLIN MAGAZIN)

comments powered by Disqus

Transparency International BiH


Promo


DEUTSCHE WELLE