Piše: Vladan PETKOVIĆ(e-novine)

Prva scena nameštena je taman tako da rastera zalutale na projekciju ovog filma. Polugola Lejla (Katarina Žutić) ispada iz noćnog kluba a za njom izlazi Miloš (Srđan Todorović) i počinje da je taslači uza zid, pa naslonjenu na motocikl. Kamera se udaljava, vidimo televizor na kom se ova scena prikazuje i ispostavlja se da to devetogodišnji dečak Petar (Luka Mijatović) gleda pornić u kom igra njegov ćale. U sobu upadaju tata i mama Marija (Jelena Gavrilović) i usmeravaju sina na za njegove godine prikladnije aktivnosti, poput pevanja. Miloš je bivša porno zvezda, „balkanski bog seksa“ kom polako presušuje davno zarađeni novac. Priliku da se oporavi dobija kad mu se javi Lejla i predloži učešće u megaskupom i supertajnom art porno projektu. „U Srbiji?“, pita Miloš, a Lejla objašnjava da je film namenjen stranom tržištu, čime nam autori odstranjuju sumnje u realističnost Srpskog filma (svakako je nedostatak zakona po ovom pitanju u srpskom pravosuđu veoma pogodan za ovakve projekte). Naravno, Miloš pristaje i odlazi na sastanak sa Vukmirom (Sergej Trifunović) koji ga smatra najvećom porno zvezdom svih vremena i maltene mu ljubi noge pre nego što počne da mu objašnjava suštinu pornografije kao umetnosti. Miloš ponudu ne može da odbije, pa makar mu i ne bilo dozvoljeno da unapred vidi scenario. To je prva greška od koje će događaji eskalirati do neslućenih granica.

Posle snimanja prve scene u sirotištu, kakvu bismo možda mogli očekivati od Dejvida Linča da je još malo bolesniji (sa vizuelnom posvetom ovom velikanu nezavisnog američkog filma), Miloš je zabrinut i zove svog brata, pandura Marka (Slobodan Beštić) da mu proveri Vukmira. Marko, koji se loži na Miloševu ženu, jedan je od najzajebanijih likova u galeriji monstruma Srpskog filma. Ono što on sazna o Vukmiru stvoriće za gledaoca atmosferu jednog ozbiljnijeg, višeg, i na suptilan način, politički najsubverzivnijeg nivoa filma.

Iako je sadržaj nekih scena već procureo u javnost, uzdržaćemo se od spoilera, a šta god da ste čuli ili pročitali, ne može vas pripremiti na iskustvo gledanja ovog filma. Pored nekih zaista ekstremnih sekvenci, kojima ste (po senzibilitetu, ako ne formalno) slične mogli videti kod, recimo, Takaši Mikea, ili u nekim torture porn filmovima poput Saw ili Hostel, pa i morbidnim i zabranjivanim kultnim naslovima kao što su Subconscious Cruelty i August Underground's Mordum, te filmovima Jorga Butgerajta, ono najstrašnije ćete zapravo sami zamisliti. Spasojević koristi decenijama star metod horor filma- impliciranje umesto eksplicitnosti. Ovom potpisniku se upravo to desilo: kada je drugi put pogledao film, shvatio da je su neke scene potpuno drugačije nego što su mu ostale urezane u glavi posle prvog gledanja. Ovo je, najprostije rečeno, sam vrh rediteljskog majstorstva kakav mogu da dostignu samo velikani poput Kronenberga, Krejvena, Fridkina, Murnaua, i već pomenutih Linča i Mikea.

Ne, Spasojević nije Kronenberg ili Linč, ali im se u određenim trenucima opasno približava. Rešenje u kom stavlja neke od vizuelno i cerebralno najsnažnijih scena na ekran na ekranu (u kadru je plazma TV ili displej kamere) dvoznačno je i izaziva međusobno dopunjujuće efekte: s jedne strane, udaljava gledaoca od događaja, a s druge strane mu približava subjektivni ugao junaka. Na ovaj način, reditelj omogućava gledaocu da se identifikuje sa maltene mitskim, i definitivno fiktivnim likom, balkanskom porno zvezdom, jer pred ovakvim užasima- svi smo isti. Snaga prizora na platnu neumitno uvlači u pomereni svet filma svakoga ko nije odustao od gledanja nakon prve zajebane scene, i gledalac se oseća kao Alisa koja je upala ne u zečju jamu, nego u zmijsko leglo kome su, za svaki slučaj, dodate škorpije i crne udovice.

A koja je prva zajebana scena, to će zavisiti od iskustva publike. Strah je u oku posmatrača, kaže stara izreka, i nikada nije bila tačnija. Već prva sekvenca snimanja Vukmirovog filma u sebi ima dovoljno implicitne perverzije i morbidnosti da udalji osetljivije, a privuče one sklonije ekstremnom. Još suptilnije, razvijanje seksualnosti Miloševog sina može da izazove žmarce kod publike verzirane u transgresivni film, dok će ga ostali otpisati kao „bolesno i nepotrebno“. Dok se u prvoj polovini filma radnja razvija polako, skoro nevino (u odnosu na ostatak), sa jezovitim simbolima koji ukazuju na kasnije događaje; kada snimanje počne, napetost i nagon za zatvaranjem očiju pred nekim scenama rastu eksponencijalno. I nakon Miloševog trodnevnog blekauta, dolazi do eksplozije koja će, kroz flešbekove, jasno naznačene intenzitetom boja i korišćenjem šarfa u različitim načinima snimanja RED kamerom, dostići kulminaciju u jednom od najkrvavijih pokolja u istoriji (evropske) kinematografije.

Direktor fotografije Nemanja Jovanov je definitivno jedna od najvećih zvezda ovog filma. On je prvo Porno bandi Mladena Đorđevića podario izuzetno uverljiv pesudodokumentarni izraz najobičnijom digitalnom kamerom, a u Srpskom filmu radi nešto potpuno obrnuto. Ko nije upoznat sa tehnologijom, treba da zna da je RED kamera vrhunac digitalne fotografije, ako želite da vam film izgleda kao da je snimljen klasičnom filmskom kamerom. Nju koriste Piter Džekson, Lars fon Trir, Stiven Soderberg i Ron Hauard, i pritom uopšte nije jednostavna za upotrebu- kad na njoj nešto zeznete, u post-produkciji se filterima ne može mnogo toga popraviti. I iznad svega, ona pruža osećaj trake, kod nje, od svih digitalnih kamera, ima najmanje onog osećaja „previše prirodnog“ pokreta koji asocira na amaterske filmove i snimke porodičnih proslava. Jovanov je uspeo da stvori prelepu sliku u formatu Cinemascope (to je onaj najširi), sa intenzivnim i raskošnim bojama, svojevrsni omaž Holivudu sedamdesetih, pre svega de Palmi, Fridkinu i Milijusu.

Scenario Aleksandra Radivojevića, velikog zaljubljenika u ekstremni film, daje mnoge filmofilske posvete, ali se ne davi u njima. Priča je na prvom mestu, i tu nema zajebancije. Radivojević je uspeo da snimanje visokobudžetnog art porno projekta u Srbiji učini uverljivim, i to mu je najveći uspeh. Dijalozi su uglavnom vrlo prirodni, sa povremeno genijalnim iskrama najcrnjeg humora koji možete da zamislite. Sama tročinska struktura je besprekorna, dok do malog dramaturškog „kašljucanja“ dolazi tek mestimično.
.

Specijalni efekti Miroslava Lakobrije svrstavaju ga u sam svetski vrh. Još ogoljeniji u Porno bandi (da li verujete da ona koza nije stvarno ubijena?), ovde su stilski još unapređeniji, i to je jedan od ključnih elemenata u postizanju uverljivosti.

Sky Wikluh je napravio istovremeno fantastično funkcionalnu i proganjajuće jezovitu muziku, koja odzvanja u ušima mnogo posle izlaska iz bioskopa. Pored svih njegovih hip hop majstorija, Srpski film je Wikluhov kreativni vrhunac.

Glumačka postava je skoro pa besprekorna, sa Srđanom Todorovićem i Sergejom Trifunovićem u neslućenim visinama. Žika se na početku filma malo muči sa dijalozima, ali je telesnu glumu doveo do savršenstva, sa neverovatnim izrazom i potpuno neočekivanom transformacijom u najsnažnijim scenama. Sergej je definitivno ostvario ulogu života. Maestralan kao ludi genije, potpuno je zastrašujuć i mračno šarmantan. Ovaj vrhunski glumac je predugo igrao beogradske zajebante (pritom je čovek iz Mostara), pa smo pomalo zaboravili na njegov proboj izuzetnim ulogama u Ubistvu s predumišljajem, veoma problematičnom Stršljenu koji bi bio negledljiv bez njega, i Buretu baruta (više u pozorišnoj predstavi nego u filmu).

Još dvoje takoreći zaboravljenih glumaca je ponovo otkriveno u Srpskom filmu: Katarina Žutić nije igrala u relevantnom bioskopskom filmu od Nebeske udice 1999. (Pljačku Trećeg rajha 2004. ćemo joj oprostiti), a Slobodan Beštić još od Kuće pored pruge 1988. Kaja se ponovo glumački nije naročito proslavila, ali njen sex appeal je neupitan, ona pruža najveću seksualnu snagu u ženskom delu ansambla, onaj osećaj kod muškarca koji kaže, „Jao, šta bih joj radio!“ S druge strane, Beštić otima svaku scenu u kojoj je u predstavljanju iskompleksiranog, impotentnog, poniženog, nervoznog pandura koji žudi za ženom svog brata i koji je spreman na sve. Njegovi tikovi, gestovi i način govora su idealan primer totalne glume.

Jelena Gavrilović kao Miloševa žena je istovremeno prigušeno seksi i otvoreno simpatična, prelepa glumica koja podjednako ume da koristi sjajno telo i mekan glasić. Lena Bogdanović skoro bez ijedne replike uverljivo igra hladno seksipilnu „doktorku“, a deca su posebna priča. Luka Mijatović kao Milošev sin je jezivo sladak, posebno u Miloševim snovima, a Anđela Nenadović je san svakog pedofila. Ovakav kasting zaista navodi gledaoca, više od svih ekstremnih scena, da dovede u sumnju psihičko zdravlje autora filma.

Jesu li Spasojević, Radivojević i izvršni producent Nikola Pantelić zaista ludi? Možda, i neka su, ako je to potrebno da bi se snimila ovakva filmčina.