Izvor: Telegraf.rs

Poslovi poput prostitucije i striptiza (mada ova dva nisu slični ni u načinu obavljanja posla niti u tome šta posao podrazumijeva) su vječito na meti osude.

Rijetko ko da žene (a i muškarce) koji odluče da se bave prostitucijom doživljava kao osobe. Obično ih stave na stub srama, ne razmišljajući o tome da su i one osobe, da imaju osjećanja kao i svi mi ostali, da se zaljubljuju i da im ne bude uzvraćeno, da pate, vole, razočaravaju se.

Priča do koje smo sasvim slučajno došli nas je jako ganula. Riječ je o ljubavnoj priči prostitutke Angeline P. iz Beograda, koja je odlučila da s našim čitaocima podijeli svoje iskustvo.

NAPOMENA: Imena aktera ove priče, kao i mjesta radnje su izmenjena na njihov zahtjev, radi bezbjednosti!

– Kao prostitutka sam radila od svoje 25. do 28. godine. Radila sam isključivo sa bogatašima, često su me unajmljivali vlasnici firmi da “ulepšam boravak” njihovim poslovnim partnerima.

Putovala sam sa njima dosta, i imala sam sreće da me niko nikada nije maltretirao. Na sve to, sa završenim fakultetom i kao prilično obrazovana djevojka imala sam sa njima o čemu da pričam, pa su me rado izvodili sa sobom na večere, i u razne izlaske i nisu me doživljavali samo kao parče mesa.

Amosa sam upoznala sa 28. Ovog puta smo bili u Bukureštu, na potpisivanju nekog ugovora. Gazda me je poslao u njegovu sobu i rekao “Ovo je jako bitan klijent, malo je i težak za saradnju. Inače, Jevrejin je, oženjen i ima dijete. Žena i dijete su mu u Izraelu, on putuje dosta po svijetu, sada ovde u Rumuniji pokreće firmu.”

Otišla sam do njegove sobe, doterana, vesela, sa idejom da obavim još jedan posao i zaradim dobre pare za dva do tri dana “uljepšavanja boravka” nekome.

Vrata mi je otvorio momak, visok skoro dva metra, crn, jako veselog osmijeha, i vrlo prijatan. Čim sam ga ugledala znala sam da za mene ovo neće biti tek još jedan klijent. Mislim da ću zauvijek pamtiti svaki detalj našeg vremena zajedno.

– Zdravo, kako mogu da ti pomognem? – rekao je kada je otvorio vrata.

– Poslao me je gazda da ti pomognem da se opustiš i da se postaram da ti ništa ne fali – rekla sam uz osmijeh, na šta se on nasmijao jer je shvatio o čemu se radi i pustio me unutra.

Imali smo nevjerovatnu hemiju. Od prvog momenta kada me je dodirnuo, sva sam treperila, zbog svakog njegovog pogleda su mi klecala koljena. Za razliku od većine, nije odmah “prešao na stvar”. Proveli smo dosta vremena u razgovoru iako sam jedva čekala da me dodirne opet, da me poljubi, da spava sa mnom. Sa njim, nisam imala potrebu da se dokazujem kao virtuoz u krevetu. Samo sam željela da… budem. I da uživam.

Iako me je gazda kod njega poslao na 2-3 dana (naravno, to nisu bili spojeni dani, po pravilu se uvijek rastajemo uveče, niko ni kod kog ne smije da prespava), Amos je zbog mene ostanak u Bukureštu produžio prvo na sedam, pa poslije na 15 dana.

Bili smo nerazdvojni. Izlazili smo napolje, šetali se, držali za ruke, pričali o svemu mogućem – od političkih tema, preko religijskih, do banalnih poput koji film ćemo da gledamo i u čijoj sobi večeras spavamo.

Bila je to najlepša veza na svijetu, međutim, bila je plaćena. U jednom trenutku smo oboje gubili sponu sa realnošću. On je zaboravljao da ima porodicu, a ja – da radim to što radim.

Kada je došlo do toga da se rastanemo, plakala sam kao da se rastajem od nekog koga znam cijeli život. Dogovorili smo se da se vidimo uskoro opet. Trebalo je da leti za London tih dana, i ja sam rekla da ću pokušati da dođem.

Vrijeme koje nismo provodili zajedno provodili smo u mejlovima, na četu, u porukama.

Javila sam se gazdi da sam bolesna i da ne mogu da radim da bih otišla da se vidim sa Amosom u Londonu. Aerodrom, trčimo jedno drugom u zagrljaj… Scene kao iz filmova, i ja koja znam da je on nečiji, da je muž, da je otac i da sam ja, uz svo svoje elitno zvanje – kur*a koju neko plaća.

U trenutku kada sam shvatila da ne mogu biti njegova opcija zbog toga ko sam, zgadila sam se sama sebi.

– Hoću da prestaneš, sa ovim.
– Sa nama? – rekla sam zabezeknuto.
– Ne, sa poslom kojim se baviš. Hoću da budeš samo sa mnom. Ideš gde ja idem, bićeš sa mnom na svim poslovnim putevima, sve, sve, sve, samo budi moja i samo moja.

Na trenutak sam i počela da razmišljam o ovome. Za nešto manje od mjesec sam ga zavoljela više nego bilo kog muškarca kog sam srela u životu (na poslu ili van posla).

– Ti znaš da ja imam ženu i dijete, zar ne?
– Znam, ali ostavi ženu. Voleću tvoje dijete kao svoje.
– Ne mogu da je ostavim… nije to tako jednostavno.
– Ali, ako od mene zahtijevaš da napustim svoj posao, zahtijevam i ja od tebe da napustiš određene stvari.

Naravno, on je odbijao da se razvede od žene. Kada se vratio za Izrael, a ja u Beograd, nastavili smo da se čujemo. I dalje smo pričali o našem zajedničkom životu, i dalje sam drhtala kada mi piše… i dalje nije želio da ostavi ženu.

Jednog dana mi je poslao mejl “Ana zna. Našla je tvoju sliku u mom koferu, traži mi razvod. Prijeti mi da mi neće dati da viđam dijete ako ne pristanem na sve njene uslove”.

Istog trenutka me je oblila neka vrela struja. Pitala sam ga šta planira da uradi i rekao je da će mi se javiti. Nismo se čuli narednih sedam dana koji su mi djelovali kao vječnost.

Bilo je dva sata ujutru kada je neko počeo da mi lupa na vrata i da me doziva. Trgla sam se iz sna, prepoznala njegov glas i otrčala do vrata. Otvorila sam. Tamo je stajao Amos, pijan, uništen.

– Morao sam da te vidim, ali ne mogu. Ne mogu. Moram da se borim za svoju porodicu. Volim te ali ne mogu.

Zagrlila sam ga, i tako zagrljeni smo oboje plakali, i na kraju zaspali. Ujutru sam ga ispratila i znala da je kraj. Sve u meni se slomilo tog dana. Prestala sam da se bavim prostitucijom iako on nije ostao sa mnom.

Poslije dva mjeseca sam saznala da sam u prvom mjesecu trudnoće. Bilo je njegovo. Poslije dugo razmišljanja sam mu poslala mejl u kom sam mu javila, i ogradila se da ništa ne tražim od njega.

Ono što mi je odgovorio mi je vratilo vjeru u život, i u mogućnost da jednog dana budemo srećna porodica – rekao mi je da je sa Anom gotovo, da je razvod u procesu i da će se preseliti u Beograd zbog mene! Sve je bilo kao san, nisam mogla da vjerujem da ću živjeti sa čovjekom kog volim, sa našim djetetom.

Međutim, naravno, nikada sve nije onako kako zamislimo da će biti.

Amos se preselio u Beograd u roku od mjesec dana. Našli smo i veći stan, počeli smo da pripremamo sve za bebu. I, u početku, bilo nam je sjajno, voljeli smo se, čekali našu bebu.

Njegov sin je u tom trenutku ostao sa Anom koja, kada je saznala da sam trudna, počela Amosu da šalje poruke i mejlove u kojima prijeti da će mu zabraniti da viđa sina i da će mu uzeti sve na sudu.

Tada je košmar počeo. Amos je slao alimentaciju, ali, ako bi je poslao dan kasnije, stigla bi mu tužba od suda u Izraelu i upozorenje za oduzimanje djeteta.

Sve ovo nabijalo je tenziju na naš zajednički život. Počeli smo da se “kačimo” oko najsitnijih stvari i to, što je u jednom trenutku bilo bajka, postalo je pravi košmar. Odlazili bismo u krevet bijesni, razjareni. Ja sam počela da imam nevjerovatne bolove u stomaku a tek sam ulazila u treći mjesec.

Posjete ginekologu su se uvijek završavale rečenicom “Manje stresa, više spavanja”. Međutim, stres nije bilo moguće eliminisati jer je sada postao osnova našeg odnosa, kao i Amosovog odnosa sa njegovom bivšom ženom. Bio je frustriran što sina nije video više od mjesec dana i razjaren što je nemoćan da išta uradi. I, naravno, na kome da se “istrese” ako ne na meni.

– Pitam se da li je bilo pametno što sam se doselio u Beograd. Možda bi bilo bolje da si ti došla u Tel Aviv. Tamo bi nam bilo bolje… – rekao je jednog dana za doručkom.

Sve u meni se ukočilo jer sam znala da ovo znači da me napušta. Kroz stomak sam počela da osjećam probadanje, kao da mi neko zabija noževe.

– Pa hoćeš li da se vratiš? – pitala sam ga glasom koji je molio da ostane.

– Ne znam, razmisliću. Vidiš koliko je sve komplikovano, preteško je ovako, ne mogu.

Krenula sam da mu kažem da ću ići s njim ako želi kada sam počela da krvarim. Bol je postao nesnosan, suze su mi nekontrolisano tekle, držala sam stomak u rukama i vrištala da zove hitnu.

Kola hitne su došla kroz 15-ak minuta i stigli smo brzo u bolnicu. Amos je sve vrijeme bio uz mene ali…  tog dana sam izgubila bebu. Šta god su doktori ili Amos pokušali da mi kažu, da me utješe, nije vredelo. Za mene je tog dana svijet stao.

Kada sam izašla iz bolnice, trebalo mi je dobrih mjesec dana da dođem sebi. Amos je platio ženu da brine o meni, ali se vratio u Tel Aviv da sredi stvari oko suda.

Prvo se javljao svaki dan, pa svaki drugi, treći… da bi u jednom trenutku pozivi prestali. Nisam mogla da ga dobijem ni na jedan od brojeva koji sam imala, a na mejlove nije odgovarao. To mi je bio još veći udarac na sve. Nisam mogla da vjerujem da je sve prestalo…

Prošlo je dvije godine od tada. I dalje, kada telefon zazvoni, ponekad pomislim da je on. I, nikada nije. Ja sam u međuvremenu završila vaspitački kurs i radim kao pomoćni predavač u jednom vrtiću. Djeluje terapeutski… – završava priču Angelina.

(telegraf.rs/DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/dh)